Kada ostanesh sama, kada sklopish ochi umorna od sveta, kada ti zvezde ne ispune zelje, kada duga izgubi svoje boje, kada Sizifov kamen niz brdo krene.
Kada ostanesh sama, kada fontana zelja jednom zataji, kada princeza u srcu ti zaspi, kada se zapitash gde mladost odlazi, kada Nojeve barke nema da te spasi.
Kada ostanesh sama u ovom svetu propasti i lazi, kada shvatish da ljubavi oko tebe nema, poslushaj srce i slobodno me potrazi, bicu svetionik ljubavi u moru mrznje, spreman da sve zrtvujem zbog tebe i sa zvezdama rat da vodim, samo da te imam pored sebe.
Svu noæ ga sanjam. Budim se povremeno tek koliko da osetim da ga zapravo nema, da je realnost nemilosrdno prosta i jasna. Nezaštiæeno je moje srce u ovakvoj noæi, razgoljeno za patnju. U snu ja s njim razgovaram, prilazim mu, ne mogu da savladam prokletu granicu izmeðu nas - budim se - i oseæam neizmernu tugu - teško mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska, kišna noæ. Sada se èuje glas ptice iz bašte. Poput suza kaplje ta pesma. Šapuæem njegovo ime, sama iznenaðena koliko sam zanesena. Ali me samo uzasna, potpuna samoæa svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noæi ...
