|
Radeumetnik
|
#1
|
Odgovori: 1
24. Maj 2008. 03:30:17
|
SAPUTNICI - Pesme, price, roman
Pijane guske
U neko vreme se uberu gotovo zrele višnje, pa se u velike tegle i staklene balone stave i šeæerom dobro pospu pa se u to sipa ljuta rakija i nakon stajanja na suncu se dobije liker koji se zove višnjevaèa. Prosto te mami da popiješ i neku èašicu više ali ne dao ti bog da se od toga opijaniš pa da te ona prevari. Posle toga se tako opijaniš, štono kažu ko majka, a zašto i kada se majka opila to ja vama reæi ne umem. Višnje treba da se uberu ne sasvim zrele pre prvih kiša, da višnje kao i trešnje ne napadne crv. Uvek se u šali kaže da ko kupi ili nabere takve višnje ili trešnje pa navali da ih u slast jede, jede višnje ili trešnje sa mlevenim mesom. U našoj kuæi se uvek pravila višnjevaèa ili orahovaèa od mladih oraha koji su tek poèeli da rastu malo veæi od deèijeg klikera. To je uvek radila majka i otac je imao samo zadatak da iz velikog bureta sa nategom ili crevom izvadi ljutu rakiju sa kojom je majka dopunjavala te velike tegle i balone u kojima su polako višnje puštale svoj sok. Posle odredjenog vremena, posle svih preslava i slave, praznika koji se u kuci praznuju i gosti se ponude raznim piæima koje je domaæin spremio za svoje goste, pa se potroši sva ta višnjevaèa i orahovaèa. Nije ni spremana da se ne potroši veæ da se ponudi pa ako je nekome merak i gušt da tako nešto popije domaæin æe dolivati dok gost sam ne odbije ili dok se ne opijani i legne pod sto a to se tako samo tako kaže. Neko se opije pa ga odvedu kuæi ili ga domaæin smesti u gostinsku sobu da odspava dok ne dodje sebi. Kada se probudi onako mamuran tek vidi sta ga je snašlo. Tako je u našoj kuæi meni pripao posao da sve tegle i balone ispraznim od višanja. Ja sam pokupio sve te tegle i balone i jednu po jednu sam odneo i praznio na stajsko djubre koje je uvek sazrevalo iza naše štale. Moja majka je uvek imala puno živine, kokošaka i petlova, koji su se èuli i kad treba i kad ne treba. Tukli su se i napadali decu. Èule su se glupe æurke i nervirali se æurani dok im deca sviraju a oni ko maniti se po sto puta javljaju dok se i deci ne dosadi pa ih ostave na miru. Tu su rasle patke koje su imale svoju kuæicu opletenu pruæem i koja je bila podignita na èetiri stuba a istu samo malo veæu su imale i guske za svoj stan i one se nisu mešale vec na legalo išle kao po komandi tek predveèe. Sva naša živina je bila izrovašena, ako neznate šta je to, da znate, obeležena. Ili se zaseèe kožica u patke, otfikari jedan prst ili se na neki drugi nacin izrovasi da se posle ne svadjamo sa komsijama kad nasa živina zaluta u tudje dvorište.
U toku dana su se patke kupale u bari u kraju našeg dvorišta i sve naše guske koje su šištale i nasrtale na decu i mahale krilima. One su dosadne kad poènu da gaèu pa se razgalame kao da je odjednom u njihovom jatu nastala neka prava svadja pa se svi njihovi glasovi pomešaju dok se opet ne umire i povedu one svoje gušèiæe po dvorištu ili udju sa njima da gacaju po bari. Poèela je njihova škola. Dok svako gušèe i paèe ne poraste nauèiæe od svojih uèiteljica gusaka i pataka veštinu plivanja i prekopavanja gliba za svim bubama i punoglavcima koji se koji se uvek pojave u bari prvi a posle nastanu buljave žabe da se s veæeri uvek oglasi pravi barski hor koji jednako se èuje do kuæe: ke ke ke ke ke ke, Krekeæu èitavi noæ jer nema opasnosti sve guske su se popele u svoj koèer, svoju neobiènu kuæu. Tako sam ja sve te tegle ko pravi ispraznio na djubre i otišao da sperem balone i tegle koliko da ih ne ostavljam tako prljave dok ih majka ne opere vrucom vodom i ne okaci na kolje da se suncaju na suncu. Ostavio sam tegle u šupu ispod èardaka, a èardak je prostor gde držimo neokrunjene klipove kukuruza i tek posle sat vremena otišao sam na drvljanik da seèem tanko, suvo granje za potpalu. Dok sam seckao granje i slagao u bremèiæe pa da ih odnesem gde smo uvek držali iscepana drva, kokoške su kljucale, a æurke ko æurke se oko neèeg glupirale. Pogledao sam, naših gusaka nije bilo. Patke su se brèkale u bari ali ni jedne guske nije bilo ni u bari ni po dvorištu. Kao da se neko samnom našalio, kao da su sve uhvatile tutanj kroz otvorenu kapiju pa se izgubile na šoru, a nisu. Do malo pre su sve bile tu onako bele i debele, jer su kljukane pa narasle. Samo su se gegale po dvorištu ko prave dvorske dame. A sad ih nema pa nema. Da ne bih opet ja bio kriv. A ko bi drugi. Da ne bi bilo daj kaiš, skidaj gaæe, i mojih krikova više lažnih nego pravih, jer tako se kazna manje oseti na golom turu. Ja sam se više drao od svih gusaka i æurana koje smo uvek fala bogu puno imali. Ceo komšiluk je bio upuæen kada se otac prihvatao domaæeg vaspitanja i ubedjivanja, da se jednom manem vragolija i pravljenja štete u našem ili tudjem dvorištu. I opet da ne bih bio kriv al stvarno, onako odistinski, ja se prihvatih obilaska dvorišta da vidim gde su se naše guske dele, gde se zavukle, kad se ne èuju a uvek su bile više nego dosadne i stalno sam vodio rat sa njima dok su one nasrtale na mene i šištale ko da su lude. Gde god da sam pogledao, nije ih bilo, iza svinjca, kokošinca, peo sam se na senjak, na slamu, ulazio u trap, gde držimo krompir. Svo granje pretražio al ðavola gusaka nema pa nema. Ma ko da ih je neko potrpao u džak i preskoèio povisoki plot i odneo. I to u sred bela dana. Ma nije moguæe. Ko bi njih onako blesave pohvatao, drale bi se celo selo bi èulo. Pa to bi bilo ko da je nastala opšta uzbuna u našem dvorištu, ma u celom selu.
A da je neko kuèe ušlo ni one se nebi tako lako dale. Tvor da je on bi hvatao i drugu živinu ne bi samo birao naše debele guske i lude gusane. Kao da su žive u zemlju propale. Zemljo otvori se da vidim gde su se dele naše blesave guske. I. Ništa. Niti se zemlja otvorila, niti se one zaèuše samo se èuje ostala živina a njih nema pa nema. Uh. Biæe opet batina. Biæe opet si ti nesreæo nešto zamesio. Ne može bez mene ni nestanak naših gusaka da prodje a da me svi ne propituju a gde su bile i kako su nestale. Ja. Šta bih. Pa vikao bih i kukao. Nema ih. Pa kako nema. Ko da su izvetrile. Jes, postale nevidljive, pa se šegaèe sa nama. Tako se ja okreæem ko ringišpil po dvorištu i gledam i u nebo dal æe možda odozgo da dolete one nase guske ko letaèice. Al nisu se pojavile na nebu, samo se jedna svraka spustila na dimnjak pa i ona poèela da me nervira da sam uzeo prvi poveliki kamen koji sam video i rešio da joj se osvetim. U potezanju kamenjem, razbijanju crepova i komšijskih prozora sam uvek bio nenadmašan i svi mi skidaju kapu i kažu da ne treba više da se uopšte dokazujem jer sam dovoljno to èinio. Nanišanim ja onu svraku, ma da je strefim u onu njenu kreštavu glavu al ona ko da ima radare u glavi èim je poleteo kamen polete i ona mrdnu repom i ode. Onako ko da se meni ruga a moj kamen se odbi od komšijski dimjak. Aaaa, polupah crep, Aaa, bar desetak crepova i pade kamen na staklooo, koje baba stavilaaa prekooo rasada. Puèeeee ono staklo u paramparèad. One naše guske, su skroz baksuzne, ima da od njih nadrljam, veæ sam dve štete napravio. Koji sam ja baksuz kad nisam kriv moram opet da budem kriv. Zbog gusaka da budem dežurni krivac. A i ona svraka našla da mi se sad ruga, ko da se zaverila sa onim našim ludim guskama da danas bude moj najcrnji dan. Kako je krenulo ima da me oleše, ima da se derem ko magarac. Ma ni kožne gaæe da imam neæe mi pomoæi od oèevog vojnièkog kaiša. Šta da se radi, moraæu da trpim i molim boga da me spasi majka ili baba kad otac uhvati da me lema.
Krenem ja u kuæu i prolazim pored našeg djubreta a ono se beli ko da je pao sneg u maju, pa napadao samo po našem djubretu. Beli se ko belo mleko a kako bi drugaèije da mi je znati al baba uvek tako kaže kad oæe da naglasi kad je nešto furt belo, skroz naskroz. Leže one moje guske po onom djubretu, ko na plaži da su polegale, izvrnule kao da se sunèaju. Ne mrdaju. Ko da se sprdaju samnom.
Dogovorile se da me zavitlavaju, Gušèija posla. Ja ajd, da pridjem, da bar jednu šutnem, da poène da šišti, da se ustremi ko kobac na mene sa onako podignutim i raširenim krilima. Al dok ja pridjo, skroz, ni jedna ne mrda. Ma ovo je neka šala. Svojim oèima ne verujem. Povuèem jednu za krilo. Ništa. Za rep. Ništa. Uhvatim je za glavu a ona pade ko da je babino crevo za zalivanje, pa se previja i lomi a ona kuka jer je voda stala pa ja idem da ga ispravim. I jednu po jednu pregledam ko naš seoski veterinar. Ma jok, ne mrdaju. Pogledam ja malo što se njima crveni perje, da nije neko njih strefio iz saèmare, iz jedne patrone ih pokosio pa one ovako polegale. Pogledam al nema rane i vidim da je to crvenilo izgleda od onih višanja što sam ja prosuo na djubre. Uh sto ti gusaka, debeli, nakljukani. Pa one se popele na djubre i kljucale one, one višnje pune rakije dok nisu popadale i pocrkale. Sad sam gotov. Ima da me spasi samo da se naprasno razbolim da mi stavljaju obloge na vrat i grudi, da mi baju i gase ugljevlje ako mi ne pomogne babina terapija. Sta æu, kud æu, pokupim one guske, nekako se spusti veèe. Živina sva ide na legalo. Ja sve one guske. šta æu, odnesem pa poslažem na koèer. I ostanu one da leže tako, a ja udjem u kuæu i rano, pre nego što sam ikad, legnem u ponjave. Tako veli baba, za æebad i pokrivaèe, ponjave.
Babina posla izem ti njen reènik.
Æutim ja i ne progovaram. Ušli svi u kuæu pa se nesto propituju, za moje zdravlje, što je dete tako rano leglo, neæe ni da veèera, da nije neko dolazio na kapiju da se žali kad sam se tako zavukao kao miš u naæve pa samo virim. Nije. Oæu li da veèeram. Vièem, neæuuuu. Nisam gladan. Jel mi dobro. Jeste. Jel me nešto boli. Ništa. Da nisam napravio neku štetu. E tu se setim ja onih crepova prvo i onog babinog stakla pa posle onih naslaganih gusaka na koèeru. I šta æu. Æutim. Æutim ko da sam najpravednije dete na svetu. Da me ne izlemaju bar veèeras bolje sutra. Uvek je bolje sutra. Da ne dobijem odma batine nek prenoæe i one guske. Možda dodje lisica ili tvor pa ih odnese i ja sam spašen. A za crepove i staklo pa možda je nešto palo iz aviona, pa prvo polupalo komšiji crep na kuæi pa onda spalo i polupalo babi staklo na rasadu. Uh sto sam naivan. Iz aviona. Što mi je izgovor. Odoše da legnu. I zaspim nekako i celu noæ sanjam bele guske. Kako su mi tek gakale u snu guske da sam se ujutru probudio rano i onako bos pravac koèer da vidim da li je možda tvor bio vredan ili lisica u poseti pa da nema ni jedne glupaèe debele na onom nasem koèeru. Nisam ni dosao do koèera, èujem neku graju, neko gakanje, ko svih dana pre katastrofe. I samo što dodjoh iza senjaka i progvirih glavu kad vidi cuda velikoga na koèeru stoje ko prave moje gusèetine i deru se, Ga, Ga, Ga. Trljam oèi, prosto ne verujem, moje guske žive. Ma žive živcijate. Stoje na koèeru i ne mogu da sidju, mašu glavama, mlataraju, šište, klepeæu krilima i teturaju, jer su još pijane. Uh ja se onda lupim po èelu. E blesimetru jedan glupi, pa ove naše pijandure se jos nisu otreznile i još su mamurne, samo se ludiraju jer ne mogu sa koèera da sidju. Pridjem ja pa jednu po jednu uhvatim ili za šiju ili za krilo dok su me štipale po rukama a ja to nisam oseæao ni malo. Ma kad sam ih spustio došlo mi da neku šutnem, al na vreme se povukoh i samo im se narugah gaèuci i ja, dok su se one povlaèile podvijena repa i šištale raširenih krila. Pa se vratim i pogledam na komšijin dimnjak dal je opet ona nesreæa od svrake tu al nije, u nekoj gnjezdari lopuža krade jaja. Crepove pokupim pa turim u granje i odmah se manje videlo da sam polupao one crepove. A i ko æe pa da zeva na krov da gleda dal su svi crepovi èitavi. A šta æu sa sa staklom, uh. Tu sam obro zelen bostan. Pa sad za guske sam izbegao da platim. Crepove neæe da otkriju dok ne padne kiša a rasad æe baba da prenese u baštu pa æe da iskopa jamiæe i leje i rasadi ga. A staklo. Staklo sam razbio. Pa šta. Ko da se staklo ne može razbiti. I najmanji kamen padne i ono cangrrr. Ode u paramparcad. A otac, ako mu je æef da me propusti kroz šake i oplete koji put po turu, neæe biti prvi put da se derem a on jos nije ni poèeo da me udara. Pita æe me što se dereš magarèe kad te nisam, ni udario. A ja æu da vièem a kako æe tek da me boli kad me udaris. I završio se i taj dan naše guske se istrezniše i odoše da se popnu same u koèer na legalo. Otac me ipak malo podsetio kako se èuva babino staklo, a za crepove jos nisam dobio raèun od komsije jer æe i to doæi na red kada neki dan poène da pada kiša i komšija se doseti ko je kriv za razbijene crepove pa poturi lavore i kante po sobi gde prokišnjava. Pa æe da se uputi po kiši i kad zakuca na naša vrata, onda æe da popije kafu i rakiju sa mojim ocem...
|
|
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
