Zgužvao je papir i bacio ga kroz prozor. Mrzeo je izdavaèe i zadate teme, ali od neèega se moralo živeti. Dugo je buljio u papir, zatim zapisao:
"Marija, otkada sam Vas zavoleo definicija mog mentalnog zdravlja je teško - teško: ili pomislim na Vas pa mi je teško, ili mi je teško pa pomislim na Vas. Glava mi je u torbi, ruke u džepovima, èir u stomaku, voda u kolenima, jedna noga u grobu. Pa dobro, gde sam tu ja? Sveèano izjavljujem: Kada se budem osvedoèio da imate prijatelja, doæi æu kod Vas u kancelariju i izvršiti samoubistvo službenim oružjem. Ako promašim, a ne pogodim Vas, pokušajte da me ne prezrete."
Uèinkom šake papir je promenio oblik, pa se izletevši kroz prozor prepustio gravitaciji. Levica je podupirala èelo, desnica potražila olovku:
"Život bez Vas nije život. Ako sledimo tu logiku još se nisam rodio a veæ želim da umrem. Marija, Vi ste za mene prst sudbine. Onaj kaži-prst u oko. No-no prst što povlaèi oroz, gura sa simsa, proziva. Svojih æu deset sastaviti u molitvu - za više sam slab."
Ne mogu pisati patetiène svinjarije makar nikada ništa ne objavio - promumla bacajuæi patetiku u mrak. Legao je pored žene u krevet i prošaputao u sneno uvo:
- Draga, volim te.
Na spratu niže, izvesna Marija L., sedela je na terasi sa hrpom papira u krilu i užarenog pogleda èekala sledeæu papirnu pahuljicu. |
