|
MIKI_CHETNIK
|
#1
|
Odgovori: 53
27. Dec 2008. 17:04:10
|
10 najveæih zabluda kod Srba....
Postoje "mrsne slave" i "posne slave"..
Istina je da slave nisu ni mrsne ni posne, nego dani u koje one padnu mogu biti mrsni ili posni. Zavisno od toga u kakav dan slava pada, takva se slavska trpeza priprema. Na primer, ako jedne godine Ðurðevdan padne u èetvrtak, priprema se mrsna trpeza, jer je èetvrtak mrsan dan. Ako sledeæe godine padne u sredu, priprema se posna trpeza, jer je sreda posni dan. Neke slave uvek padaju u vreme jednog od èetiri velika posta, pa se svake godine priprema posna trpeza. Primer takve slave je Nikoljdan, koji uvek pada u vreme velikog Božiænog posta.
Slavsko žito se ne sprema za "žive svece"..
Istina je da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav – Bog je Bog živih, a ne mrtvih. Pogrešna praksa je verovatno nastala usled èinjenice da se žito sprema i za parastose upokojenim bližnjima. U oba sluèaja, žito predstavlja žrtvu Bogu, i simvolizuje Pravoslavnu veru u opšte Vaskrsenje. Ta žrtva se prinosi Bogu u ime onog svetitelja ili upokojenog èije se ime spominje tog dana, ili tog parastosa. Da li je reè o svetitelju koji je živeo, pa se upokojio, ili nikada nije prožao kroz biološku smrt, poput Arhanðela Mihaila ili Svetog Ilije, na primer, ne pravi nikakvu razliku u pogledu žrtava koje se prinose Bogu (slavski kolaè, žito i vino). Nažalost, usprkos upozorenja Crkve na ovakvu pogrešnu praksu, mnogi i dalje nastavljaju po svome jer su "tako radili i oèevi i dedovi".
Klanjanje je muhamedanski obièaj, kleèanje je rimokatolièki obièaj..
Istina je da su muhamedanci upravo od Hrišæana usvojili praksu klanjanja Bogu, dotièuæi èelom zemlju. I to onih Hrišæana koji su živeli u onoj sredini u kojoj se muhamedanstvo i pojavilo u 7. veku – od Pravoslavnih Hrišæana Bliskog Istoka. Crkva je uvela pravilo (kanon XX, Prvog vaseljenskog sabora) da se na nedeljnim Liturgijama, kao i na svim Liturgijama izmeðu Vaskrsa i Pedesetnice (Duhova), obavezno stoji. A to Crkveno pravilo je uvedeno zbog uobièajene prakse Pravoslavnih da svoju odanost i ljubav prema Bogu izraze kleèanjem i klanjanjem (veliki poklon, velika metanija). Ova zabluda mnogih Pravoslavnih se pojavila usled žalosne èinjenice da nisu nikada bili u crkvi sem nedeljom (kad se ne kleèi i ne klanja), a i to èesto samo dva puta godišnje (na Vaskrs i Božiæ), pa nisu ni imali priliku da se upoznaju sa svim oblicima izražavanja Pravoslavne duhovnosti.
Nije potrebno postiti jer greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta..
Istina je da greh ne ulazi na usta, ali ne smemo zloupotrebiti taj citat iz Svetog Pisma kao "ispriku" za svoju nespremnost i odsustvo volje da se borimo protiv uživanja u hrani. Svrha i cilj posta je borba protiv greha, a ona ukljuèuje borbu protiv telesnih želja. Telesne želje se, opet, najlakše suzbijaju uzimanjem posne hrane, što svedoèi 2000 godina duga tradicija Crkve. Odricanje od stomakougaðalja ima dvojako dejstvo: 1. to je naša žrtva Bogu; 2. to je sredstvo za gašenje telesnih strasti. Zato se i kaže da je post jedno od dva krila koja èoveka uzdižu ka Bogu (drugo krilo je molitva). Ne zaboravimo da je Adamov pad u greh izazvan kršenjem zapovesti o postu: "Ne jedi..." Ako kršimo Crkvenu zapovest o postu: "Ne jedi...", na isti naèin smo izloženi padu kao što je to bio i Adam.
Ne postim jer sam jednom video sveštenika kako u sred posta jede peèenje..
Istina je da su svi ljudi grešni, pa i sveštenici. Èak ako smo se lièno uverili da neki od njih ne poštuju Crkvene zapovesti o postu, to nas još uvek ne oslobaða liène odgovornosti za nepoštovanje Crkvenih zapovesti. Nije li i Adam nakon prekršene zapovesti o postu, pokušao da svali krivicu na Evu rekavši: "..ona mi dade sa drveta, te jedoh" (1 Moj 3,12)? Znamo da Bog nije prihvatio takvo objašnjenje, jer svako od nas ima slobodu izbora – da li æe krenuti pogrešnim ili pravim putem. Krenuti pogrešnim putem povodeæi se za drugim ljudima, koristeæi ih kao izgovor za svoje pogreške, pogubno je.
Ne idem u crkvu jer nisam ništa zgrešio..
Istina je da svi padamo u greh, i da je najgori moguæi oblik gordosti umišljenost da smo bez greha. Sveti Oci svedoèe da pravi put pokajanja poèinje onda kada shvatimo da je broj naših greha jednak broju zrna peska u pustinji. Oni koji misle da su gresi jedino oni koji su nabrojani u 10 Božijih zapovesti, prave veliku grešku. Sam Spasitelj nam je rekao da se u grehe ubrajaju i grešne pomisli (npr. Matej 5,28). Ova ista zabluda se javlja èak i kod onih koji idu u crkvu. Sveštenici svedoèe da im za ispovest prilaze ljudi i kažu: "Oèe, nemam ništa da ispovedim jer nisam ništa zgrešio." U Pravoslavlju je najgori greh - neokajani greh. Kako da se pokaje za svoje grehe onaj koji misli da ih nema? Zato je umišljenost da smo bez greha jako opasna.
Tako mu je bilo suðeno.. takva mu sudbina..
Istina je da je verovanje u sudbinu, kao nešto što je unapred "zapisano" èoveku i što on ne može da izbegne, suprotno Pravoslavnom verovanju u slobodu ljudske volje. U sudbinu, kao nešto predodreðeno èoveku, verovale su i veruju razne paganske religije, ukljuèujuæi drevne Grke, muhamedance i protestante - sledbenike uèenja Žana Kalvina. U našem narodu se ova zabluda najverovatnije uvukla preko muhamedanstva. Slobodna volja i sloboda izbora koju èovek ima je jedan od Božijih darova èoveku. To je, izmeðu ostalog, ono što èoveka èini bogolikim biæem. Inaèe, ako nam je sve unapred zacrtano (suðeno), onda smo samo roboti koji ne treba da se trude ni u èemu, jer ionako je "sve zapisano kako æe biti". Pravoslavlje nas uèi da je èovek tvorac svoje sudbine. Èoveku æe biti onako kako je sam odluèio, na osnovu odluka koje je sam donosio, svojom slobodnom voljom.
Danas je crveno slovo, ne treba ništa raditi..
Istina je da Crkvena zapovest o praznovanju velikih praznika podrazumeva ostavljanje svakodnevnih poslova, ali zato da bi se imalo vremena za odlazak u crkvu na Svetu Liturgiju. Sedenje kod kuæe radi "crvenog slova" (u skorije vreme i podebljanog), i ne odlazak na bogosluženje predstavlja zloupotrebu crkvene zapovesti, i samo je izgovor za lenstvovanje.
Božiæ je 7. januara, Jovanjdan 20. januara, a Ðurðevdan 6. maja..
Istina je da je Božiæ oduvek bio i biæe 25. decembra, Jovanjdan 7. januara, a Ðurðevdan 23. aprila. Pitanje julijanskog kalendara nasuprot gregorijanskog je intenzivirano u skorije vreme usled pojaèanog rovarenja ekumenske jeresi uzduž i popreko Srpske Pravoslavne crkve. Istovremeno, nemoæ i odsustvo volje vernih da se odupru uplivu te jeresi kroz upotrebu papskog kalendara u sekularnim institucijama države, dovela je do toga da su mnogi zaboravili na èinjenicu da su Crkveni praznici uspostavljeni i oduvek slavljeni u odnosu na julijanski kalendar. Detaljnije o ovoj zabludi možete proèitati ovde: Zabluda novog kalendara.
Otac mi nije preneo slavu, zato ne mogu da slavim..
Istina je da zvanièni èin prenošenja slave nije uslov da bi se otpoèelo sa slavljenjem. Jedino što je potrebno da bi se sa time poèelo je - dobra volja. Nažalost, uzrok ove zablude je traženje "izgovora" pred samim sobom, pa i pred Bogom, za vlastiti nemar i odsustvo volje za praktikovanjem Pravoslavnog naèina života.
Božiæ bâta je osoba..
Istina je da je pravi naglasak reèi "bata" zapravo batâ, što je izvedeno od reèi "bat" (malj). Znaèenje reèi batâ je vezano za proizvoðenje zvuka, i nema ništa zajednièko sa reèju "brat" i njenim izvedenicama bratko, batko, bâta. Podseæanje na zvuk koji proizvodi bat, dovelo je upotrebe te reèi i u drugim prilikama. Pa tako znamo za "bat koraka", na primer. Samim tim je i pravo znaèenje pravilno izgovorenog izraza Božiæ batâ - Božiæ dolazi, ili Božiæ kuca, ili Božiæ lupa (na vrata). Ova zabluda predstavlja konkurenciju koka-kolinoj izmišljotini poznatoj pod nazivom "deda mraz", jer je svojevrsna domaæa verzija nepostojeæe liènosti. Podsetimo se da je Sveti Nikola onaj koji za Božiæ donosi poklone deci, a on je istinska istorijska liènost i Božiji svetitelj.
www.pravoslavlje.net
-----------------
 
|
|
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
