Aleksandar Sergejevic Puskin

Forum
Forum :: Search by forum :: Forum Options :: Forum`s Top

1. Ljubavne nezne i drugarske teme > Ljubavna poezija > Aleksandar Sergejevic Puskin

barjak	#1
Posts: 706 18. � 2009. 13:09:12	Aleksandar Sergejevic Puskin POEZIJA

barjak	#2
Posts: 706 18. � 2009. 13:11:09	elegija ELEGIJA Veselje bujno razvejanih leta Sad ko pijanstva èemer duši smeta; A tuga prošlih dana, slièno vinu, Sve jaèa je što dublje dani plinu. I nose puno umora i žali Buduænosti uznemireni vali. Al´ nije smrt to što mi srce moli, Veæ život, radi misli, radi boli. Ja znam da opet biæe naslañenja Da harmonija moj æe sadrug biti, Da æu nad bajkom snova suze liti,

barjak	#3
Posts: 706 18. � 2009. 13:12:23	voleo sam vas VOLEO SAM VAS Voleo sam vas; moja ljubav stara Još uvek, možda, spi u srcu mome. Al´ zašto ona nemir da vam stvara? Ja nisam rad žalostiti vas njome. Voleo sam vas nemo, beznadežno, Pun strepnje i pun ljubomorne boli, Voleo sam vas iskreno i nežno; - Nek bog da tako drugi da vas voli.

barjak	#4
Posts: 706 18. � 2009. 13:14:46	sta ime moje za te znaci ŠTA IME MOJE ZA TE ZNAÈI Šta ime moje za te znaèi? Umreæe ono k´o šum vala Što tužno mije tuña žala, Ko žagor šumski kad se smraèi. Na listu tvoga spomenara Ostaæe poput traga sivog, K´o grobni natpis, èudna šara Neèitljiva za ikog živog. Šta znaèi ono? Veæ odavno Val novih nemira ga briše I seæanje životodavno Ne budi u tvom duhu više. No reci ga u vreme èame, Kaži u èasovima sivim: Postoji uspomena na me, Postoji srce gde ja živim... POD SINJIM NEBOM JE... Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom Venula setna, zamišljena... Na kraju uvela i možda, nada mnom Lebdela veæ je senka njena. No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas: Zalud sam staru ljubav zvao S ravnodušnih sam usta èuo smrti glas, Ravnodušno ga saslušao. I eto koga ljubih dušom svojom svom S toliko teških žudnji, nada, S toliko bolnog tugovanja za njom, S toliko bezumlja i jada! Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj Za senku koju smrt mi uze, Za seæanje na život nepovratni moj, Ne nalazim ni bol ni suze.

barjak	#5
Posts: 706 18. � 2009. 13:16:51	posveceno POSVEÆENO... Ja pamtim divno magnovenje, Kad sretoh tebe na svom putu, Ko svetlih snova ostvarenje, Ko neba dah u zemnom putu. Kroz burni život hitrobežni, Kroz strasti, iskušenja mnoga Ja dugo slušah glas tvoj nežni O sanjah crte lica tvoga. Al´ korak leta neizbežni Pogasio je mašte tajne, Zaglušio je glas tvoj nežni I otro lika crte sjajne. Teko je život, pun èeznuæa, Pun mraka, zla i ropskih uza, Bez rajskog sna,bez nadahnuæa, I bez božanstva i bez suza. Al´ opet nasta otkovenje, I sad si opet na mom putu Ko svetlih snova ostvarenja, Ko neba dah u zemnom kutu. I srce puno je pregnuæa:

barjak	#6
Posts: 706 18. � 2009. 13:17:52	noc N O Æ Sav èežnja, milošta, moj glas èim si preda mnom, Remeti æutanje u noænom èasu tamnom. Kraj moje postelje, pri neveseloj sveæi, Promièu stihovi sliveni, žuboreæi - Bujice ljubavi što, pune tebe, huje. Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je, Za mene sija on. I èujem sad, u tmini: - Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini. 1823.

barjak	#7
Posts: 706 18. � 2009. 13:20:34	ne pevaj draga NE PEVAJ DRAGA Ne pevaj, draga, kad si samnom gruzinske pesme pune tuge; u seæanju mi bude tamnom daleki žal i dane druge. Kad razliju se u tišinu te pesme lude, zanesene, ja vidim stepu, meseèinu i lik daleke jedne žene.

barjak	#8
Posts: 706 18. � 2009. 13:21:52	pod sinjim nebom je POD SINJIM NEBOM JE... Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom Venula setna, zamišljena... Na kraju uvela i možda, nada mnom Lebdela veæ je senka njena. No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas: Zalud sam staru ljubav zvao S ravnodušnih sam usta èuo smrti glas, Ravnodušno ga saslušao. I eto koga ljubih dušom svojom svom S toliko teških žudnji, nada, S toliko bolnog tugovanja za njom, S toliko bezumlja i jada! Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj Za senku koju smrt mi uze, Za seæanje na život nepovratni moj, Ne nalazim ni bol ni suze. POSVEÆENO... Ja pamtim divno magnovenje, Kad sretoh tebe na svom putu, Ko svetlih snova ostvarenje, Ko neba dah u zemnom putu. Kroz burni život hitrobežni, Kroz strasti, iskušenja mnoga Ja dugo slušah glas tvoj nežni O sanjah crte lica tvoga. Al´ korak leta neizbežni Pogasio je mašte tajne, Zaglušio je glas tvoj nežni I otro lika crte sjajne. Teko je život, pun èeznuæa, Pun mraka, zla i ropskih uza, Bez rajskog sna,bez nadahnuæa, I bez božanstva i bez suza. Al´ opet nasta otkovenje, I sad si opet na mom putu Ko svetlih snova ostvarenja, Ko neba dah u zemnom kutu. I srce puno je pregnuæa: Ti vraæaš sve što vreme uze, I rajske sne i nadahnuæa,

barjak	#9
Posts: 706 18. � 2009. 13:22:43	pesniku PESNIKU Za ljubav sveta - ljudi, Pesnièe ti ne mari! Velike hvale huka - to je trenutan šum. Hladan je smeh gomile; glupakov sud pokvari Smisao. Al’ ti budi - èvrst i sam ko tvoj um. Ti - car si. I sam živiš. Kreæe te volja tvoja, Tamo kuda te vodi slobode tvoje put. Usavršavaj samo duhovna blaga svoja, Ne traži da svet puni - mirnog ti posla kut. Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi; O delu umetnièkom umetnik strože sudi... A pusti i glupaku, pusti gomili toj Neka te brani, ili šta hoæe neka zbori Nek’ pljuje onaj oltar gde tvoja svetlost gori Nestašluk dece neka koleba presto tvoj.

barjak	#10
Posts: 706 18. � 2009. 13:23:52	Ko led i sva ko zimski dan; Od bola bleda i bez glasa . . . O, doñi mi što pre, što pre Ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna. Ko strašna sen, ko zvezda sjajna, Svejedno je: što pre, što pre! Ne zovem tebe ja zbog tog Da korim ljude èija zloba Uèini kraj života tvog, Ni da proèitam tajne groba, I ne zbog tog što sumnji roj U duši nosim: da prebolim, Ne mogu ja; i sad te volim, I još sam ja ko nekad tvoj. 1830 * * * Oprosti snove ljubomorne moje: Ljubavi strasne nemir slepi, èudni, Verna si mi, al zašto reèi tvoje Vole da plaše moj um veèno budni? Sred poklonika što za tobom lete Što želiš ti da draga budeš svima?

barjak	#11
Posts: 706 18. � 2009. 13:25:03	zimsko vece ZIMSKO VEÈE Bura maglom nebo krije, Vihorova mrsi vlas, Èas ko ljuta zver zavije, Zaplaèe ko dete èas. Sad na trošnom krovu sveli

barjak	#12
Posts: 706 18. � 2009. 13:25:49	arion ARION U èamcu mi smo mnogi bili; natezali su jedni jedro, a drugi upirali vedro u vodu vesla. U tišini na krmi naš kormilar umni u šutnji vodi tromi èun; ja - bezbrižan i vere pun, ja pevah im... Al vala grud najednom zgnjeèi vihor šumni... Kormilar s pomorcima strada! Tek ja, tajanstven pevaè, sada na kopno baèen nevremenom, ja himne iste pevam dalje i svoje namoèene halje na suncu sušim tu pod stenom.

barjak	#13
Posts: 706 18. � 2009. 13:40:53	cvetak CVETAK Uveli cvetak bezmirisni pušten u knjizi gledam ja. I gle, veæ mnoštvom èudnih misli duša se moja puni sva. Kog proleæa je cvao cvatom i èijom rukom skršen bi? Da l’ poznatom il nepoznatom? Zašto ga’ovde ostavi? Možda za spomen na poznanstvo il na rastanak možda dug? Na kakvu šetnju kroz prostranstvo, kroz tiho polje, tamni lug? Živi li on il ona živi, gde li je njihov kutak sad? A možda su i uvenuli ko ovaj ovde cvetiæ mlad? NE PEVAJ DRAGA Ne pevaj, draga, kad si samnom gruzinske pesme pune tuge; u seæanju mi bude tamnom daleki žal i dane druge. Kad razliju se u tišinu te pesme lude, zanesene, ja vidim stepu, meseèinu i lik daleke jedne žene. Otkad ugledah te, draga, njen lik u mome srcu gasne, al nova oživi ga snaga, kad zaèujem te pesme strasne. Ne pevaj, draga, kad si samnom, gruzinske pesme pune tuge; u seæanju mi bude tamnom daleki žal i dane druge.

barjak	#14
Posts: 706 18. � 2009. 13:42:52	bajka o ribaru i ribici BAJKA O RIBARU I RIBICI U dalekoj zemlji nekoj, iza brda, iza gora, na obali sinjeg mora koliba je bila jedna vrlo stara, trošna, bedna. U njoj živi deda stari krpi mrežu i ribari, a baba mu ruèak kuva i kolibu ona èuva. Naokolo nigde sveta, niko tuda da prošeta. Trideset i više leta žive oni tako sami, deda peca, baba èami. Jedno jutro (beše tmurno) deda mrežu uze žurno. Babi reèe: -Ruèak kuvaj, kuæu èuvaj, a ja odoh po svoj èamac. Poneo sam dobar mamac, pa se nadam, neæu kriti, da æe danas ribe biti. Naveze se on na more u osvitak bele zore. Mrežu baca, pa se sladi ruke trlja, bradu gladi, ali mrežu-praznu vadi, ne zna više šta da radi. Sunce zañe, veæ se smraèi i nebo se naoblaèi, ali ribe nigde nema i deda se kuæi sprema. Tad još jednom mrežu spusti, sa èela mu oblak gusti rasturi se i nestade. U mrežu mu riba pade. Neobièna riba neka, gleda u nju s èudom deka. Velika je pola hvata, a sjaji se kao od zlata. Da bi èudo bilo veæe, riba ljudskim glasom reèe: - Šta god tražiš, ja æu dati, samo me u more vrati. Ispuniæu želju tvoju - bilo koju... ...Sad se deda smilostivi, pusti ribu neka živi, ali želju on ne reèe. Spustilo se veæ i veèe kad se kuæi vrati deda, a baba ga mrko gleda, pa æe reæi: - Sedi ovde pokraj peæi. Doneo si praznu torbu, ješæeš sada samo èorbu. Deda sede i, dok toplu èorbu jede, poèe da joj, tako s reda, èudan sluèaj pripoveda. Kad je baba èula ovo, održa mu strašno slovo: - Od muke æu sad puæi. tebe, deda, treba tuæi. Što si tako luckast bio, pa si ribu ispustio?

barjak	#15
Posts: 706 18. � 2009. 13:45:50	BAJKA O RIBARU I RIBICI U dalekoj zemlji nekoj, iza brda, iza gora, na obali sinjeg mora koliba je bila jedna vrlo stara, trošna, bedna. U njoj živi deda stari krpi mrežu i ribari, a baba mu ruèak kuva i kolibu ona èuva. Naokolo nigde sveta, niko tuda da prošeta. Trideset i više leta žive oni tako sami, deda peca, baba èami. Jedno jutro (beše tmurno) deda mrežu uze žurno. Babi reèe: -Ruèak kuvaj, kuæu èuvaj, a ja odoh po svoj èamac. Poneo sam dobar mamac, pa se nadam, neæu kriti, da æe danas ribe biti. Naveze se on na more u osvitak bele zore. Mrežu baca, pa se sladi ruke trlja, bradu gladi, ali mrežu-praznu vadi, ne zna više šta da radi. Sunce zañe, veæ se smraèi i nebo se naoblaèi, ali ribe nigde nema i deda se kuæi sprema. Tad još jednom mrežu spusti, sa èela mu oblak gusti rasturi se i nestade. U mrežu mu riba pade. Neobièna riba neka, gleda u nju s èudom deka. Velika je pola hvata, a sjaji se kao od zlata. Da bi èudo bilo veæe, riba ljudskim glasom reèe: - Šta god tražiš, ja æu dati, samo me u more vrati. Ispuniæu želju tvoju - bilo koju... ...Sad se deda smilostivi, pusti ribu neka živi, ali želju on ne reèe. Spustilo se veæ i veèe kad se kuæi vrati deda, a baba ga mrko gleda, pa æe reæi: - Sedi ovde pokraj peæi. Doneo si praznu torbu, ješæeš sada samo èorbu. Deda sede i, dok toplu èorbu jede, poèe da joj, tako s reda, èudan sluèaj pripoveda. Kad je baba èula ovo, održa mu strašno slovo: - Od muke æu sad puæi. tebe, deda, treba tuæi. Što si tako luckast bio, pa si ribu ispustio?. Babi reèe: -Ruèak kuvaj, kuæu èuvaj, a ja odoh po svoj èamac. Poneo sam dobar mamac, pa se nadam, neæu kriti, da æe danas ribe biti. Naveze se on na more u osvitak bele zore. Mrežu baca, pa se sladi ruke trlja, bradu gladi, ali mrežu-praznu vadi, ne zna više šta da radi. Sunce zañe, veæ se smraèi i nebo se naoblaèi, ali ribe nigde nema i deda se kuæi sprema. Tad još jednom mrežu spusti, sa èela mu oblak gusti rasturi se i nestade. U mrežu mu riba pade. Neobièna riba neka, gleda u nju s èudom deka. Velika je pola hvata, a sjaji se kao od zlata. Da bi èudo bilo veæe, riba ljudskim glasom reèe: - Šta god tražiš, ja æu dati, samo me u more vrati. Ispuniæu želju tvoju - bilo koju... ...Sad se deda smilostivi, pusti ribu neka živi, ali želju on ne reèe. Spustilo se veæ i veèe kad se kuæi vrati deda, a baba ga mrko gleda, pa æe reæi: - Sedi ovde pokraj peæi. Doneo si praznu torbu, ješæeš sada samo èorbu. Deda sede i, dok toplu èorbu jede, poèe da joj, tako s reda, èudan sluèaj pripoveda. Kad je baba èula ovo, održa mu strašno slovo: - Od muke æu sad puæi. tebe, deda, treba tuæi. Što si tako luckast bio, pa si ribu ispustio?

barjak	#16
Posts: 706 18. � 2009. 13:47:30	suzanj SUŽANJ Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad, Ja - nekad slobodan orao mlad. Kraj prozora sleæe moj sreæniji drug, On razdire plen svoj i leti u krug. On kljuje i baca i gleda u mrak, I krikom i pogledom daje mi znak. Ja taèno razumem što hteo bi reæ; On poziva mene: ’’Hajd’ vreme je veæ! Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti Na mesto gde oblak nad urvinom spi, Gde plavetno more na obzorju sja, Gde lutamo jedino vetar, i ja!’’

barjak	#17
Posts: 706 18. � 2009. 13:50:20	poslanija u sibir POSLANICA U SIBIR U rudnicima, u Sibiru Strpljenje vaše nek’ ne klone, Jer vaša dela ne umiru, Ni uzvišene težnje one. Nada, ta verna sestra zala U podzemlje æe mraèno siæi Da bi vam bodrost održala I željeno æe vreme stiæi.

barjak	#18
Posts: 706 18. � 2009. 13:52:36	exegi monumentum EXEGI MONUMENTUM Podigoh spomenik što nije rukom tvoren, Neæe mu prilaze zaboraviti puk. Èelom se ponosnim uzneo nepokoren Nad Aleksandrov ratni luk. Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom Van sudbe sveg što mre, nadživeæe mi prah. Slavan æu ostati dok traje sa planetom Bar jednog pesnika dah. O meni Rusijom živ glas proneæe ljudi, Pomenuæe me svud naroda njenih krug - Slovena gordi sin, i Tunguz divlje æudi, Finac i Kalmik, stepa drug. Dugo æu biti drag i mio svome rodu: Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas, U veku okrutnom opevao slobodu, Za sužnje uvek zvao spas. Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi - Hvala i kletva spokojno slušaj zbor, Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi, I sa glupakom mani spor. TRENUTKA JA SE SEÆAM SJAJNA Trenutka ja se seæam sjajna, kada preda mnom se ti pojavi ko priviñenje, kao tajna, i ko lepote genij pravi. Kad tuga sve mi skrha nade, a kinjile me strepnje tašte, tvoj nežni glas mi pevat stade i lik tvoj sanjah na dnu mašte. No, doba minu. Vihor nežni raspršio mi sne i stravu. I predadoh ja glas tvoj nežni i lik nebeski zaboravu. Polako su se vukli dani u zabiti, u zatoèenju, bez zanosa, bez suza ranih, bez nadahnuæa, nalik mrenju. Al stiže duši probuñenje. I opet mi se ti pojavi ko nenadano priviñenje i ko lepote genij pravi. I kucat stade srce vruæe, nov život u njem maha uze. I opet plamti nadahnuæe, i ljubav sja, i teku suze.

barjak	#19
Posts: 706 18. � 2009. 13:54:16	trnutka ja se secam sjajna TRENUTKA JA SE SEÆAM SJAJNA Trenutka ja se seæam sjajna, kada preda mnom se ti pojavi ko priviñenje, kao tajna, i ko lepote genij pravi. Kad tuga sve mi skrha nade, a kinjile me strepnje tašte, tvoj nežni glas mi pevat stade i lik tvoj sanjah na dnu mašte. No, doba minu. Vihor nežni raspršio mi sne i stravu. I predadoh ja glas tvoj nežni i lik nebeski zaboravu. Polako su se vukli dani u zabiti, u zatoèenju, bez zanosa, bez suza ranih, bez nadahnuæa, nalik mrenju. Al stiže duši probuñenje. I opet mi se ti pojavi ko nenadano priviñenje i ko lepote genij pravi. I kucat stade srce vruæe, nov život u njem maha uze. I opet plamti nadahnuæe, i ljubav sja, i teku suze. TI I VI Isprazno Vi srdaènim Ti Ona zabunom zameni I odmah u mojoj mašti Uzrhta duša u meni. Pred njom snovi mi se snili Ne mogu da joj odolim. Kažem: "Kako ste mili" A mislim: "Kako te volim! BESI Kolutaju magluštine, Mesec gubi svoju moæ, Sneg se vitla sa visine, - Mutno nebo, mutna noæ. Saonice stepom klize, Zvonce zvoni cin - cilin, Na tom putu moro bi se Užasnuti svaki džin. ’’Teraj momèe!’’ - ’’Zalud muke; Konj zaspao, kajas krut; Mrzne mi se veæ i ruka, A ne vidim nigde put. Propašæemo, - zlo je, zlo je, Kucnuo na je zadnji èas. Pred nama se hale roje, Besi skaèu oko nas.’’ ’’Eno jedan zube kezi; Drugi me je pljuno, - hu! To su besi, to su besi, Raduju se našem zlu. Sad je jedan trèo levo, Konje guro u prolom, A drugi je okom sevo Nakom vatrom paklenom.’’ Kolutaju magluštine, Mesec gubi svoju moæ, Sneg se vitla sa visine, - Mutno nebo, mutna noæ, Sad ni maci, - - jao, jao! Opet zasta zvona zvuk. ’’Šta je ono?’’ - ’’Bog bi znao, - Neka klada, - il je vuk.’’ Sicu, pište noæne strave, U grud’ma ti hrabrost mre; Konji ržu dižeæ glave, - Kakva j’ ono avet, gle! Lete konji ko pomamni, Ko da j’ orkan odstrag; Iza onih jela tamni’ Cereka se neki vrag. Iz daljine nešto kulja, Ne znam je li dim il’ sen; A urlièe neka rulja Vrteæi se u vreten, Èudna huka, èudna buka, Ne znam uzrok, ne znam smer, - Sahranjuju l’ kakvog smuka, Il’ udaje daba kæer! Kolutaju magluštine, Mesec gubi svoju moæ, Sneg vitla sa visine, - Mutno nebo, mutna noæ. Razuzdani besi lete, Raduju se našem zlu, Krici njine pesme klete Kroz srce mi prodiru. VREME JE, DRUŽE MOJ Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi, Za danom leti dan i svaki èasak nosi Života deliæ svoj, života deliæ krt; Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt! Ne svetu mesto sreæe sloboda, mir postoje, Veæ davno uñeš nov privlaèi srce moje, Veæ davno sanjam beg, rob klonuo i hud, Daleku obitelj i nasladu uz trud.

barjak	#20
Posts: 706 18. � 2009. 13:55:14	posetio sam opet POSETIO SAM OPET ...Posetio sam opet Taj kutak zemlje gde sam proveo, Ko izgnanik, dve kratke godine. Veæ deset leta proñe od tog doba I mnogo se promenilo u mome Životu: opštem zakonu pokoran, I sam sam se izmenio. Al ovde Obuzimaju seæanja me živo; I èini mi se: još sam sinoæ luto Kroz te šumarke. Gle, doma progonstva Gde živeo sam s jednom dadom mojom. Starice više nema, iza zida Ne èujem više korake joj teške, Kad nadgleda ujutru kuæu. Evo Šumovitog huma gde sam èesto Sedeo nepokretan, gledajuæi Na jezero i seæao se s tugom Obala dugih, drugih talasa Kroz njive zlatne i zelena polja Ono se, plavo, pružilo široko, A po njegovim tajanstvenim vodama Vozi se ribar, vukuæi za sobom Ubogu mrežu. Na obali strmoj Seoca raštrkana; tamo dalje Vetrenjaèa naherena, na vetru, Okreæe jedva krila - A na meñi Imanja dedova, na onom mestu U goru put gde stoje - dva zajedno - treæi Podalje malo. Kad sam jaho tuda Po meseèini, šumom poznatom Zdravili su me njini vrtovi. Tim putem sad sam prošao i opet Video sam ih. Tu su s šumom starim. Al oko postarelog korenja, Gde nekad sve je bilo pusto, golo, Sada je nikla mlada šumica, Zelena porodica; kao èeljad Pod njenu senku žbunje tiska se. A njihov drugar tužni stoji sam, Ko stari momak, oko njega sve je Ko i pre pusto. Zdravo, naraštaju Mladi i nepoznati! Neæu ja Tvoj moæni, pozni uzrast videti, Kad moje poznanike prestigneš I zakloniš im staru, sedu glavu Od oka prolaznika. Al, unuk moj, Nek èuje on šum vaših pozdrava, Kad s drugarske se vraæa sedeljke, Pun misli veselih i prijatnih, Kada po pomrèini proñe pored vas I pomisli na mene.

barjak	#21
Posts: 706 18. � 2009. 13:57:17	vreme je,druze moj VREME JE, DRUŽE MOJ Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi, Za danom leti dan i svaki èasak nosi Života deliæ svoj, života deliæ krt; Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt! Ne svetu mesto sreæe sloboda, mir postoje, Veæ davno uñeš nov privlaèi srce moje, Veæ davno sanjam beg, rob klonuo i hud, Daleku obitelj i nasladu uz trud. POSETIO SAM OPET ...Posetio sam opet Taj kutak zemlje gde sam proveo, Ko izgnanik, dve kratke godine. Veæ deset leta proñe od tog doba I mnogo se promenilo u mome Životu: opštem zakonu pokoran, I sam sam se izmenio. Al ovde Obuzimaju seæanja me živo; I èini mi se: još sam sinoæ luto Kroz te šumarke. Gle, doma progonstva Gde živeo sam s jednom dadom mojom. Starice više nema, iza zida Ne èujem više korake joj teške, Kad nadgleda ujutru kuæu. Evo Šumovitog huma gde sam èesto Sedeo nepokretan, gledajuæi Na jezero i seæao se s tugom Obala dugih, drugih talasa Kroz njive zlatne i zelena polja Ono se, plavo, pružilo široko, A po njegovim tajanstvenim vodama Vozi se ribar, vukuæi za sobom Ubogu mrežu. Na obali strmoj Seoca raštrkana; tamo dalje Vetrenjaèa naherena, na vetru, Okreæe jedva krila - A na meñi Imanja dedova, na onom mestu U goru put gde stoje - dva zajedno - treæi Podalje malo. Kad sam jaho tuda Po meseèini, šumom poznatom Zdravili su me njini vrtovi. Tim putem sad sam prošao i opet Video sam ih. Tu su s šumom starim. Al oko postarelog korenja, Gde nekad sve je bilo pusto, golo, Sada je nikla mlada šumica, Zelena porodica; kao èeljad Pod njenu senku žbunje tiska se. A njihov drugar tužni stoji sam, Ko stari momak, oko njega sve je Ko i pre pusto. Zdravo, naraštaju Mladi i nepoznati! Neæu ja Tvoj moæni, pozni uzrast videti, Kad moje poznanike prestigneš I zakloniš im staru, sedu glavu Od oka prolaznika. Al, unuk moj,

You haven`t enough privilegies to reply in this forum.