|
|
 |
Svako vece od 20 casova okupljanje u Pricaonici. Dobrodosli!
|
 |
 |
|
|
Blog od Lutak_z 10 - 18 [Ukupno : 18]
| Predmet | AKO JEDNOM... |
| Poruka | Ako jednom odlucis da odes negde,na neko drugo mesto,nekoj drugoj osobi,ja cu ti prva pozeleti srecan put.Molicu nebo da bdije nad tobom,mesec da ti nocu osvetljava put,sunce da ti snagu da,da nikad ne posustanes tragajuci za ispunjenjem. Ja sam ga nasla u tvojoj sreci jer tvoja sreca je i moja sreca,tvoja bol je i moja bol. |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 03:04:34 | |
|
|
| Predmet | TESKO MI JE PUSTITI GA DA ODE.... |
| Poruka | Listajuæi spomenar seæanja vremeplov me je vratio na prokleto tešku 2006. Na najtužnije mesece moga života kada mi je Bog lagano uzimao onog koga mnogo volim. Nismo mogli dobiti rat i ako smo bitke uspešno vojevali. Dani su bili slièni a sve teži. Sunce je gorelo u glavi a hladan znoj zime ledio èela. Smenjivala su se godišnja doba tog vrelog, sparnog avgusta ali je jesen njegovog života svakoga dana otkidala uzdahe kao lišæe sa umornih krošnji. Nisam želela da ode a istovremeno sam molila Boga da ga odvede , na mesto gde neæe znati šta je bol i gde neæemo jedno drugom videti patnju u oèima.On zbog svoje,a ja zbog bolesti svoga sina. Te veèeri mi ruke nikada nisu bile teže, niti mi prsti bili toliko hladni. Srce je udaralo ritmom njegovih davno izgovorenih reèi dok sam mu sklapala oèi i lagano zatvarala usta poljubivši èelo: ’’...u èelo se ljube nevine osobe, mrtvi ljudi i onaj ko se najviše voli na svetu’’. Bebo...’Pusti ga da ode’ rekao mi je jednom prilikom moj suprug, ’Tek tada æeš moæi da poðeš dalje’. ’Ne znam i ne umem, uvek je tu negde. Kuda god da poðem, šta god da pomislim, kada sanjam i svakog jutra kada se pogledam u ogledalo, njegov me pogled preseèe, oèi mi se osmehnu i kažu: ’Idemo dalje ’kevo’ moja.’ I ja idem dalje, sa njegovim pogledom u oèima, osmehom na usnama i živim onako kako je samo on umeti znao...
Posveceno Pavic Srdjanu,osobi koja mi je pomogla da se borim i izborim sa bolescu svoga sina.
Sada je na mestu gde nema ni tuge ni bola,ali sebicno kazem...Nedostaje mi....
A imao je samo 15.... |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 03:03:58 | |
|
|
| Predmet | MOJ TAJNI I JA.... |
| Poruka | Ponekad upoznamo ljude koje znamo od uvek.
Prvi put ih vidimo a osecamo ih.
Znamo odmah kakvi su i od cega su.
Nismo ih nikad do sada videli ali ih poznajemo.
Ne mozemo sebi objasniti zasto su nam toliko bliski,a i ne pokusavamo...jer bitno nam je samo da nam je sa njima lepo i da smo opusteni kraj njih.
Volimo iste stvari..na isti nacin gledamo na zivot..istim se stvarima smejemo i uzivamo u onom sto volimo.Takvi smo moj Tajni i ja.
Znam ga od uvek.On je ja i ja sam on.
Postoji ipak nesto u cemu nismo isti.
Na tuzne i bedne stvari ne gledamo istim ocima, a bedni smo mi.Ja i on.
Krijemo se da nas niko ne vidi...krijemo da niko ne sazna da imamo jedno drugo...pred drugima glumimo da se ne poznajemo.
Lazemo one koje mozda volimo...ali za koje znamo da sigurno vole nas.To nam daje snagu i pouzdanje...mi smo voljeni i zato smo jaki.Vole nas oni koji zele da budu voljeni...a mi ih i mozda i ne volimo ali im dozvoljavamo da nas vole!
Trebamo jedno drugo...ocajnicki...jer jedino kad smo zajedno mi znamo ko smo i sta smo.Jedino tad.
Opet idem tamo,tamo negde gde je on.Idem,da bi se osetila zivom.Osecam drugaciji vazduh..ostriji...gledam u nebo.Vidim predivno nebo i divne bele oblake.
Razmisljam koliko dugo vremena nisam videla oblake.Sve je ovde cistije.. put kojom putujem...i kuce i sume i grad...sve..bas sve!
Lepo mi.Ovde je sve drugacije i lepse iako me ovi ljudi ne poznaju.Nisam njihova...ali prihvata me ovo nebo i ovi oblaci jer ovde sam dosla,da bih bila sa njim.
Saljem mu poruku:Stigla sam.
Ne dugo zatim cujem poruku.On javlja: Veceras sam sa tobom.
Srce pocinje jace da mi udara...zamisljam nase trenutke bivse i buduce i ta sreca me odvodi u san...
Noc je pala.Cekam ga.Otkljucavam vrata jer treba svakog trena da dodje.Vrata ostavljam tako..otkljucana da odmah udje...bez kucanja,da ga niko ne vidi..jer on je Tajni.Cujem kucanje.Tu je.
Ne ljubimo se i ne rukujemo se.Samo se smejemo i pozdravljamo.De si ti Lutak rece mi...Pa tu sam odgovaram.
Sedamo na krevet....pocinjemo da pricamo
Kaze mi: Nisam hteo da dodjem ovog puta...Kada sam primio poruku rekao sam sebi: Necu ici....ali ti si me urekla.....nisam mogao da se obuzdam...
Pocinjem da se smejem.I ja i on.Pokusava da bude duhovit ali ja znam da je iskren.
Ne ljutim se ..zato ga trebam...sto je uvek iskren i sto ne postoji maska na njegovom licu.
Njegova iskrenost me ne boli i ovog muskarca sto sad sedi kraj mene vise ne volim i nikada vise necu, ali trebam ga...trebam ga da se osetim zivom i da sa njim budem ono sto jesam!
Ne volimo se..ali trebamo jedno drugo.
I sedimo jedno kraj drugog na krevetu.
Pijemo vino...gledamo se...bez dodira.Ne dodirujemo se dugo...predugo..jer zelimo da zelja za nama samima postane sto veca.
Gasim svetla..palim svece i rasprostirem crno cebe na pod sobe..bacam i jastuke..eto tako, cisto da nam se nadje.
Krecemo da nestajemo sa ovog sveta i odlazimo u svet dodira i zadovoljstva.Goli smo,pijani i zivi.
Ne postoji niko i nista na ovom svetu sem nas...samo mi..nasa tela i zadovoljstava.Jedno zadovoljstvo prelazi u drugo pa u trece...ne mozemo da prestanemo......ponekad uzivamo u neznosti a vec sledeceg trenutka u grubosti..zavisno od toga u sta se tog trenutka pretvorimo.Pijemo i topimo se u hiljade boja.Vidim boje..konacno!
Po cele dane jedemo, pijemo i lezimo.Svakim danom smo umorniji i iscrpljeniji.Ponestaje nam snage, a i maste...zato treba da se rastajemo i da ide svako na svoju stranu.
I odlazi.Odlazi bez poljubca ..samo mi rece: Odoh ja...ne volim rastanke....
Ostajem opet sama u hotelskoj sobi.
Ne znam sta cu,ni gde cu, ni kod koga cu.
Ne mogu da pricam...place mi se.
Usamljenost me boli.Sloboda boli.
Ne moze mi ni sa kim biti tako lepo kao sa njim .
Niko mi ne moze pomoci....Moze mi pomoci MORE
setih se,uzimam stvari i idem njemu...moru...
Opet putarim..Stalno negde putujem a nikad nigde da stignem...
Ipak,najlepse je kad stignem na more.
Tu sam,gledam ga.Predivno je. Idem da plivam,da ga zagrlim..idem da nestanem u ogledalu onih divnih oblaka i onog neba...Osecam njegov miris..isto mirise kao nekad davno kad sam zadnji put bila u njemu.
Ronim,prevrcem se u njemu...lezim na njemu...mislim na NJEGA...eh da ga volim kao ovo more...,da mi rasiri ruke kao ono...i da me primi u sebe.
More daje zivot ali ON to ne moze da da.Jer niko nam ne moze dati ono sto nema.
Osecam se cistom...svi mirisi NJEGOVI sa mene nestaju...danas ga se secam a sutra necu vise.
Sutra cu se secati samo mora...i njegovog zagrljaja.
Ove topline sto mi je dalo.
Sutra cu se secati kako sam bila ziva kad odem tamo gde postoji puno ljudi ali sa maskama na licima..koji nisu kao moj Tajni....tamo gde ne vidim oblake nikad...tamo gde svi glume da imaju dusu da bi te sto jace i dublje povredili...tamo gde nema mora.
Ali ko zna sta nosi zivot...mozda i tamo jednog dana sretnem nekog ko je kao moj Tajni...ali ko ce mi dozvoliti da ga volim.... |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 03:03:19 | |
|
|
| Predmet | OPROSTAJ.. |
| Poruka | Toliko ruznih reci sada se nakuplja u meni zbog toga sto mi se dogadja.Ali trudicu se da nijednu ne izustim jer ne zelim da se rodi mrznja.Ne zelim da mrzim coveka koga sam volela, s kojim sam jela isti hleb i disala isti vazduh.
Ne znam zasto ti je pogled tako hladan, i zasto tako mrsko razgovaras o nasim problemima ali znam da nam tisina nece pomoci. Ona ce nas ubiti. Ubice ono malo topline u nama koju smo znali da delimo, ubice nase poslednje lepe trenutke koje zelim da pamtim.
Zar mogu da cenim nekoga ko voli samo sebe?
Takav mi ne trebas, takvog te nece nijedna.
Meni prebacujes, a sebe stitis, mene trujes a ti se sladis.
Takvo zlo iz tebe vrca,TAKVO!
Treba li da se pravim da ne primecujem koliko ti je tesko da se trudis? Treba li da ti precutim svaku gresku?Mislis da se toliko plasim da cu te izgubiti? Ne plasim se, nemoj da racunas na to. Bitnija mi je moja sopstvena dusa od tvog bivstvovanja.Tebe ionako vec dugo gubim. Ti vise nikada neces biti onaj koga sam volela, kome sam bila u stanju da poklonim sve.
Mogu ja i sada sve da cinim za tebe, ali vise ne zasluzujes bas nista. Kako dati coveku koji ne zna da kaze hvala, kako dati coveku koji ne ceni trud i ljubav?Kako dati nekome ko nikad ne daje i uzvraca?
Hriscanski je, ali ne mogu preko sebe.Ne zelim.
Nije toliko vredno da gubim sebe zadrzavajuci tebe. Ne zelim da trampim svoju srecu ni za sta tvoje.
Ti nisi rodjen da volis.Nisi znao da otvoris srce i prepustis se.
Nisi nikad znao da cenis moje suze prolivene zbog nas, nisi nikad mario kako mi je kada odes nasmejan i ostavis me tuznu.
Vidi se koliko ti znaci ova veza, ne moras da se trudis da govoris, ti ionako vise volis da cutis.
Pa cuti sad, i uzivaj u svojoj sebicnosti, u svojoj oholosti. Smej se i raduj, likuj. Zivi sam,trosi samo na sebe, posveti se ’onima,koji ne zele da se vezuju’ koji su spremni za sekund da ti okrenu ledja. Radi sve sto hoces, bas onako kako si radio . To je tvoja igra, tako ti igras.Gazis pravila i mislis da pobedjujes.Mislis da je to pravi put?
Vise me ne zanima ni da pokazes kajanje i zaljenje, ni da priznas sve svoje greske.
Sad si za mene samo utvara koja se pojavljuje u hodnicima mog secanja.
’Ostaces slobodan, neces se vezati,vazno je samo dobro se zezati’
Neka ti je sa # tvoja sloboda, nadam se da je stvarno toliko vredna da si menjao mene za nju... |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 03:02:43 | |
|
|
| Predmet | U LAVIRINTU IZGUBLJENIH ZELJA... |
| Poruka | Zelela sam trenutak u hodniku vremena koji ce zauvek nositi pecat tvog imena.Zelela sam lepotu tvog beskraja.Tvoje misli prepune pomesanih boja.Zelela sam tebe u svojim snovima.Zelela sam i ako znam da nisam smela?
Dok tiho pada noc i roji se million zvezda , pitam se koja je tvoja?A onda ponovo sapat nisi smela,nisi smela??. a toliko si zelela ?..
Sada u lavirintu svojih secanja vidim izlaz protkan bolom zaborava i ocajnicki trazim pukotinu suncevog sjaja.Trazim zrak koji sam na momenat ukrala?a znala sam,znala sam da nikad ne moze biti moj.
Okrecem se nazad,pocinjem da trcim ,cujem sapat?..ti zelis, zelis a znas da ne smes, trcim jos brze , u daljini vidim tvoju izbledelu siluetu, prozima me drhtaj , ne znam sta da radim, sapat ne prestaje?.ne smes , ne smes.Gledam u tebe i dalje stojis, ne prilazis, trazis da se sama izborim .Cujem samo odjek tvojih misli, ti se plasis, ti se plasis??.
Atmosfera koja steze , ruke veze i ne prija?.mozda ne znas, to se zove, agonija.
U dubini svoje duse znam jedno, oduvek a nikad tvoja, vredelo je ziveti zbog toga.I zato trcim i dalje u susret tebi i zelim , zelim??sklanjam sapat sopstvenog straha i osecam da se predajem iskonskoj sreci?..Prepustam se trenutku koji me nosi .i znam da ne smem, ne smem??.ali toliko zelim.... |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 03:01:20 | |
|
|
| Predmet | PATNJA... |
| Poruka | Mislim da zaista neki moraju sve na tezi nacin. Iz nekog razloga koji ponekad i ne moramo znati. Ali to nije razlog da mislimo kako smo najnesrecniji i kako su svi nasi pokusaji i nadanja uzaludni.
Ponekad zanemarujem cinjenice, zamagljujem oci lazima. Ne lazem druge. cak mislim da sam okrutna u iznosenju istine, pa ko prezivi neka prica.Lazem sebi. Ali ne dugo i ne toliko da se izgubim u maglama cudesnog sveta. Ne. Saspem ja tu istinu jednako okrutno i sebi. Mozda je malo bolnija zbog zavaravanja, ali je barem istina.
Nikad se ne smatram nesrecnijom od drugih. Naprotiv. Vjerujem da me u zivotu prati sreca. Ljudi olako odbacuju lice srece iz svog zivota. To je do percepcije, do naseg dozivljaja stvarnosti. Da, mogu se baciti u depresiju i reci da mi je sve do sada prezivljeno vise nego dovoljno za ovaj zivot. I sta onda? Da propustim ostatak svog zivota? Da ga provedem u oplakivanju? Ne. Ostaje jos vremena da se stvari pokrenu na bolje. Mozda se nikad ne pokrenu, ali to nije moj problem, jer ja jednostavno moram ostati do kraja bitke.
Moja briga je kako da ucinim zivot boljim i kvalitetnijim sebi i drugima. Na kraju cu znati, mozda. Hocu da pokusavam.
Izgradila sam svoje mehanizme za prezivljavanje. Pisanje je jedan od nacina. Mozda je u svemu previse tuge. Ali to je nacin da budem sretna kad stavim tacku na slova o jednoj emociji. Neke se vracaju uvijek. Konstante su mog pisanja. To su oni duboki zarezi u dusi koje je tesko zakrpiti zahvatima olovke i papira.
Jesam li prezivela pakao? Zavisi kako se uzme. Svakom je coveku njegov bol najveci na svetu. Svi mi zivimo svoj pakao. Nesreca je u glavi coveka. Ona zena o kojoj sam pisala i jeste i nije nesrecna. Relativno je. Mozda zivi ispunjeniji zivot od nekog prolaznika koji je sazaljeva. Jer skloni smo uvijek prvo komentarisati druge, a ne vidjeti svoju sliku u ovom svijetu. To je nasa stvarna nesreca.
Mozda je ovaj zivot jedno ludilo. Ali moje je da se borim i ostanem normalna. Rodjena sam sa pobunom u venama i ne pristajem na ono sto mi se nudi ako znam da mogu uciniti da bude bolje. Ako u svemu tome ostavim traga na druge ljude, jer ja sama sebi nikad nisam konacni cilj i svrha, onda ima smisla. Mozda jednom nekom covjeu ponudim obrazac za prezivljavanje. A to je vec sreca!
A sreca nije imati sve sto pozelis. Sreca je umeti ziveti s onim sto imas i biti sposoban videti srecu u svemu sto ti se servira u ovom zivotu. Naravno, ne uljuljkivati se u sadasnjem trenutku, vec teziti da vec sutra stvari budu jos srecnije. Tesko je. Strasno je tesko. Zato cu i sebi, a i vama koji ovo citate otvoriti vrata jos jedne okrutne istine: ’Da bi grane stabla dosegle nebesa, korenje mora dosegnuti pakao.’
Ne kazem to ja,vec alhemicari iz srednjeg veka..... |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 03:00:39 | |
|
|
| Predmet | NOC BEZ SNA... |
| Poruka | ..Da,priznajem,to je bilo fenomenalno.Ta velika muska ruka,ti nezni vrhovi prstiju koji umeju da miluju,da traze,da nadju.Istovremeno je svojim usnama trazio moje,nalazio ih i gubio,dok je trazio nesto drugo,vrat ili uvo,ili zudeo da mi daruje poljupce male i kratke,ali beskrajno nezne,po celom licu.Osecala sam da mu se predajem,Bilo je to jedno mocno osecanje.kao nekakav dzinovski talas,koji sam gledala na obali mora,jednom,jedne jeseni....
To nisu bili strast i zelja.
To je neko cudesno osecanje da nestanem u njegovom zagrljaju,da se istopim.tada sam znala da je on negde na vratnici nekakvog mog novog zivota.
Ne,nije to bio bol,mada sam sigurna da je bolelo.
Osecala sam da sada upravo treba da se dogodi ono o cemu sam do sada toliko slusala,sto sam poslednjih meseci sa interesovanjem pokusavala da dokucim.
Jedino sto sam videla,bile su njegove prelepe oci koje su mi sve rekle...
Osecala sam njegov dah na svom licu,i cinilo mi se da sam se potpuno ukocila,da sam neki drveni lutak,koji je njega cekao celog zivota da ga ozivi....
Ta suluda noc nije imala ni svoj pocetak,ni kraj...
Sve sto je bilo posle,licilo je na snove u javi,na javu u snovima....... |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 02:59:55 | |
|
|
| Predmet | IMITACIJA ZIVOTA... |
| Poruka | …Proslost se vuce za mnom kao ofucali macak…pokusavam da te zaboravim,da zaspim,da sanjam nesto lepo…u mojoj sobi harmonija tisane…pustos I mrak…snovidjenje…plutam u moru snova…bure me lome,razbijaju o stene…bas kao talas…kao da sam talas,isti I nevazan,hladan…najgore je sto ne znam sta osecam…toliko je glupiranja I foliranja medju nama…ponasamo se kao deca,a dovoljno smo zreli da se naucimo pameti I lepom ponasanju…teramo inat I kontru jedno drugome,prepucavamo se,lazemo…nikako ne iksazujemo osecanja…ja postajem figura od stakla…ne lici na mene,ali moram da odustanem…nemam ni snage,ni volje da ti se umiljavam I cekam tvoju milost…skupljam mrvice milosrdja I zadovoljavam se tim truncicama…zarad cega?...tebe?...dobar deo zivota mi je propao…cekam,zaludjujem se…nadam se da ces ponovo biti moj…da cu ostvariti svoj san,iluziju…suze krijem u sebi,punim flasu I na silu je zatvaram…a ona,samo sto ne pukne…nema gde vise da talozi bol…Dusa mi se raspala…rasirila po sobi poput nekog zlog duha…a ja mrtva dusa,vec odavno…telo ne osecam,ne mogu da razmisljam,oci mi se sklapaju…samo ne mogu da svatim kakva me to sila vezuje za tebe…Zasto ne mogu da uzvracam ljubav drugima,da zavolim nekog drugog…A tvoj lik svuda…postajem zavisna…luda…jurim te po sobi,mastam,ocajna sam…pa se pokrijem,sakrijem od sebe same…nemam cime da ispunim prazninu,I pisem…ti si daleko…toliko je prepreka izmedju nas…sudbina nikako ne dozvoljava da se priblizimo jedno drugome…da konacno opet budemo zajedno…istinski I bez prepreka…bez cekanja da obistinimo snove…nista.kao I uvek…izgleda da nam nije sudjeno…moracemo da pripadamo drugim ljudima I da se tesimo # da je to tako trebalo da bude…tebi to nece tesko pasti,jer se snalazis u svakoj situaciji…I pravi si predstavnik svih kazanova…ali ja cu I dalje patiti,a sto je najgore,voleti te…luda glava,ludo srce,luda mladost…to niko ne moze da shvati…gledaju te kao da si pao sa marsa…govore da postoje I drugi,da vreme leci sve…samo,ja ne vidim da su moje zalecene…mozda prevare I utihnu na tren…pa u trenutku kad se najmanje nadam,polude…znam da si ti moje sve…I znam da te volim vise od svega na svetu…sanjam te svake noci,jurim zvezde padalice…zamisljam jedno te istu zelju vec dugo…zatvaram oci I secam se tvog lika…tvoje kose,ociju,usana…brojim dane…menjam sebe da bih tebi bila bolja…a onda sve padne u vodu…Od pogleda se ne zivi,iako ih oboje razumemo…trebaju mi poljupci,tvoji dodiri I tvoja blizina…nije nestvarno,samo malo truda sa tvoje strane…nastavljam da patim u svojoj tami I tisini bola…razgovaram sa tugom,svojim nerazdvojnim ortakom…ne prepoznajem vise samu sebe…bezim od sadasnjosti…harmonija tisine umiruje moju slomljenu dusu…plasim se da ces se jednog dana vratiti sa nekom drugom osobom,koja ce te bezbrizno drzati za ruku,ne znajuci da te neko ceka I voli…plasim se da ce tada biti suvise kasno da bi smo ispunili sve nase snove… |
| Datum kreiranja: 19. Jul 2008. 02:58:00 | |
|
|
|
| Strana : Prethodna 1 [2] |
|
|
|
