bas cesto mislima odlutam tebi... cesto se pitam ko gleda tvoj osmeh, kome on prija retko kad pomislim da te pozovom a mozda sam i vec zaboravio broj koj nikad napamet nisam znao vec ga pamtim kao raspored brojeva na telefonu... Pao je sneg sad ga gledam kroz prozor vise ne setam po njemu ne pravim prve tragove u snegu mozda sam ostareo ali se bojim da sam sebi to priznam bojim se da vise nikad necu praviti te tragove u snegu, bojim se da cu sam sebi cestitati novu godinu... Nikad nijedno drustvo nijedano slavlje ma koliko dobra atmnosfera bila nije mogla da zemeni taj sjaj u tvojim ocima to nesto sto mi sljasti za sta se vredi boriti... I kada velika skazaljka stane preko male kad se sampanjac otvori i slavlje krane, tu noc kada ga stegnes za za ruku jace i kada ti srce zadrhti, cak i tada miljama daleko od tebe neznac, totalni stranac ce ti pozeleti nesto osetices kroz cestitke drugih ostices da postojim da sam tu... Zelim da pada sneg i da prve tragove napravis ti...
Lako se odricemo navika koje su nekad bile nase i sve nam znacile...
Ko si ti? Sta je to cime mi zadrzavas dah, pokreces svet rusis sne... Ti si Kleopatra u telu obicne devojke ti zracis, znam da sam nedostojan da dodirnim tvoju ruku uprljacu te svim problemima obicnog smrtnika... Moram da cutim, moram da pustim da tvoja lepota govori... Ni sam neznam i nije mi jasno kako sam ja kao niko uspeo da pisem o tebi sto si neko sto imas sve a nemas nista... Kako sam saznao da postojis... Jos pitanja na koja nemamo odgovor i dajemo najpopularniji "SUDBINA"... Volim osmeh koj imas kada je tesko, volim tvoje price tvoja odbijanja volim kako gazis sve pred sobom volim sto nisi ista kao sve vec samo mala devojcica u roze haljini zeljna ljubavi...Volim sto imas svoje "JA"... Imas telo ratnika vidi se da si borac neshvatljiv za ovo vreme pripadas vremenu ljubavi vremenu pre nas u kome si velikim umovima bila muza da stvara... Prosto me je strah i svakim danom kujem planove da sednem pored tebe da cujem kako dises da osetim miris tvoje koze da cujem otkucaj tvog srca ta blizina je prevelika za mene imam prokletstvo da sve sto dotaknem unistim poput mehura pene strah me je... Ima neke veze harizma sa tim tvojim sjajem ili ne mozda je tvoj sjaj u onome sto si nedostupna sto trazis PRAVOG nekog pred kim ce taj lav u tebi da padne kao zrtva pred pravim borcem, i molice za pomoc e tad ces postati obicna tad ces biti samo jedna devojka iz kraja... I bices srecna... U tebi vidim sebe vidim isti cilj trazimo srecu i pljujemo na zakon reprodukcije plujemo na nasu svrhu da imas porodicu i srecan si. "NE" nisam i nikad necu biti kao sto je Djole reko "jer ja nisam s’onom koju volem..." radije cu ziveti bogato u bedi neko bedno u bogatstvu a to i ti trazimo ljubav sve ostalo ide lako a do tada pisacu tragacu kopacu prstima po blatu makar ceo zivot ako ne ostvarim sudbinu koju pisem svojom rukom... Budi sretna smej se kada places pusti tog lava da dise tvojim plucima pusti sudbini da ti se desi jer carolija se desava i traje... Ja cu tragati po mracnim mestima, po parkovima, tragacu po raznim gradovima lutacu bicu skitnica ali cu ostvariri svoj san e to zelim i tebi...
Ne mogu da spavam strah me da moj san ne budes ti plasim se da zatvorim oci jer kad otvorim dal cu tebe videti... Cesto vidim tvoj lik kako bezuspesno ceka na doku svoj brod, svog mornara koj se vraca vec dugo sa putovanja oko sveta. On ni sam nezna koliko je srecan a ti uporno pukusavas da pravis bajke oko sebe, uporno se kunes u ono sto volis, verujes u ljubav i strah te je da priznas da je jos nisi nasla... Jos jedna casa vina i prica sama krece... A ti sto mi dajes isnpiraciju za stvarnost, teras me da shvatim da je ljubav sastavni deo odratsanja, pokusavas da objasnis nekom ko to zna bolje od tebe, nekom kog je strah da ne izgubi tvoju blizinu jednom pogresnom recju... Sta je to u nama sta nas tera da volimo, sta nas tera da pisemo, citamo, disemo... Ako prestanem da pisem kao da sam prestao da disem, sta nas tera da pravimo lose izbore i kajemose zbog istih... Pocecu da tragam za odogovorima znam da ih vesto krijes u svom dnevniku koj jos nijedan smrtnik nije video, cije korice vesto skrivaju ono napisano u njemu ali ja sam ratnik svetlosti i procuitacu te skrivene tajne pronacicu taj put do tvog srca makar bio poslednji koj cu otkriti, makar prestao da pisem vise jer verujem da si ti ono veliko sto neznam kako da dohvatim verujem da si ti zvezda moga neba obojenog uljanim bojama pomesanim prosloscu pogresnih misli i osecanja... verujem i verovacu a do tada pokusacu da opstanem pokusacu da ne padnem a svetan sam da cu pasti svestan sam svoje slabosti cak i tada kad budem padao pascu dostojanstveno onako kako pada neko tebe vredan i ostacu da lezim u toj vodi i blatu i bicu srecan jer sam probao i nisam uspeo... Zivot pise romane a ja neznam ni dal postojis na ovom svetu... Kada budes citala znaces da sam bio ovde znaces da krecem ka tebi znaces da si ti ta... Prepoznaces se u jednom delu ovog teksta koj je napisao trentak...
uspeo sam da vratim osmeh na licu... da otvorim oci i vidim druge boje sad shvatam da nije sve crno shvatam da smo sami izgubljeni u ovom vrtlogu pomesanih znarova... drago mi je sto te vidim onakvu kakva jesi... onakvu kakva hodas, dises pises ... i ne plasim se osecam se jako, osecam da imam snage za dvoje.. Poceo sam da verujem u snove vise nisu kosmari vise nisu horor filmovi niskobudzetne produkcije sad imaju smisla imaju mene i neka je... Pokusaj da sklopis oci bez straha bez hladnoce kojom zracis pokusaj da vidis u sebi ono sto jesi kao sto si meni pokazala ko sam i sta sam... setio sam da ne zelim da smisljam nova imena za ono sto osecam to ima samo jedno ime... Granica tuge i srece je tanka i ti si uspela da je pomeris sad je sreca svet koj vidim... sreca je kad slusam jednu pesmu bezbroj puta... sreca je cak i tuga jer si dala novo ime... Nocas cu dahom da ti odledim srce obojicu tvoj svet drugim bojama nateracu te da porusis proslost jednim dahom da se ne osvrces iza da gledas u daljine i zavolis kise... da budes ponosna na svoja dela jer su ona ti... a ti ceo moj svet...
Carobni trenutak rekla je… I nisam je shvatao ozbiljno onako kako je zelela onakvu kakva je bila… Pricala je o zvezdanom nebu, o zelenim poljima, o prolecnim mirisima… I dalje cujem taj nezan I mio glas kako uvece pred spavanje tiho saputa na mom jastuku u neko gluvo doba… ona je znala kako da pomeri granice, kako da me natera tom tisinom da je shvatim I razumem svaki uzdah posle napornog dana… A ja kao da nisam nista razumeo kao da sam samo jos jedan u nizu onih koji se jeftinim trikovima njoj priblizavaju I jeftinim picima kupuju njeno vreme… Bila je prelepa I onda je nestala, nestala je onako kako je htela misteriozno… O njoj nisam cuo ni rec, samo za nekim stolovima gde su se neki pijani momci hvalili njenim imenom a malo njih su je I znali… koracao sam njenom ulicom koju sam poznavao bolje nego sebe svaki korak imao je svoj zvuk drugaciji I svaki je odzvanjao kao da je njen cak su I ulicna svetla bila poklonjena njoj ali nje vise nije bilo tu… Zamisljam je kao sedi sad pored nekog u ovoj hladnoj noci I u njegovom dahu greje svoje promrzle ruke onako kako ih je grejala u mom… A godine, ko jos broji njih sem mene, prolazile su sporo I bolno… ista pesma ista strofa odbijao sam da poverujem da nije tu… A onda odjednom iz sasvim nepoznatog razloga dok sam setao svojim ugazenim stazama zivota, ugledao sam je kako stoji nad ulicnim svetlom pored zelesnicke stanice… Dosla je… Ukopan sam stajao I gledao kako svoje kosu prebacuje iza uveta, njoj je vreme stalo izgledala je isto kao I onda kada sam je cekao na slicnom mestu a mene je vreme ostarilo vise nisam bio isti, vredan nje, jedino sto ni je ostalo je tih par minuta zamena za sve godine da je gledam, njeno lice je I dalje bilo iste pogled hladan ali meni topao na neki moj cudan nacin… Slike su prolazile kroz glavu I na svakoj je bila nasmejana I na svakoj zracila tom njenom vanzemaljskom energijom koje nemam vise.. I sa ko zna kog kraja sneg je zavejao, vise se nije cula ista pesma okrenuo sam se I krenuo nazad u moj sasvim obican zivot u kom ona vise nije bila deo… I ove noci posle ko zna koliko godina pomislio sam na nju, sad vise nije vazno ko je kriv, sad vise nije vazno ko je pogresio ali hvala ti sto si zivot ulepsala ovom starom momku jednom godinom koju ce pamtiti ceo zivot…
ponovo sam poceo da te sanjam kako odlazis sto dalje od mene nesvesno sam ti otvorio vrata i pustio te, svoje srce sam zapakovao u jeftin papir i poklonio ti radi s njim sta god pozelis tvoje je meni vise ne treba bilo je slomljeno milion puta ti si ga ozivela pokazala mu put kojim hodas dopustila mu da zavoli hvala ti na tome... opet sam se probudio i ugledao siv dan, hladan vetar je duvao kisa lila po prvi put a prosao samo jedan dan od kako sam napravio gresku od kako sam te pustio ili oterao sada se kajem ali dzaba je zbog nasih glupih ponosa dopusticemo da secanje pocne sakricemo se u nekom uglu i s vremena na vreme izmamiti osmeh jedan drugom na lice.. vredna si svakog mog bola svakog drhtaja srca svakog bola koj osetim vredna si mnogo vise od onga sto osecam prema tebi... s tobom sam ponovo uzeo kostim decaka pustao zmajeve na doku gledao zvezde hodao po kisi ti si me naterala da se smejem da pricam ucila me pravom govoru ucila si me da volim da zaboravim na vreme a ja kao i svaki drugi glupi decak nisam ni shvatao da postojis da si stvarnost da si sadasnjost mislio sam da te volim mozgom a nisam ni predpostavio da si ti pokrenula iskru u srcu da ponovo kuca... dan je prosao bol raste i rasce dok jendog dana svojim ocima ne vidim kako neko drugi boji moj svet toplim bojama... ostao je osmeh zalednjen i pesme se vrte u krug u nedogled ali to vise nisu iste melodije vise ih ne pevam a mrzela si moj glas moje pevanje za koje sam se trudio a i sam shvatao da nije dobro... sa koliko reci bih mogao da napisem osecanja neznam koliko cu jos izdrzati ni to neznam probacu da odem negde sto dalje daleko gde cu bitio blizi zvezdama nebu kisi i onom jebenom mesecu potrudicu se da ga zaustavim da vise ne bude pun da te ostavi na miriu a kroz prozor ce ti opet doci neki zvuci neke pesme ponovo ces da osetis te zvuke te dahtaje i otkucaje ponovo ces da zavolis...
ebi kojoj sam naneo bol, tebi sto si mi dala da svet vidim tvojim ocima tebi sto si me naterala da ponovo zavolim tebi sto sam te zavoleo i povredio pokusacu da sebe povredim svakom tvojom suzom prolivenoim zbog mene volim tvoj smeh tlo po kome hodas volim da te volim i mrzim sto sam to shvatio onda kad je bilo prekasno... osecam te u grudima osecam te svakim otkucajem ovog srca koje kuca sve sporije ... svaka poruka tebi otkucana je srcem a nisam ni razmisljao sta je napisano sad vidim sad znam da sam pogresio znam i sad shvatam da sam covek a ne tamo neko ko ume da volim ja sam samo jedan covek koj nesvesno nanosi bol dragim osobama a najdraza si bila ti i tebi sam naneo najvecu bol... moja draga smej se molim te i slusaj pesme koje si prisvajala pesme kojih sam se odricao sa svakom cu se tebe setiti sa svakom cu sebe terati u neki svet u novo ludilo i dok budes koracla ulicom kojom smo zajedno koracali izvuci iz naseg odnosa samo ono najlepse samo ono sto smo mislili zajedno osecali ono cemu smo se zajedno smejali... a ja, za mene ne brini ostaricu jer vreme leti pisacu mozda cu voleti lazno mozda cu se i lazno smejati mozda... mozda ko zna sta ce biti samnom ko zan gde cu biti... zelim da staze tvoje budu satkane od sna zelim da ti ti leptir sleti na dlan i osmehne ti se... hvala sto si probudla nesto u meni hvala sto si postojala u meni hvala ti za sve i izvini sto sma coivek sto ne umem da cuvam ono sto volim, sto te nisam sacuvao...
prosle noci sam dotakao svetlo na kraju tunela divio se njegovom sjaju njegovom savrsenstvu i putu iza sebe po kom me je vodilo posmatrao sam ga kako stoji kao besposleni dripac pred gradilistem i zove druge a ja covek iz tame sa salom protkanim secannjima dolazim iz tame dotakao sam taj sjaj i on je nestao mnogi su izgubli svetlo na kraju tunela... probao sam da ga dozovem ali je vetar moje reci slao na drugu stranu dalje u neki zaborav u etar koj ce neko mozda cuti... miris umornog hoda umoran pogled i san koj je opet poceo da se sklapa kao ona slagalica kojoj neznam lik... celi zivot pratis nesto i napokon kad ga stignes samo ga pustis i on ode... i nju sam pustio nenamerno dotakao sam je cutanjem onda kad sam trebao da stvaram caroliju magiju starog plemena i davao znake nekom dalekom svetu nekom svetu gde ona treba da bude da je prime i cuvaju bolje od mene... na hiljade zvezda zasjale su te noci cak i da su meteori padali stajao bi i gledao taj sjaj dok sam slusao njene korake u pustoj ulici... pozeleo sam da mi bubamara sleti na dlan pozeleo sam da se probudim pored nje pozeleo sam nju a dobio sam matorog pandura koj mi je nesto pre cetiri sata trazio isprave sa mrgudnim pogledom, gledao me osetio sam bes ljudsku mrznju u tom pogledu u tom stavu na sta je on zapitao sta radim u ove sate tu... sudbina me terala vetrovi me vodili nisam imao snage da se oduprem i ispratio nju do ovde dalje me je bio strah... okrenuo se pozeleo mi prijatno vece i otisao za njenim koracima ... vetar je poceo ponovo da me tera sve jace i jace i san se prekinuo...
ja nisam hteo da te prepustim vetrovima... putevima koji te odvode od mene... nisam hteo da noci provodim sam a prvodim ih... bio sam slab... isuvise slab da ti kazem oprosti jedna rec koja nas deli... i odvodi na razlicite puteve one tvoje sjajnije pune mirisa bagrema zeljenih polja nebeskih prostranstava... sklapam ruke i stvaljam ih na lice... kasno... kasno je za nove dodire, nove poglede... prekasno da se pokajem za greske koje su mi nametnute pokvarenim mislima onih koji su me vodili... veceras cu otvoriti one nase dvorane u kojima smo igrali na krilima zmajeva... veceras cu te traziti u casi crnog vina u onom prvom ukusu sto steze nepce... nisam siguran dal postojim da bih te voleo il te volim da bih postojao... sa svakim otkucajem srca osetim tebe... kako zivis u meni... e ja necu dozvoliti nekom strancu u misterioznom odelu tamnih boja da te otrgne od mene da te povede u novi svet drzeci te za tu toplu malu ruku u koju sam voleo da stviam svoj promrzli obraz... tvoj lik vesto crtam od kolutova dima moje ruzne navike iz koje stvaram tebe u mracnoj sobi sa casom vina u ruci... mila ti si ona moja jutarnja kap u oku moj prvi osmeh moj odraz u ogledalu onaj ukus prve jutarnje kafe... gledam crno bele slike boje su izgubile kad si ti otisla kako je hladno postalo tako lako... ja nisam uspeo da te volim svim srcem vec samo onom polovinom rezervisanoj samo za tebe... za tvoje poljupce mekih usana za tvoje oci pune sjaja... al cekam i cekacu na onoj istoj klupi gde si mi prvi put poljubila obraz... cekacu dok me vetrovi ne raznesu na rzlicite strane rasirenih ruku... cekacu...
uzalud pokusavam da pronadjem tvoj osmeh u mrezi satkanoj od neprespavanoh noci koju bacam kao stari ribar na pustom moru... hvata se smece po kome kopam u nadi da cu naci biser sakriven u nekoj skoljki ali uzalud... sklapam rukama lice prolazi mi misao, tvoj osmeh je sakriven necujan kao nemi film ledi se i kao razglednica ide nekoj drugoj adresi daleko sto dalje od mene na vetru sa hladnih alpa ili nekih vrhova kojima sam zaboravio ime... godine me gaze i osecam bol na promene vremena, u sekundi sam ostareo ali i dalje volim kisu podignem kragnu i prosetam radostima koja mi ona donosi... na mokrom asfaltu vidim siluete, vidim ljude kako odlaze, beze u nekoj njima znanoj toplini... dolazi jesen neznam koja po redu secanja mi se vracaju i sada kada sat ponosno kuca tri puta iza ponoci u novom danu... ne osecam san dodir toapo ne cujem nista sem zvuka tisine i pucketanja namestaja sa njima pricam njima govorim... a knjigu o tebi jos nisam poceo da pisem probacu jednog dana ali ni naslov ne mogu da smislim ali jednog dana kada otkucaj sata dobije drugi zvuk i kada se zvezde na nebu nameste i pokazu mi put kojim trebam da se krecem pocecu... pocecu da pisem o tebi kao o jednom savrsenstvu o bogu, andjelu bez ijedne greske o radostima koje nosis sa sobom, o tvojoj skoljki koja te cuva tamo gde ljudska ruka ne moze da dopre do tebe... smeh sam zakljucao u mracnoj strani svoje licnosti onaj lazan i dalje zavrsava posao u njega i dalje veruju i dalje pomaze da sa vrata otresem izbledela pitanja... sanjacu nekad... koga drugog no tebe...
gledao sam njene usne kako mi pricaju slusao sam ih ... melodija je potsecala na zvuke udaraljke o zicu za klavirom velikog majstora bio sam zanesen tom slikom tom igrom reci kako ona samo ume da slaze kao kulu karata.. kazi mi nesto lepo? najteza rec tako dvosmislena bezobrazna sta reci tu voleo bih da ocutimo najlepse trenutke i pogledaima razmenimo koje neznosti dok se miris irisa koj je bezobrazno slusao nase razgovorei motao se oko nas... uhvatio sam je za ruku osetio sam drhtaj kako prolazi sa njene na moju ruku poceo sam da verujem u nebesko plavetnilo koje mi je svake veceri sa nekim oblakom saralo njen lik i gde god bih pogledao bila je ona... bojazljivo me je gledala razgovor medju nama pretvorio se u oblak tisine i mi njim obavijeni... cutali smo tako dugo i onda je svu draz te tisine prekinula sms poruka... ne mogu da se setim od koga a i da mogu zamrzeo bih jer je nakon toga rekla idi svojim putem... mobilni telefon je zavrsio u levom dzepu zajedno sa kutijom neotvorenog orbita gledao sam je... bila je ozbilnja mozda najozbiljnija u zivotu i bice sledeci put kad sudbonosno "DA" bude izgovarala u nekoj crkvi na obali straog spanskog grada... probao sam da joj cutanjem oslikam svoje putve dim cigarete je sarao izmedju nas puteve i svi su vodili do nje kao i moji sve do nje ma gde god ona to bila... da li ce se setiti mog lika posle nekog vremena da li ce pomisliti na mene u onoj hladnoj oktobarskoj noci kad smo shvatili da mozemo da slusamo zajedno muziku, da li , da li neprestano se vrte razna pitanja ostavicu ih za drugi dan a bore cu pokusati da eliminisem onda kada je budem sreo...
hodao sam ulicama umoranih koraka, pospanog lica, iscrpljeno... osecao sam vrelu kaldrmu kroz cipele kako se probija preko stopala... znoj je izbijao sa cela rukama sam skupljao kapi... sreo sam oci tvoje ispod tende neke prodavnice suvenira prekirvenog lica sa crnom maramom... oci pune sjaja topline nestvarno.... srce je pocelo ubrzano da lupa drhtaji tela su prestali da se skrivaju, krv pocela da se ledi... hipnotisano sam pratio kako pogledom lutas oko mene i odemravas od nogu... preko kosulje i skidas pogled nakon susreta sa mojim... okreces se i bezis.... zakovan u mestu pogledom tvojim, kao grom kroz moje telo... prejak udarac za moje misli... pljusak je poceo onako kako do sada nije zapamcen... trcao sam za tobom vise nisam osecao toplinu pod nogama pratio sam tvoje mirise, pratio sam zvuk tovjih koraka sto se gubise medju zidinama okolnih zgrada... osetio sam kao da te znam kao da si bila tu negde pored mene ali pod velom crne marame misteriozno nestala iz mog zivota otrgnuta od mene iz mog srca, moje duse... nisam obracao paznju na ljude sto se skrivase od kise... gledao sam kroz otvore sporednih radnji nestala si... nisam prestajao da tragam... osecao sam te otkucajima srca koji postadose sve brzi sve jaci... obarao me je bol u grudima... kisa se slivala niz kosu imao sam samo tvoj odraz pred ocima i tragao za tobom... okretao se i gledao iza sebe samo stranci sto zacudjeno gledase kako uzaludno tragam pitao sam dal su te videli samo su me gledali sa nevericom rukom odmahivali... kao da nisi postojala... svaki cosak svaku ulicu... odbijao sam da verujem da nisi stvrnost... odbijao sma da verujem u moju mastu... odbijao i kisu sto me je sprecavala... odbijao sam i poglede pune misterije sto me zacudjeno gledase... sunce je saralo nijansama boja po nebu... kisa je prestala sklopio sam ruke prekrio oci... izgubio sam borbu uzaludno trgao... pitam se ko si ti sta se skrivalo u tom pogledu... kako si me prepoznala... zasto si bezala... zasto sam te video... seo sam na plocniku nekog praga... osecao sam poraz izgubljenu bitku pre same bitke... pao kao gladijator u areni sto prosipa krv po pesku arene ili ratnik na polju sa zabodnemim macem u grudi lagano pada sa nekim pogledom u daljini... zacudjeno gledao u kocke kaldrme i ugledao tvoj plast... stajala si metar ispred mene... gledala me... taj saj iz ociju pun topline kojom ledis ... pogled kojim dirigujes moje srcem... gledao sam te... nepomicno... pralisano... gledao... i gledao...
zvao sam je kisom a tako joj nije bilo ime...bila je moja kisa moja daljina bila je ono sto sam tragao celoga zivota... svetlo na kraju tunela... deciji osmeh... i ona kisa sto kvasi lice spira prljavstinu pogresnih misli... pogresnih ljudi... ona me je naterala da svoje kostime i maske spoljnog sveta sakrijem u stari orman od hrastovog drveta... ona je probudila nesto sto sam davno uspavao... nije mi trebala ljubav nije mi trebao osecaj nijedan... suza u oku... sve druge su bile samo neke usputne stanice do nje i sve sam voleo nekom tamnijom stranom srca cuvajuci za nju ovu posebnu ovu svetliju ... za nju... i zelela je da ode nisam joj branio... voleo sma je kao nikoga pre... pustio sam je a lepeti krila nad gradom sto su u daljine odlazili bas kao i ona... sad se kajem al kasno je... pogresnim recima oterao... reci koje nisam trebao izgovorio da saznam tu pricu o njoj... sad zivi svojim zivotom dalje od mene dalje od mog srca... nadam se da je srecna dok u tami sobe slusa dirke na klaviru nadam se da uziva u crnom vinu onako kako je samnom uzivala... nadam se da ide glavom na gore ne pognutom... valjda se ne krije od srece jer negde iza nekog coska ce je sresti priviti uz sebe i bice srecna... nadam se... a ja sam ponovo obukao ona smesna odela i one maske koje sam zbog nje ostavio sa strane... navukao kaput i krenuo svojim umornim i dosadnim stazama kuda me je zivot vodio... a noc je bila tako hladna ne secam se slicne ikada... sneg je vejao... samo tragovi nekih slicnih meni koji odlaze sto dalje i dalje.... vise ne osecam drhatje srca kao da je stalo... dahom grejem promrzle ruke gledam nje nema ... oko mene samo sneg i koraci... po mojim stazama sutra ce neko proci... mozda ce se neko i pod ovim ulicnim svetlom sutra u ovo vreme poljubiti... zivim svoj zivot nastavljam dalje... iza mene ce ostati samo price tragovi olovke po belom papiru... ostace i ona da o njoj citaju kao o prici neispricanoj kao o nekoj legendi govorice... i ponekad sebe oteram u to ludilo vidim je ali suvise malo posotje reci koje bi nju opisale... cak ni snovi nisu lepi kao ona... jednostavno i savrseno bice koje je prolazi kroz moje misli... pomuti ih poigra se sa njima u kasne sate i ode ostavi me sa njima... da se borim... tisina dim cigarete i casa crnog vina sto steze nepce prvim gutljajem... za tvoju srecu... ma gde bila kiso moja...
govorila je tiho samo jedan lepet krila se umesao u njene reci... pricala mi je svetovima o snu koj je sanjala rukom pokazivala daljine zaboravljenih linija sto su po horizontu lebdele kao njene reci u mojim mislima odzvanjale i vrtele u krug... u moje ruke stavio njene samo smo mi znali i zajedno doceklai trenutak kad nasa srca zakucase ko jedno... san nedosanjan... strah me je bio od jutra sto ce pokvariti taj trenutak... pocela je kisa a mi idalje kopali po mislima onog drugog njen svet svet snova iluzija svet o kakvom samo mogu pozeleti gde leptiri nisu jos jedno svetsko cudo gde ljudi sa smehom pozdravljaju nepoznate .. a moj po borama na licu se moglo procitati breme koje sam nosio sa sobom... moj svet daleko izvan njenog... znao sam da je bio kraj... cutanje se pretvori u tisinu koja je vise pricala.... tisina koja je vise od nas govorila reci koje nismo mogli ni otkucajima da precutimo... uzela je svoje ruke iz mojih pogledala me... suza je sama krenula brzo je pokupila mokrim dlanom obrisla obraz stavila ruku na moje lice okrenula se i otisla... dugo sam stajao na peronu i gledao je kako ledjima okrenuta podize svoj ranac i odlazi dalje... nisam bio ni svestan da smo doziveli kraj naisli na raskrsnicu zivota na raskrsnicu misli i osecanja... nisam bio jak suza je sama krenula... onda pistaljka sa kraja perona zvuk koj nikad necu zaboraviti pratio sam pogledom kako odlazi sto dalje dok se kao jedna tacka njen vagon nije izgubio pred ocima mojim... jutro je vec uveliko obasjalo grad i dalje sam cekao na peronu cekao da pronadjem sebe u nekoj prici trazio razloge mrzeo sebe... a nju nikada... postala je jos jedna bora na mome licu po kojoj ce me drugi prepoznati kao zig vremena koje smo proziveli... nasim ulicama sad setaju druge ljubavi i zvuke violina na krovu hotela srbija sad slusaju drugi... ako se jednog dana budes pitala kako smo prepustili sudbini da izbrise nase tragove na beloj hartiji nemoj se truditi da shvatis zasto se sa nama ona poigrala... mozda sam hteo previse a izgubio sve... a ja cu i dalje trositi dane koje imam na pretek... dane koje sam tebi rado poklanjao... iste one docekivao sa osmehom... jutarnjim zagrljajem tvojih ruku... samo leptir i san mozda ce negde ponovo nastati carolija iz kapi kise... i svet ponovo postati zlatna livada po kojoj smo ostavljali tragove...
bila je noc pred novu jesen sasivm obicna i hladno tiha posmatrao sam kako jesen samara leto koje ce vec sutra pasti i osloboditi tron novom vojskovodji... misli su pocele da se cakle kao biseri neke juvelirnice i potajno me vodile ka njoj ka stvorenju koje sam prvo trebao mastom stvoriti ali sam taj mec izgubio jer sam je prvo upoznao... savrsenstvo je dobilo lik bio je njen... kada bih probao da je njadjem u nekoj drugoj ne bih uspeo a da je sastavim pa mogao bih od recimo dve tri hiljde drugih bila je prava i bila moja... bila... znam da cu ja ostati njen bez razmisljanja samo bih njoj mogao reci da i onda kada je sve ne, samo bih njoj mogao dati neuformisani osmeh kada mi kisa mokri vrat... ona jedina ume da mi dahom podgreje misli da zaluta u njima i ususkana u toj toplini zaspe... dugo sam posmatrao oblak koj je skrivao mesec i potajno se nadao da ne bude pun a bio je znao sam da veceras nece spavati a onda odjednom sam zacuo iz nekog stana melodja nase pesme i tada sam po stoti put rekao sebi... ja je volim... mila previse si traga ostavila na meni ostacu tvoj cak i kada budes letela novom jatu...
pogledala me... nasmejala se taj osmeh ta mala kriva linija sto ispravlja sva cuda pogresnim mislima nanesena ta mala linija.... ona voli da mi skloni crne misli da mi skine sa ociju svo sivilo sto sam nakupilo godinama... ja znam da me ona voli ali dal cemo nekad koracati trgom svetog marka... u fontani zelja baciti novcic sa zeljom... ona jedna prica bez pocetka i kraja ... a kako smo se sreli pogresnom ulicom krenuli tog dana par putokaza u pogresnim smerovima par znakova ka pogresnim ciljevima i svi oni lepeti krila toga dana iznad krova opstine ucinise se sretnim... tog dana sam video taj sjaj u ocima pogled kao da se znamo godinama... vekovima.. prosla si pored mene okrenula se posle pet koraka i videla kako okrenut gledam te.. znam da nije lepo okretati se bilo je jace od mene... jaca si i ti mozes prva da odes... i otisla si vetrovima nosena sto dalje... kroz avion sam gledao kako se grad gubi u nekoj magli... u njemu sam se setio tebe kako negde citas moje reci mozda pustas neku suzu mozda si sretna mozda si zaboravila da postojim... mozda sam sve izmislio losom travom istripovao... ali ne bila si stvarnost taj oziljak nanesen na srcu je pravi nije lazan ti si tu.. postojis dises.... i svakog dana u ponoc kad se nadjem u nekoj gradskoj ulicnoj zabiti ja gledam prolaznike mozda ce me nejko prepoznati uputiti ka tebi... reci mi gde si... nema te... evo ko zna koja neprespavana noc ja cekam... tebe nema... malo snage mi ostaje trosi se neki drugim razmisljanjima... jedan san koj samnom stari moj san kao i tvoj.. hladni novembar sneg veje sve prekriveno belim prekrivacem zvuk violine i klavira... soba prepuna mirisa vanile.. volis taj miris te ukuse pomesane zeljama za jednim danom... dva vec polu izgorela drveta u kaminu iskre koje pucketaju... a mi pod toplim cebetom gledamo kroz prozor.. sjaj u ocima... osmeh na usnama... radost u srcu... ti samo ti znas da ove reci nisu lazne da ih ne stvara samo jedna iluzija ti koja razumes ovo bez tacke zareza velikog slova... ti i taj san... barem ga imam mogu ponosno da stanem iza svojih snova sa nadom da cu ih ostvariti... sa njim cu i ostariti sa njim ako ne dodirnem tebe onakvu kakvu sam te upoznao... onakvu kako sam te zavoleo.. onako jedinstvenu samo ti i citav svet oko nas se okrece svi negde zure a mi gledamo jedno u drugog... jos jedna cigareta pred spavanje... sutra je novi dan nova stvarnost oci perem prljavim mislima da ce jednog dana ljubav vera i nada izaci na videlo sa punim sjajem... samo te molim ostani tu budi to sto jesi budi nekad moja stvarnost ne mogu vise da te zamisljam pravim od reci crtam dimom cigarete... pojavi se ispred mene sa zeljom da budes jedina koju cu voleti... sa zeljom da te gledam kao nikoga pre... sa zeljom da cu te voleti vise nego iko ikada pre... sa zeljom da san snimo zajedno... pokusaj da me razumes samo mi to treba a ja... matori momak pun avantura sa kosom prosaranom daljinama cekacu bicu tu ispod onog ulicnog svetla bicu u tvom ukusu vanile bicu u tvom prvom osmehu... bicu i cekacu kad dodje moje vreme... citaj moje reci prati tragove i nacices me... kako palim mirislajvi stapic lavande tu kod police levo od televizora... nasmejaces se... postali smo stvarnost...
gledam je kako leprsavom haljinom koraca plocnicima gradskog setalista .. ona sjaji... kosa kao mreza za hvatanje pogleda... uhvatila je i moj... zvuk njenih koraka cuo sam i slusao... bila je to muzika bez reci sa mnogo izgovorenih prica... ruku je provukla kroz kosu uhvatila moj pogled... osecao sam se glupo tog trenutka.. osmehnula se i zauvek zarobila moje srce u tom toplom milom pogledu... osmehu kakav je jedini... unikatni... i pitas me da li verujem u ljubav na prvi pogled? ne... ne verujem... ja verujem u ljubav dal sam se osetio hrabrim sto sam to rekao ili suvise slabim sto sam priznao .. verujem... verujem u onu pesmu koju pevusim svake veceri... pesmu sa malo napisanih reciju... verujem u nebo kada oblaci naslikaju one tragove po kojima sklapama tvoje likove... u zvezdanoj prasini rasutoj po nebu gde mesec sija kao tvoj pogled... verujem u vetrove nadam se onom koj ce me oterati kao pijanog dripca pred prodavnicom do tebe.. do tvojih ociju... do tvog osmeha... verujem da postojis i cekas... skrivas svoje misli prizeljkujes dan kada cemo prosetati ulicom zalutalih srca... ulicom koju cemo prisvojiti nasim nazivom... jos jedan prica bez naznaka za kraj.... jos jedno platno sa provucenom linijom po sredini...slikaj... slikaj najbolje sto osecas ja cu samo prstom mesati boje... bice to lepa slika mozda ce je neko staviti u muzej pravih vrednosti... slika je obicna ali tvoja ruka moji otkucaji tvoji pogledi moje misli pomesane kao boje na tom platnu pod kiciom iz tvojih ruku... jos cekam taj vetar nadam se da cemo slusati zvuke violina... pleasti sami u ponoc na trgu... deliti osmehe slucajnim prolaznicima... voleti... eh mozda previse sanjarim... al samo mi je to i ostalo nada da ces jednog dana sesti pred mene osmehom pricati... dodirima otkrivati one misli koje su mi prolazile kroz glavu kada sam te prvi put video... umes ti.. znam te... a onda kada osetis miris vanile u vazduhu i osetis topli vazduh smiri otkucaje to je samo znak da sam tu i cekam da otvoris prozore i vidis onu malu siluetu sto stoji pod ulicnim svetlom... a do tada prati srce pa kuda te odvede... verujem mu znam koja je stanica... hvala sto postojis...
io vivio per lei... zivim za nju svakim danom sve jace i jace osecam je u sebi kako kuca srcem tece mojim venama... ona je pesma koju svakog dana pustam... ona je muzika koja mi prija... ne secam se kako je usla u moje dvorove ali drago mi je da je to bas ona... ona je moja i ja njen... samo ona... slike u mislima tuzni rastanci... jesenje kise... zivim za nju jer postoji kao i onaj mladi mesec sto obasja ulice... kao ona ulicna svetla po kaldrmi sto se presijavaju... ona je ono sto nedostaje... zivim za nju jer neznam kako bih drugacije uspeo da udahnem vazduh kojim nju zovem... od mojih najcrnjih misli pravi samo najlepse metafore ikada napisane ili recene... knjiga procitana do pola casa vina na stolu iskre kamina... njen miris... nikada joj nisam rekao... nisam nasao prave reci da joj pokazem koliko je usla pod mojom kozom... koliko je ostavila trag onaj isti neizbrisivi.. trag po kojem hodam pratim ko omamljen ka njoj... zivim za nju dosta bi bilo njoj ce to vise znaciti... i samo ce ona razumeti... ljubav je ono sto postoji i jaca ostalo su samo deleovi nekog secanja... uspomene na nesto sto je proslo kao usputna stanica vozova... zivim za nju jer je volim i volecu je... zivim za nju... Vivo per lei da quando sai la prima volta l’ho incontrata, non mi ricordo come mai mi è entrata dentro e c’è restata. Vivo per lei perché mi fa vibrare forte l’anima, vivo per lei e non è un peso
Zasto bas meni, nama da se desi...Zasto sad, tako , neobuzdano, pod tim.uslovima....Zastood svih bica koji me okruzuju i doticu svojim postojanjem jedino si me ti privukao k sebi.Upila sam svaku tvoju rec i onaj pogled tako mio i drag..i sad kad sklopim oci jos uvek vidim sebe u njima., kad sam spoznala sta je to voleti, davati , primati...Milovao si rukom moje lice , da oseti toplinu tvoga postojanja....dotaknuo mi usne, koji su izgoreli od zelje , da budu od tebe ljubljene..pamtim onaj trenutak zauvek, kad sam upoznala strast u tvom zagrljaju..Trazim taj ukus blizine , koji si mi ostavio duboko u svesti onog dana..
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Postoji li granica izmeðu ljubavi i mržnje ? Da li si nekad nekog toliko volela da si u momentu pomislila da ga mrziš. Ponekad se naðeš u momentu ...besa ..neizvesnosti...ljubomore ..zapostavljenosti ...da pomisliš da ga više mrziš nego voliš ...
Ovo je moja ulica bola,ovde ja cesto svratim, placem sa kisom kad pokusavam korake da mu vratim, ovo je ulica u kojoj cesto trazim zivot svoj,ovde ja sedim kad on ide njoj... Ovo je ta ulica u kojoj sam nekad prolazila sa njim,a vec odavno to nestalo je, kao cigare dim,ovde ja placem kad me secanja stegnu, na ovom mestu stojim kad oci zele od svih da pobegnu.Dobrodosli u owu ulicu,ulicu straha gde je uvek tama,u ovoj ulici opet sam ja,ali ovoga puta...Bez njega,sama...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Idem na dug put... Od stvari cu poneti tebe -Tako da mogu obuci svoje najlepshe odelo. Od pica cu poneti tebe -Tako da pijem ono jedino shto mi zna utoliti zhedj. Od hrane cu poneti tebe -Tako da mogu jesti ono jedino shto me zna nahraniti. Od parfema cu poneti tebe -Tako da stalno mirishim na ono shto volim. Od muzike cu poneti tebe -Tako da slusham samo ono shto me navodi na ples. Od obuce cu poneti tebe -Tako da mi bose gaze tlo koje bih uvek ljubio. Od naocara cu poneti tebe -Tako da mi je pred ochima slika koju mogu danima da gledam. Od nakita cu poneti tebe -Tako da mi je oko vrata i ruku ono najdragocenije shto imam.
Moj put ce biti dug, a samo sa tvojom slikom iznad moga imena ce me prepoznati. Moj put ce biti dug, Jer sem stvari koje nosim sa sobom nishta pod nebeskim svodom vishe ne trebam
Josh jedna tamna noc, koju provodim bez tebe... bez tvog dodira, tvog osmeha, kao da nema mene... znam da si negde tu, prelepa kao u snu, tako blizu srca, a daleko od ochiju... onako skroz se izgubim, pozhelim da te poljubim, ochi zatvorim, usne skupim, samo jastuk grlim... tako mi nedostajesh, kada nisi pored mene, ali u mislima si mi, gde god da krenem... ovu pesmu tebi dajem da shvatish koliko te volim, da znash da si jedina, da druga ne postoji... znash i sama koliko sam puta samo plakao, kada sam zbog gluposti tebe povredjivao... veruj sada mi je zbog svega zhao, mrzim sebe shto sam tako nisko pao... ali znaj da te nikad nisam varao i lagao, da te volim, nezhno ljubim, samo to sam znao... volim kad me tvoja poruka probudi i uspava, volim kad si uz mene i tako svakog dana... volim kad me tvoja kosa po licu shamara, ostani uz mene, jer ti si moja dama.... zbog nasheg rastanka na ivici smrti sam sedeo, tuga me je obuzela, zhiveti nisam hteo... ali ipak neshto mi govori da me volish, ali josh sam mlad i ne zhelim to da uchinim... za minut tvoje pazhnje, sada te molim, ti mi znachish sve, do chega mi je stalo... obori me osmehom i nemoj da me bolish, jer samo ti to mozhesh, jer samo ti to znash... ljubomorni ljudi, nikad nece shvatiti, jer oni tako kao ja nisu voleli, nikad znati nece, ono shto osecam, oni nisu osetili dah sa tvojih usana... pogledaj mi u ochi i u srce mi zaviri, videcesh da samo ti u njemu postojish... zato nemoj nikada da me napustish i ostavish, jer veruj dusho moja, to necu prezhiveti... jer ja sam maturant, ove shkole ljubavne, maturski ispit sada polazhem kod tebe... pa ti ovu pesmu pishem, pa prestanem, uzmem gumicu, pa sve to lepo obrishem... ruka lazhi pishe, al srce joj ne da, ono kazhe dusho tebi zhelim da se predam... samo tebe ljubim i samo tebe gledam... jer ti si sve shto mi treba i NIKOME TE NE DAM!!!!!!
Nazvala me je telefonom, onako kao neobavezno, da vidi shta radim... Zna ona shta osecam pa igra vruce hladno... a ja bih mogao svet da okrenem za njen osmeh, nezhan pogled i tihu rech... "Idemo li na kaficu kasnije?"- Nije ni zavrshila pitanje a ja sam se vec oblachio i spremao... Nisam otporan na njene chini, i ne mogu da joj kazhem ne... ali probacu vecheras da budem kakav znam da budem... ---- Sedeo sam za stolom u uglu sa prigushenim svetlom i sa svecom koja je davala potpun osecaj, ona prilazi stolu, nikad lepsha i zanosnija, i opet po ko zna koji put ja ostajem bez teksta... ustajem i opchinjen se pozdravljam sa njom u vidu kratkog prijateljskog poljupca i ustupam mesto za stolom... Jedna rech, BOGIJNA sedi samnom i ponasha se kao da to nije... kako da odolim kako da potisnem zhelju kad ona sve to chini jos tezhim... Ne, nemam hrabrosti ... Lakshe bi mi bilo da je chopor vukova oko mene, da su zmajevi bljuvali vatru na mene ne bi mi bilo ovako vruce... ----- Sada sam video taj prikriven pogled, i sada sam siguran.. znam shta mi je chiniti!!! Dao sam signal barmenu, i tako je krenulo..... Rajska ptica, njen omiljeni, tih zvuk umilne violine... samo je zastala, pogledala me, osmeh jedva vidljiv na kraju usne i pogled neverice... mislila je da je sluchajnost! -"Znamo se skoro celog zhivota, od malih nogu nestashluka i skakanja po polju i da li si me nekad videla sa nekom drugom devojkom?"- gledala me je malo pognute glave prosto ochekivajuci da odgovorm umesto nje... "Ne"-odgovori ona i onaj osmeh koji se jedva video postajao je sve jasniji i privlachniji! "Nikad ti nisam rekao koliko si mi znachila i koliko mi znachis, odrasli smo jedno uz drugo i bili srecni zajedno kao i shto smo tugovali zajedno. Onog dana kad mi je umro otac ti si doshla i poljubila kovcheg stavila najlepshi cvet i ispratila ga ko svog najmilijeg... od tada niko drugi nije postojao za mene, niti ce ikad biti neko poput tebe... zhelim da te zovem svojom. Zhelim da ti dam svoj zivot i srecu! Pre svega zhelim da si sretna".... Dugo je cutala gledajuci me u ochi, verovatno studirajuci moje rechi... Samo se nagla, poljubila me, spustila ruku niz moj obraz i rekla -" Shta si chekao do sad?"
... Moje velike nesreæe na ovom svetu bile su .... nesreæe, a svaku sam oseæala od poèetka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu ... èinilo bi mi se da nisam deo njega. Moja Ljubav prema .... lièi na veèite stene ispod površine, izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Ja sam ....! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, veæ kao na svoje sopstveno biæe.
*Ne mogu da živim bez svoje duše!
... htela sam samo da kažem kako mi se nije èinilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plaèa u želji da se vratim na zemlju, a anðeli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajuæi od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu ...
Volim taj Pluton na Asc svom, on mi je darovao tebe i zaista sam sretna sto sam te imala, makar i tako kratko u svom životu. da se rodim opet, opet bih sve isto radila i volela te, èak i kaad bih znala da sve ovako po mene završiæe se. Ti ostaješ zauvek toga vredan i sve sto sma zbog tebe radila, nije mi žao. To sam bila ja; zbog tebe sam prekršila neke principe u koje sma verovala...I do zadnjeg dana , dokle god dišem, imaš moju reè, verovaæu, da sve preokrenuæe se, da sve popraviæe se...Da æeš shvatiti na vreme ko sam ti bila ja. da jednog dana prelomiæeš drugaèije. da jednog dana opet biæe mozda data sansa, da sve popravi se. Da ispravimo greške oboje. Sada bih bila pametnija, ja, sada verujem da bi negde bio pametniji ti. Sada verujem da bi umeli da sacuvamo negde nas, tada nismo znali. Do zadnjeg dana verovacu u tebe. Da ces negde smoci snage da preokrenes. Da nece biti prekasno za sve. I da je sve ispalo drugacije, ja opet bih dala sve za tebe, opet te na takav cist naèin volela i pokusavala da ispravim stvar. Isstinski bih, jer moja rec ima tezinu. I ono sta govori, sta osecam. Znam sta znam i osecam sta osecam...I sretna sam sto sam to sve osetila i imala sa tobom. Ne bi valjalo da je bilo drugacije, cak i da znala sam da ec sve biti ovako, kako bilo je. Ne kajem se za nista, opet bih sve isto radila da se rodim, jer sam u tebe verovala. U sebe sa tobom. U nekadasnje nas. Tesko je to opisati kakva je to ljubav. I ja znam da i ti negde isto osecas i dalje, ali da nikada neces priznati. I to je u redu. Nespremna sam bila za sve, sta kasnije usledilo je i bolelo me je jako. Veoma. Bilo je ipak preostro i prejako. Ali dobro, i to sam izdrzala. Ti ne bi izdrzao, zato ja to nikada ne bih ni radila. Ti to en bi izdrzao. Ja jesam. Mogu ja puno toga da pretrpim i izdrzim. Do zadnje kapljice krvi i znoja da grcam, da kopnim, da izdrzavam i opet me ne bi slomilo, jer ja znam zbog koga sma to sve izdrzavala. Jer sam verovala u tebe, da toga vredan si. Sto loše poène, jos gorim se zavrsi...I zapravo je veoma lako...Jer pamet uvek trazi razloge, a sa srcem lako je. Ono i dalje voli te. Znam da negde ipak cujes me...
NIKO I NISTA 
Nestoo naj ljepsee sto sam procitalaa svaka cast ;).. 
"
