U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju èlanova partije. Mislio je da su se èak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i naðe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je èekao posao kulturnog urednika Radio Zagreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odrièe se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.
U poslednjoj noæi njegovog života, izmeðu 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viðen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, èuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, politièkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoæi, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronaðen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.
Zvanièni nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumaèeæi njegov èin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraæene ljubavi (prijatelj Petar Džadžiæ, na primer).
Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanièno uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, èlanovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim peèatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila (fotografija drveta postoji u policijskoj arhivi).
U vezu sa njegovom smræu se dovodi i tvrdnja da se Branko bavio istraživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu[traži se izvor] i da je zbog toga bio praæen od strane UDBE.
Do danas, ne postoji konkretan zakljuèak o njegovoj smrti.
U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reè.
ZAMORENA PESMA Oni koji imaju svet Neka misle šta æe s njim Mi imamo samo reèi I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevane šume Pesnik peva uprkos poeziji Bez srca, bez nasilja i bez žara Kao reè koja je preboljela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime èeka da umrem Ptico iza sunca usred reèenice Kojom nasilnièki ljubimo buduænost Sve izgore; to je praznik Poslušni pepeo Brašno ništavila Pretvara se Iza mojih leða u šugavog psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leða Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Naèini zoru od našeg umora Miris je vreme koje je posedovao cvet Al nereè kaže kasno je Necvet kaže noæ je Neptica kaže plam je A je kažem nije Na to ptica opsuje Cvet kaže, to je pakao Prava reè se još rodila nije.
Dragi prijatelju, ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu. Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti. Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.
P.S. Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti.
Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama zbog neba razapetog izmedju prstiju budim je zbog reci koje peku grlo, volim je usima treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reci, trgova budim je zbog manufakturnih pejzaza, javnih parkova budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih budim je, mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla neka me trazi i vidi da me nema ta zena sa rukama deteta, koju volim to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim uzalud, uzalud, uzalud uzalud je budim jer ce se probuditi drukcija i nova, uzalud je budim jer njena usta nece moci da joj kazu uzalud je budim ti znas, voda protice, ali ne kaze nista uzalud je budim treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
Nema je ovde, sve je vise gubim U casnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko ziva, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporocno ljubim, dane zapoceo tuzno. Tu se skriva bol bez odjeka i rec bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi slicnost da usnim, dok strava tisti mi celo i nice na stolu. Ona je deo predela sto spava. Pomesana s vetrom dok cuti u sjaju. Iscrpem buducnost u svirepom bolu sto sanja krv leta i pakao u raju.
Svest o zaboravu NADA JE LUKSUZ. Veèna noæ u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim. Zar znam šta sam znao zar znam šta æu znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklaðene s prazninom što pamti jalovost cveta i jalovost zime. Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta što mami iz mene to sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad razlièit od sveta predeo me taèe i pretvori u prašinu. Al zaboravom svet sam sašuvao i èuvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha? Niskosti uzalud èeznu pesmu èitam na kolenima predeo koji se otvara u biæu u kamenu praznom gde je skita poslednja zvezda èiji sjaj ne vara.
Nema mene al’ ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slièno muzici slièno praznini, spokojem. Ona æe saèuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuæe mrtve roðendane po milosti. U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti Nestaæe u pepelu onih što više ne postoje. U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi, Minula èeznjo, da se svet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, Pa mi je prazan dan koji još došao nije, Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum Neka me nedostojnog vetar obavije.
-----------------
Prihvati svaku stresnu situaciju kao pas...Ako je ne možeš pojesti ili igrati se sa njom,jednostavno se popiški na nju.... ... ...
Ici bez priblizavanja Lutati i biti uvek daleko od necega Otimati od noci deo po deo puta I videti sebe unakazenog u razmrskanom ogledalu jutra Dok na gromobranima Cvetaju modri cvetovi.
ps: savet - manje citajte smisao reci da vas ne uvuce u provaliju , vise trazite reci od kojih cete napraviti smisao...i izaci iz nje... ma sta ja kenjam ovde, kad sam samo procitao par celih knjiga u zivotu... stvarno vam kazem
Ovo je, po meni, njegova najlepsa pesma! A inace sam, pomalo, poceo da pisem poeziju samo zbog njega, jer su njegove pesme otkrile prave i istinske emocije u meni! Recimo, da sam kroz njih spoznao ko sam, sta sam i na cemu sam!
POEZIJU CE SVI PISATI
san je davna i zaboravljena istina koju više niko ne ume da proveri sada tuðina peva ko more i zabrinutost istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti cvet izmeðu pepela i mirisa oni koji odbijaju da prežive ljubav i ljubavnici koji vraæaju vreme unazad vrt èije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaæe sunce i neæe biti u ljudskom govoru takvih reèi kojih æe se pesma odreæi poeziju æe svi pisati istina æe prisustvovati u svim reèima na mestima gde je pesma najlepša onaj koji je prvi zapevao povuæi æe se prepuštajuæi pesmu drugima ja prihvatam veliku misao buduæih poetika jedan nesreæan èovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile ko ne ume da sluša pesmu slušaæe oluju
ali
hoæe li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj
... 
... 
