|
_AJKULA_
|
#1
|
Odgovori: 508
27. Dec 2008. 00:33:55
|
Da li je univerzum hologram?
Da li objektivna realnost stvarno postoji, ili je ovaj univerzum samo jedna fantazija?
1982. godine dogodio se jedan vrlo znaèajan dogaðaj. Na Pariskom Univerzitetu tim nauènika pod vodjstvom profesora fizike, Alain-a Aspect-a, izveo je jedan od možda najvažnijih eksperimenata 20-tog veka. O ovome verovatno niste ništa èuli na televiziji. Ukoliko ne pratite nauènu literaturu, verovatno niste èuli ni za profesora Aspect-a, iako danas ima puno onih koji veruju da njegovo otkriæe može da promeni temelje na kojima poèiva današnja nauka.
Aspect i njegovi saradnici su otkrili da su pod odreðenim okolnostima subatomske èestice kao npr. elektroni u stanju da momentalno prenesu informaciju jedan drugome bez ozira na to koliko su jedan od drugog udaljeni. Apsolutno nije bitno da li se radi o razdaljini od 10 metara ili 10 biliona kilometara. Na neki naèin jedna èestica u svakom momentu zna šta druga èestica radi. Problem sa ovim poduhvatom je taj da on ruši Ajnštajnovu postavku u koju se dugo verovalo tj. da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti. S obzirom da je putovanje brzinom veæom od brzine svetlosti ravno proboju vremenskog zida, ova potresna postavka dovela je do toga da odreðeni fizièari pokušavaju na veoma elaborirane naèine da preispitaju Aspect-ove nalaze. Dok je sve ovo inspirisalo i neke da ponude èak i mnogo radikalnija objašnjenja.
David Bohm, profesor fizike sa Londonskog Univerziteta, na primer, veruje da Aspectovi nalazi potvrðuju da objektivni realitet ne postoji, tj. da uprkos tome što nam se ovaj univerzum èini da je materijalne prirode on je u suštini samo jedna fantazija, odnosno hologram gigantskih proporcija.
Da bi razumeli Bohm-ovu tvrdnju, èovek mora prvo da razume bar nešto o tome – šta je to u stvari hologram. Hologram je tro-dimenzionalna fotografija napravljena uz pomoæ lasera.
Da bi se napravio jedan hologram, objekat koji æe biti fotografisan prvo mora da se izloži svetlosnom snopu lasera. Kada se onda prema njemu usmeri svetlosni snop drugog lasera, svetlost ovog drugog lasera æe se odbijati od reflektirane svetlosti prvog lasera. Potom se rezultirajuæi uzorak interferencije (prostor gdje se svetlost obaju lasera isprepliæe) snimi fotografskim aparatom. Kada se ovaj film iz aparata razvije na njemu se može videti samo jedan vrtlog isprepletenih svetlih i tamnih linija. Meðutim, kada se ovaj film ponovo izloži laserskoj svetlosti, pojaviæe se tro-dimenzionalna slika originalnog objekta.
Tro-dimenzionalost ovog objekta nije jedina stvar vredna pomena. Ako se hologram jedne ruže prepolovi i onda izloži laserskom snopu svetlosti, svaka polovina æe još uvek da sadrži sliku cele ruže. I tako ako bi onda opet prepolovili ove dve polovine, svaki komadiæ filma æe da sadrži doduše manju ali ipak originalnu sliku cele ruže. Za razliku od obiène fotografije, svaki dio holograma sadrži sve informacije koje poseduje celina.
"Celina u svakom deliæu” je osobina holograma koja nam pruža jedan potpuno nov naèin razumevanja strukturalne organizacije i reda, jer tokom veæeg dela svoje istorije zapadnjaèka nauka se nosila predrasudom da je najbolji naèin da se prouèi neki fizièki fenomen, bilo da se radi o jednoj žabi ili o atomu, da se on disecira te da se onda prouèavaju njegovi sastavni delovi. Hologram nam pokazuje da postoje stvari u univerzumu koje ne mogu da se podvrgnu jednom ovakvom pristupu. Ako pokušamo da rastavimo nešto što je holografièno sastavljeno, neæemo dobiti nikakve delove, nego - samo manje celine.
Uvidjevši ovo, Bohm je sugerisao jedan novi naèin interpretacije Aspect-ovog otkriæa. Bohm veruje da glavni razlog što su subatomske èestice ostale u kontaktu nije taj što one u stvari šalju neki signal jedna drugoj, nego je u tome što je, u stvari, njihova sama separacija u suštini samo jedna iluzija. On tvrdi da na jednom dubljem nivou realnosti ove èestice ne predstavljaju individualne entitete, nego su samo produžeci neèega što je na svom fundamentalnom nivou isto.
Da bi to malo bolje doèarao ljudima, Bohm je ponudio sledeæe objašnjenje:
Zamislite jedan akvarijum sa ribicom unutra. Zamislite takoðe da vi niste u stanju da direktno vidite taj akvarijum, nego da vaše znanje o njemu dolazi preko dve televizijske kamere od kojih je jedna postavljena ispred a druga sa strane akvarijuma. Kad sve ovo posmatrate na dva monitora, verovatno æete pretpostaviti da je na svakom od njih druga ribica. S obzirom da kamere snimaju akvarijum iz razlièitih uglova, svaka slika æe biti malo drugaèija. Meðutim, posle malo dužeg posmatranja ove dve ribice, zakljuèiæe te da postoji neka odreðena veza izmeðu njih.
Kada se jedna od njih okrene, i druga se takoðe malo pomakne, mada ne na baš isti naèin; kada je jedna ribica okrenuta prema prednjoj strani akvarijuma, drugu vidimo s njene boène strane. Ako vam nije poznata cela pozadina ove situacije, možete èak zakljuèiti da ove ribice imaju neki naèin meðusobne momentalne komunikacije, mada se oèigledno ne radi o tome. To je upravo ono, kako kaže Bohm, što se dogaða izmeðu subatomskih èestica u Aspect-ovom eksperimentu.
Prema Bohm-u, ova oèigledno brža od svetlosti komunikacija izmeðu dve subatomske èestice, govori nam, u stvari, da postoji jedan dublji nivo realnosti koji nam još uvek nije poznat, jedna mnogo kompleksnija dimenzija izvan ove naše koja je analogna sa akvarijumom. Bohm dodaje, mi vidimo objekte kao npr. ove subatomske èestice odvojene jedne od drugih, jer vidimo samo jedan dio njihove realnosti. Ove èestice nisu odvojeni “delovi”, nego aspekti jedne dublje celine koja je isto toliko holografiène prirode i nedeljiva kao i ona ruža koju smo maloprije pomenuli. I pošto je sve u fizièkoj realnosti sastavljeno od ovih “eidolona”, i sam univerzum je jedna projekcija, tj. hologram.
Kao dodatak svojoj fantomskoj prirodi, ovakav univerzum æe posedovati i druga zapanjujuæa svojstva. Ako je oèigledna odvojenost ovih subatomskih èestica iluzorna, to znaèi da su na jednom dubljem nivou realnosti sve stvari meðusobno beskrajno povezane. Elektroni atoma ugljika u ljudskom mozgu su u meðusobnoj vezi sa subatomskim èesticama koje èine svakog lososa koji pliva, svako srce koje kuca i svaku zvezdu koja treperi na nebu. Sve je prožeto svim drugim, sve prožima sve ostalo. Iako ljudska priroda ima tendenciju da definiše, klasifikuje i svrstava sve fenomene ovog univerzuma, sva ta kategorizacija je u stvari veštaèka, jer je cela priroda, u svojoj suštini, nešto kao jedna tkanina, pletivo bez šavova i rubova.
U holografskom univerzumu, èak se ni na vreme i prostor ne može gledati kao na neke fundamentalne principe. Koncept lokacije nekoga ili neèega, jednostavno pada u vodu, jer u njemu ništa nije u stvarnosti ni odvojeno od svega drugog, sve je jedna celina. Tako se vreme i tro-dimenzionalni prostor mogu posmatrati kao i ona riba kad se posmatra na dva TV monitora, odnosno kao projekcija jednog dubljeg realiteta.
Na jednom svom dubljem nivou, sama realnost je u svojoj suštini jedan super-hologram u kome prošlost, sadašnjost i buduænost simultano egzistiraju. To nam sugeriše da bi jednog dana, ukoliko bi imali odgovarajuæe sposobnosti, mogli da dosegnemo taj superholografièni nivo našeg realiteta i izdvojimo iz njega scene i dogaðaje iz davno zaboravljene prošlosti.
Šta sve još ovaj hologram sadrži u sebi, to je još uvek jedno veliko pitanje. Ako dozvolimo, za svrhu ove rasprave, da je super-hologram jedan matriks koji je rodio sve ostalo u našem univerzumu, na kraju krajeva, on sadrži svaku subatomsku èesticu koja postoji i koja je ikada postojala – svaki moguæi oblik materije i energije, od snežne pahulje pa do kvazara, od plavog kita pa do gama zraka. Na ovo se može gledati kao na kosmièku robnu kuæu “Svega Što Postoji”.
Iako Bohm priznaje da mi nemamo naèina da saznamo šta sve još leži sakriveno u ovom superhologramu, on se usuðuje da tvrdi kako nemamo razloga za pretpostavku da ovaj hologram ne sadrži i mnogo više. Ili kako on kaže, možda je ovaj superholografièni nivo realnosti samo jedna obièna pozornica iza koje leži jedan beskonaèan potencijal za dalji razvoj. Bohm nije jedini nauènik koji je zakljuèio da je naš univerzum jedan superhologram. Radeæi nezavisno na polju istraživanja rada mozga, neurofiziolog Karl Pribram, iz Stanforda, takoðe je postao uveren o holografskoj prirodi realnosti. Pribrama je privukao holografski model kada je rešavao zagonetku kako i gde je memorija uskladištena u mozgu. Decenijama su raznovrsne studije pokazivale da umesto da je memorija ogranièena na jedno specifièno podruèje u mozgu, ona je u stvari rasprostranjena po celom mozgu. U seriji eksperimenata u orijentaciji, dvadesetih godina prošlog vijeka, nauènik koji se bavio prouèavanjem mozga, Karl Lashley, zakljuèio je da bez obzira koji deo mozga je odstranio pacovu, nije bio u stanju da uništi njegovu sposobnost ostvarivanja specifiènih i kompleksnih radnji kojima je bio nauèen neposredno pred operaciju. Jedini je problem bio da niko nije bio u stanju da pruži objašnjenje mehanizma “cjeline svakog deliæa”, odnosno prirode skladištenja memorije.
Kada se Pribram, šezdesetih godina prošlog veka, sreo sa pojmom holografije, zakljuèio je da je našao objašnjenje za kojim je tragao ovaj nauènik, koji je prouèavao rad mozga. Pribram veruje da memorija nije inkodirana u neuronima (nervnim æelijama) ili grupama neurona, nego u unakrsnoj strukturi koju obrazuju nervni impulsi kad struje kroz mozak, tj. na isti naèin kako je formiran uzorak interferencije èestica laserske svetlosti koje prožimaju površinu dela filma koji sadrži holografsku sliku. Drugim rjeèima, Pribram veruje da je mozak sam po sebi – hologram.
Pribramova teorija takoðe objašnjava zašto ljudski mozak može da uskladišti toliko mnogo informacija, na tako malom prostoru. Utvrðeno je da ljudski mozak ima sposobnost da upamti preko 10 milijardi bit-a (jedinica memorije prim.prev.) informacije, u toku jednog prosjeènog ljudskog života (to je, grubo reèeno, približno kolièini informacija sadržanih u 5 tomova Enciklopedije Britanike).
Slièno tome, takoðe je otkriveno da pored ostalih sposobnosti, hologrami poseduju neverovatan kapacitet za skladištenje informacija – jednostavno promenom ugla pod kojim dva laserska snopa padaju na odreðeni dio fotografskog filma, moguæe je “složiti” nekoliko razlièitih slika na istom mestu. Veæ je dokazano i to, da se na samo jednom kvadratnom centimetru filma može uskladištiti i do 10 milijardi bit-a informacije.
Naša izvanredna sposobnost da izvuèemo potrebnu informaciju iz ogromnog skladišta naše memorije postaje razumljiva ako naš mozak funkcioniše na holografskom principu. Ako vas prijatelj upita na šta prvo pomislite kad on izgovori reè “zebra”, vi ne morate da preturate dugo po nekom ogromnom cerebralnom dosijeu, da bi došli do odgovora. Umesto toga asocijacije “prugasta”, “slièna konju”, i “afrièka životinja”, momentalno æe vam pasti na pamet.
Jedna od najneverovatnijih karakteristika naèina èovekovog razmišljanja je ta, što je svaki deliæ jedne informacije u meðusobnoj korelaciji sa svim ostalim delovima informacije; a to je i jedna od karakteristika holograma, jer svaki deliæ holograma je beskrajno isprepleten sa svim ostalim delovima, i to je možda najbolji prirodni primer jednog sistema meðusobne korelacije.
Uskladištenje memorije nije jedina neurofiziološka zagonetka koja postaje mnogo razumljivija kad se uzme u obzir Pribram-ov holografski model mozga. Druga je, kako to mozak uspeva da prevede lavinu frekvencija kojima je neprestano obasipan od strane èula (svetlosne vibracije, zvuène vibracije itd.) u stvarni svet naše percepcije.
Inkodiranje i dekodiranje vibracija je upravo ono što hologram najbolje radi. Upravo zato što hologram i funkcioniše kao neka vrsta soèiva tj. objektiva, odnosno ureðaja za prevoðenje, koji je u stanju da pretvori jedan, na prvi pogled nerazumljiv, konglomerat vibracija - u jednu celovitu sliku, Pribram veruje da mozak takoðe predstavlja jednu vrstu objektiva koji se koristi holografskim principima kad matematièki pretvara, preko èula primljene vibracije – u unutrašnji svet naše percepcije.
Jedan veliki broj dokaza sugeriše da se mozak koristi holografskim principima prilikom obavljanja svoje funkcije. Pribramova teorija zadobija sve veæu podršku meðu neurofiziolozima.
Argentinsko – italijanski nauènik, Hugo Zucarelli, nedavno je proširio ovaj holografski model i na svet akustiènih fenomena. Zaèuðen èinjenicom da su ljudi u stanju da lociraju izvor zvuka bez potrebe da okrenu svoju glavu, èak i u sluèaju da èuju na samo jedno uho, Zucarelli je otkrio da se ova sposobnost može da objasni holografskom teorijom.
Zucarelli je takoðe razvio tehnologiju holografskog zvuka, odnosno tehniku snimanja zvuka koja je u stanju da reproducira akustiène tonove sa jednim izvanrednim realizmom.
Pribramovo verovanje da naš mozak matematièki konstruiše «tvrdu», odnosno, opipljivu realnost oslanjajuæi se na prijem vibracija, takoðe je zadobio veliku eksperimentalnu podršku. Nauènici su otkrili da su naša èula osetljivija na mnogo širi spektar frekvencija, nego što se to prije smatralo. Tako su npr. nauènici otkrili da je naš vizuelni sistem takoðe osetljiv i na zvuène vibracije, da naše èulo mirisa delomièno ovisi o tzv. “osmièkoj frekvenciji” i da su èak èelije našeg tela osetljive na široki spektar frekvencija. Ova otkriæa sugerišu da se u holografskom domenu mozga ove vibracije razvrstavaju, sortiraju i pretvaraju u konvencionalnu percepciju.
Pribramovog holografski model najviše zapanjuje, kada se poveže sa Bohm-ovom teorijom. Jer ako je “èvrstoæa” sveta samo njegova sekundarna osobina, i ono što je tamo je, u stvari, samo jedan “oblak” frekvencija, i ako je i mozak samo jedan hologram koji samo odabira i razvrstava neke od vibracija iz ovog oblaka i matematièki ih pretvara u percepciju, šta je to onda – objektivna realnost?
Ili, jednostavno reèeno, ono što nazivamo objektivnom realnošæu - ne postoji. Istoènjaæke religije veæ odavno drže da je materijalni svet – Maya, samo jedna iluzija, i to što mi mislimo kako se nalazimo i kreæemo u fizièkom svetu, - i to je jedna iluzija. Mi smo u stvari “prijemnici” koji plutaju po kaleiodoskopiènom okeanu vibracija, i ono što mi “izvuèemo” iz njega i pretvorimo u fizièku tj. materijalnu realnost, je samo jedan od bezbrojnih kanala izvuèen iz ovog superholograma.
Ovu novu i frapantnu sliku realnosti, koja je sinteza Bohm-ovih i Pribram-ovih gledišta, danas nazivaju “holografskom paradigmom". Dok je mnogo nauènika pozdravilo ovu teoriju samo sa jednim hladnim skepticizmom, ima dosta i onih koje je ona oduševila. Jedna mala grupa nauènika, koja se sve više i više širi, veruje da je ovo najprecizniji model koji je nauka o realnosti mogla ikada da dosegne. I još više, mnogi veruju da ovo može da reši neke od misterija koje nauka nikada pre nije bila u stanju da objasni, odnosno da je došlo vreme kada i na “paranormalno” možemo da gledamo kao na sastavni dio prirode. Mnogi nauènici, ukljuèujuæi Bohm-a i Pribram-a, primetili su da mnogi para-psihološki fenomeni postaju mnogo razumljiviji, ako imamo u vidu holografsku paradigmu.
U univerzumu u kome su individualni mozgovi u suštini nedeljivi delovi jednog veæeg holograma i sve je beskrajno isprepleteno, telepatija je samo jedan obièan pristup jednom od nivoa holograma. Oèigledno je mnogo lakše za razumjeti kako informacija može da putuje od uma individue “A” do uma individue “B”, na velikim razdaljinama, a takoðe objašnjava i mnoge nerešene zagonetke na podruèju psihologije. Posebno, kako tvrdi nauènik Grof, holografska paradigma nam nudi i bazu za razumevanje mnogih zbunjujuæih fenomena koji se javljaju kod pojedinaca za vreme promenjenog stanja svesti.
Pedestih godina prošlog veka, dok se bavio istraživanjem na temu upotrebe LSD-a u psiho-terapijske svrhe, Grof je imao jednu pacijentkinju koja je iznenada postala uverena da je preuzela identitet jednog praistorijskog reptilskog biæa, ženskog pola. Za vreme ove svoje halucinacije, ona ne samo da je detaljno opisala kako se oseæala inkapsulirana u tom obliku, nego je i primetila da muški pripadnici ove rase imaju na glavi delove kože šarolikih boja, koji podseæaju na riblju krljušt. Ono što je najviše zapanjlilo Grofa, bilo je to da ova žena nije imala apsolutno nikakvo predznanje o ovim stvarima. U jednom kasnije razgovoru sa jednim zoologom, ovaj je potvrdio kako odreðene vrste reptila imaju na glavi šarene krljušti, i te boje imaju važnu ulogu u seksualnom uzbuðivanju ženki. Iskustvo ove pacijentkinje nije jedino. Za vreme svog istraživanja, Grof se susreo sa mnogo primera regresije pacijenata i njihove identifikacije sa gotovo svakom živom vrstom evolutivnog stabla. On je takoðe otkrio da je kroz ova iskustva saznao i mnogo do tada nepoznatih zooloških detalja, koji su se kasnije ispostavili kao taèni.
Regresija ljudske svesti u životinjsko carstvo nije jedini psihološki fenomen s kojim se Grof susreo. On je imao i pacijente koji su uspevali da dosegnu zonu neke vrste kolektivnog ili rasnog “besvešæa”. Osobe koje nisu do tada imale mnogo edukacije odjednom su bile u stanju da u detalje opišu zoroasterske pogrebne rituale, ili neke scene iz indijske mitologije. U drugim sluèajevima, pojedinci su podnijeli ubedljive izvještaje o svojim opažanjima za vrijeme vantelesnih putovanja, letimiènog bacanja pogleda na neke dogaðaje iz buduænosti kao i dogaðajima iz svojih prošlih života, odnosno, inkarnacija.
Tokom svog daljeg istraživanja, Grof je primetio da se isti ovaj spektar fenomena javlja i u terapeutskim seansama bez korištenja droga, odnosno, hemijskih supstanci. Zajednièki elemenat ovih iskustava bilo je prevazilaženje granica individualne svesti osobe, premoštavanje granica ega i vremena-prostora. Grof je nazvao ovakva iskustva “transpersonalnim doživljajima”, i šezdesetih godina prošlog veka osnovao je jednu granu psihologije koja se zvala “transpersonalna psihologija” i koja se striktno bavila istraživanjem ovakvih fenomena.
Iako je Grof-ova novoosnovana “Asocijacija Transpersonalne Psihologije” veoma brzo skupila oko sebe veliki broj zainteresovanih nauènika i postala jedna respektivna grana psihologije, godinama ni Grof ni njegove kolege nisu uspeli da ponude teoriju koja bi obasnila ove bizarne psihološke fenomene kojima su sami bili svedoci. Ali i ovo se promjenilo sa pojavom holografske paradigme.
Kako je Grof nedavno primetio, ako je um dio jedne neprekidne celine, lavirint koji je u vezi ne samo sa svakim drugim umom koji postoji ili koji je postojao, kao i sa svakim atomom, organizmom i podruèjem prostora i vremena, èinjenica je da je on u stanju da povremeno napravi upade u ove teritorije, i tako ni transpersonalna iskustva se ne èine više toliko zagonetna.
Holografska paradigma takoðe ima implikacije i u tzv. "tvrdokornim" naukama kao što je biologija. Keith Floyd, psiholog na Virginia Intermont koledžu ukazuje da ukoliko je materijalitet realnosti samo jedna holografska iluzija, onda više ne možemo ni da kažemo da je mozak taj, koji stvara svest. Prije bi se moglo tvrditi da svest kreira oblik mozga – kao i tela -- i svega ostalog oko nas što mi interpretiramo materijalnim.
Ovakav zaokret u naèinu gledanja na biološku strukturu doveo je nauènike do taèke na kojoj se i medicina kao i naše gledanje na proces isceljenja, može takoðe transformirati holografskom paradigmom. Ako je fizièka struktura tela samo jedna holografska projekcija svesti, onda je sasvim jasno da je svako od nas više lièno odgovoran za svoje zdravlje, nego što to moderna medicina priznaje. Ono na šta sada gledamo kao na jednu remisiju bolesti, odnosno povlaèenje simptoma, može u stvari da bude posledica promjena u svesti, koje opet uzrokuju promene na hologramu tijela.
Slièno tome, nove i kontraverzne tehnike leèenja kao npr. vizualizacija mogu dosta da pomognu zbog toga što u holografskom domenu, realnost slike koju smo zamislili nije ništa manja od realne “realnosti”.
Èak i vizije i doživljaji koje smatramo neprirodnim, postaju objašnjivi uz pomoæ holografske paradigme. U svojoj knjizi “Pokloni Nepoznatih Stvari”, biolog Lyall Watson opisuje svoj susret sa indonezijskom ženom – šamanom koja je bila u stanju, izvodeæi jedan ritualni ples, da uèini da jedna kompletna aleja drveæa jednostavno – ispari. Watson dalje kaže da dok su on i ostali posmatraèi zapanjeno posmatrali sve ovo, žena je uèinila da se drveæe ponovo vrati gde je i pre bilo, onda opet da nestane, pa ponovo se pojavi …i tako nekoliko puta zaredom.
Iako današnja nauka nije u stanju da objasni ovakve dogaðaje, iskustva kao ova postaju mnogo jasnija ako je materijalna realnost samo jedna holografska projekcija.
Možda se mi slažemo oko toga šta je tamo, a šta nije, zato što je ono što nazivamo “koncenzus realnošæu” formulisano i ratifikovano na nivou ljudske svesti na kom su svi naši umovi neprekidno isprepleteni.
Ako je ovo istina, onda je to najznaèajnija implikacija holografske paradigme od svih ostalih, jer to znaèi da iskustva kao ona što ih je Watson imao, nisu svakodnevna samo zato što mi nismo programirali svoju svest tj. verovanja da im mi to dozvolimo. U holografskom univerzumu ne postoje nikakve granice koje nas spreèavaju da promenimo “tkaninu” realnosti.
Ono što mi percipiramo kao realnost, je samo jedno grubo platno koje èeka na nas, da na njemu naslikamo sliku kakvu želimo. Sve je moguæe, od savijanja kašike snagom našeg uma pa do fantastiènih iskustava koje je Kastaneda doživljavao za vreme njegove interakcije sa Don Huanom, jer je èarobnjaštvo - naše od roðenja steèeno pravo. Sve ovo nije ni manje ni više èudnije od naše sposobnosti da ostvarujemo realitete kakve želimo, u našim snovima. Mi smo maðionièari, od roðenja.
I zaista, èak i naši najfundamentalniji stavovi o realnost postaju sumnjivi, jer u jednom holografskom univerzumu èak su i dogaðaji koji na prvi pogled nemaju veze jedan s drugim, veæ unapred bili odreðeni. Sinhronizam ili sluèajnosti sa smislom, odjednom postaju jasni, a na sve u realnosti bi trebalo da se gleda kao na jednu metaforu, jer èak i najsluèajniji dogaðaji mogu da otkriju neku simetriju u svojoj pozadini.
Da li æe nauka prihvatiti Pribram-ovu i Bohm-ovu holografsku teoriju, ili æe ona biti osuðena na smrt, ostaje da se vidi. Meðutim, ono što se sa sigurnošæu može reæi, ona je veæ ostavila jak utisak na naèin razmišljanja mnogih nauènika. I u sluèaju da se dokaže da holografski model ne pruža najbolje objašnjenje za momentalnu komunikaciju, kada dvije subatomske èestice meðusobno šalju informacije jedna drugoj, u najmanju ruku, kako primjeæuje Basil Hiley, profesor fizike sa londonskog Birbeck koledža, “Aspect-ovo otkriæe pokazuje da moramo biti spremni da uzmemo u obzir radikalno nove poglede na realnost”.
-----------------
|
|
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
