Slatka su seæanja, negdaÅ¡nja stvarnost. Dok plovimo na brodu života, promièu slike prelepih krajolika koje nikada viÅ¡e neæemo videti. I, dok nas seæanja služe, želeæemo da je bilo hrabrosti i vremena da, makar i na tren, sidjemo do obale i provedemo veèe na jednom od njih
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
Drhtaj tišine. Korak uz blage uspone. Zar je veæ nadošlo vreme vraæanja uz vijugave putne staze? Valjda je sve u redu sa satovima, ako nešto vara, to mora biti oseæaj. Neobièno je videti kako pred sumrak nisko lete pretovareni modri oblaci nebeske reke. Ne okreæem se. Sad bi me samo jedan glas mogao nagnati na osvrtanje. Sad bi me samo jedno rame moglo privoleti da sednem na plaho betonsko hvatište daljine i pustim da kroz mene sve teèe. Da samo oteæe brzinom tvoje sene.
... Èudni su putevi sna. Legneš, zatvoriš oèi, i obièno kreneš da vrtiš slike od proteklog sata, dana, bliskog vremena. Ponekad ti se one izmešaju, i krenu da se okreæu sve brže i brže, i onda ne možeš da zaspiš, nemoæan pred tom lavinom što je neki uèeni ili patetièni ili uèeni i patetièni nazivaju "oseæanja". I onda otvoriš oèi, i gledaš u mrak, i osluškuješ noæ. I fali ti sve i svašta, fali ti ceo taj ringišpilski svet u slikama, koji je prošao pored tebe, koji još živi u tebi ...
’’Ima u duÅ¡i mojoj ožiljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju duÅ¡u..." Takva je naÅ¡a duÅ¡a. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas èeka neprospavana noæ. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuðe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali èežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalaèkih ljubavi. Pa se naprežemo da èujemo onaj letni povetarac Å¡to je Å¡aputao u kroÅ¡njama drveæa ispod kojeg smo se, držeæi svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umesto tog Å¡apata samo uzdah srca svoga èujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....nema viÅ¡e ni parnjaèa ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu èeka uzdrhtalog srca. Niti išèekivanja poÅ¡tara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put proèitamo reèi koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajeÅ¡ mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola Å¡to nam kroz srce mine... Od svega ostaÅ¡e samo uspomene od kojih se pobeæi ne može. Èak i kada bi znali put Å¡to vodi u zaborav, mi nebi poÅ¡li njime. Veæ se uvek istom stazom vraæamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama Å¡to nas svake noæi zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplaÅ¡imo da æemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod oèiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih...
Jednog dana, poruka u boci, poslata u mislima...Pisace, da je neko veoma plakao i tuzan bio zbog tebe.Da sam to neko, bila ja.Da sam tesko podnela sve i da je misao u boci, u mislima odaslata, jer nisam zelela da znas koliko je bilo ravno unistenju bol i plac koji me je kidao.U njoj na belom papiru pisace, da sam brinula za tebe, cak i kada si mislio da mi stalo nije.Pisace, da zauvek ostaju oci te, najlepse sto je ovaj svet ikada svojim ocima gledao.Vte.
... Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papiriæ, a na njemu sledeæe reèi ... *Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, oèekujuci pomoæ. Požurite. Ovde sam!*
Nedostaje datum. Sigurno je veæ kasno. Boca je mogla dugo plutati morem ... reèe prvi ribar.
Nije oznaèeno ni mesto. Èak se ne zna ni koji je okean ... reèe drugi ribar.
Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva ... reèe treæi ribar.
Postade neprijatno. Zavlada æutnja. To je odlika opštih istina.
I kad bi se moglo sve to skockati negde cudesno i spakovati...onako "kompresovati" kao kakav pregolem fajl, ali avaj dusa nije folder, pa ne može...tada bih spakovala u njoj sve lepe svoje momente, svaku boru smejalicu svoju, svaki taj osmeh sto je bio tako kratak..ali u svojoj kratkoci tako cudesan.Nestvaran.Tamo bih stavila reci neizrecene.Zagrljaje nezne a tuzne.Otisak prsta da me po njemu prepoznaju.Dodir usana da me poznaju i kap parfema prepoznatljive esencije a uvek isti, kao trag...jel da u njoj stavim i slike, da kao dokaz prilozim kakve su moje oke nekada bile, da se zna da nekada bile su to..oci koje je ljubilo more.Priznanje da ne mogu narediti srcu da zaboravi i osuda sto mi posta neveran...zelja, da me promeni, da vise ne bojim se.Mozda stigne u pogresno vreme ali na pravu adresu.Uplakanih modrih ociju.Ružo vetrova, i ako ne stigne...mozda je otvori neki mlad i zaljubljeni par i tekst bude nauk sto je drugome postalo zivot.
