Dugin dugogodišnji fotoreporter, sada urednik fotografije u BIGZ-ovoj "Praktici", Milinko Stefanoviæ, više puta je u poslednja dva meseca boravio na Kosovu i Metohiji. Sa stalne relacije: Cetinje - Kosmet, nakratko je došao u Beograd, svratio do redakcije, isprièao nam prièu i - ostavio fotografije kao svedoèanstvo zlehudog vremena našeg. - Odluèio sam da prvi put prekršim sebi zadatu profesionalnu zabranu da objavljujem fotografije koje spadaju u domen vojne i medicinske patologije. Posle silnih srpskih žrtava koje sam video i snimio shvatio sam da nikog osim nas, i to ne svih, one ne interesuju. Promenio sam mišljenje. Ko æe o njima da svedoèi ako ne mi sami?!
Peæka patrijaršija, 9. jul 1999. godine. Žustri, italijanski vojnik kaže da je, gore pored puta, spuštajuæi se od Kule prema Peæi, otkriven jedan leš, ne znaju èiji je. Pita vladiku Amfilohija šta da se radi. On, iako mu tog dana dolaze trojica anglikanskih biskupa (u rangu vladika) iz Engleske, i pored muke da se iz Peæke Banje preostali deo ikonostasa, sasuda i svega ostalog zbrine, što je posle paljenja ostalo, i pored brige o stotinak starih, nemoænih i ostalih Srba koji su se zbili u Peækoj patrijaršiji, najlaganije kaže italijanskom vojniku da æe doæi tamo
Ujutro, iza svete liturgije ne doruèkujemo, ne uzimamo ništa u usta i odlazimo u pratnji italijanskih vojnika iz KFOR-a. Netom pre toga velike su kiše bile i nanele su dosta zemlje i peska. Bezmalo su zatrpale sve oko potoèiæa. Strmina velika. Magla u pramenovima pokriva selo Radavac... Malo alata imamo kojim bi se olakšao pristup i kopanje. Nije samo jedan leš... Dvojica muškaraca su. Prvi je bez glave... Tražimo delove tela drugog muškarca... Nema ruke. Tek dole, niz potok, nalazimo, pored olupine nekog automobila, lobanju. Sreæa daje tog jutra padala kiša, pa je bilo hladnije. Da je bilo toplije... I ovako je smrad od istrulelih leševa bio nesnosan. Italijanski vojnici i mi, obièni smrtnici, ni dva minuta nismo mogli da dišemo. Oni, koji su se Bogu zavetovali: otac David koji je došao iz Pariza, otac Pavle, monah cetinjski, mitropolit Amfilohije i Miladin, durmitorsko momèe od 19 godina, ne oseæahu smrad. Behu u nekom, Gospodu i njima znanom svetu, u molitvi, dok prilježno, uz pomoæ ostalih, izvlaèe ono što je od truležnog ostalo. Po èemu prepoznati ko su? Tek po venèanom prstenu na desnoj ruci i prstenu sa srpskim obeležjima... Opelo na otvorenom prema Bogu, nebu i narodu...
Po obavljenom opelu, koje obezbeðivaše ili "obezbeðivaše" KFOR, u podnožje groblja, stiže nekoliko automobila. Meðu onima koji su došli vidimo i Šiptare. Raspituju se ko je tu. Pitaju da li mogu da doðu gore. Prevodilac ih dovodi. Poèinje naizgled lagan razgovor, a u stvari - razgovor "na ivici noža"...
- Otkud vi znate da su to Srbi.
Vladika im lagano kaže:
- Viðeno je to, naðeno to. Ako vam se hoæe, pogledajte!
Italijanima, sa maskama na licu, ne pada na pamet da se ponovu približavaju leševima, Šiptari u nelagodi zbog nesnosnog smrada, odustaju. Kažu da veruju. Da su ih pogledali, uverili bi se. Iza toga, Italijani zemne ostatke dvojice nesreænika stavljaju u vreæe. Zahvaljujuæi jednom Srbinu iz Peæi naðene su prazne grobnice. Vladika Amfilohije je na krstovima napisao: NN 1 i NN 2. Saèuvani su prstenje, patike i kaiševi po kojima æe, jednog dana, neko od njihovih. možda, moæi da odgonetne i njihova imena. Po povratku u Peæku patrijaršiju prolazimo kroz Vitomiricu. bezmalo predgraðe Peæke patrijaršije. Pored puta rasuti zamotuljak sa najdragocenijim, porodiènim slikama, pre svega... Rasuo se zamotuljak kako je pokošeno telo starice... Vidi se da je kao devojka bila u staroj crnogorskoj nošnji. da joj je muž bio avijatièar i da je od 1937-1939. služio u Skoplju. Sahranili smo i tu grešnu dušu... Da na svojoj zemlji dostojno nade mir kostima... Saèuvali smo i sve iz zamotuljka. Otkriæemo i ko je. A... možda imena i nisu bitna... Celo Kosovo je NN SRPSKO... Ginu neznani i gube se u neznanom... Èovek se gubi, pita o smislu... re povratka u Peæku patrijaršiju svraæamo do živog groblja, prazne, napuštene škole u koju su smeštene 54 izbeglice iz Krajine. Stari su, nemoæni i ne mogu nikud! A i kad bi mogli, ne znaju kud bi! Šta bi u prodavnici kada nemaju novca da išta kupe... Šta bi kod lekara kada ih nema. Kao ni lekova... Žive od milosti. Ponešto dobiju od Patrijaršije a ni Italijani ih nisu sasvim zaboravili. Donesu po nešto... Iza sebe imaju neki pu dva, a neki i tri prognanstva... Sada su stari i povratka im nema... Æame i èekaju... Uz njih ima i dece... Tuga i muka. Ni oni nemaju kud...
Uveèe stižu anglikanski biskupi. Æuli su da je Njegova Svetost patrijarh Pavle tu. Hteli bi sa njim da prozbore koju u pomirenju tu na Kosovu, o ekumenizmu... Patrijarh je trenutno u Beogradu i uskoro ponovo dolazi a mitropolit Amfilohije, ako su voljni, može na sva pitanja da ogovori... Oèekivao sam ud vladike Amfilohija, posle ovakvog dana i ovakve muke, gorèinu u glasu, teže reèi... Ali, vladika lagano poèe besedu o zahvalnosti srpskog naroda i Crkve engleskom narodu i engleskoj imperiji.
Pomenuo je znaèajan boravak vladike Nikolaja Velimiroviæa i mnogih drugih naših duhovnika u Engleskoj, iskustva i znanja koja su doneli srpskom narodu odatle. Pomenuo je naš vladika i besede Nikolaja Velimiroviæa u Engleskoj, koje su biseri svetskog besedništva. Podsetio ih je na podršku celog slobodno misleæeg sveta borbi srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Medu njima znaèajan podstrek stizao je i iz Britanije... Podsetio je i na Drugi svetski rat kada je Kosovo isto bilo u tuðim rukama, ali je kasnije vraæeno. Pri kraju svoje besede mitropolit Amfilohije reèe da nas danas Bog kažnjava jer snosimo deo krivice za ono što se danas ovde dešava.
Priseæam se, ne doslovce, ostatka razgovora. Vladika Amfilohije upita: "Da li ste vi bez krivice? Da li ste se zapitali o svojoj krivici, koja je, možda i veæa od naše? Niste, a hteli biste zajedno i Bogu da služimo! Da li se posle ovoga možemo pogledati? Mi iskajavamo svoje grehe. Prepoznajemo ih i sagledavamo. Ispovedamo i iskajavamo... Naš najsvetiji zadatak sada je da brojne izgubljene duše ovde, pomoæu nas, nadu dostojno mesto u ovoj zemlji, od vajkada natapanoj srpskom krvlju i razasutim srpskim kostima... Neka naðu mir pred Bogom! To je najvažniji i najpreèi nas zadatak sada... O svemu ostalom, možemo kada ove duše naðu pokoj i kada ovo malo Srba koji su ovde budu ljudski ispoštovani a ne kao zveri proganjani... Do tada - mi našu krivicu znamo. 1 gore nam je bilo, ali proæi æe..."
Sabesednici našeg vladike anglikanski biskupi shvatili su ono što im je reèeno jer su se sutradan na svetoj Liturgiji pojavili, celivali svete mošti i uèestvovali u Liturgiji kao pravoslavni...
Tužno je da je crkva bila poluprazna... Pitao sam se gde su oni kojima je Peæka patrijaršija pružila utoèište. Zašto nisu na Liturgiji... A, možda je i to deo odgovora na pitanje: zašto nam se sve ovo dešava. Anglikanski biskupi su imali potrebu za Božjom službom i to baš po pravoslavnom redu, molitvom, ohrabrenjem i olakšanjem koje ona sobom nosi... Naši ljudi su imali "preèa" posla... A pitaju se šta su to oni Bogu zgrešili pa im se sve ovo dešava...
Milica Rakiæ j eroðena u zoru 9. januara 1996. god. Milica je ubijena 17. aprila 1999. god. u 21:45 u malom kupatilu u ulici Dimitrija Lazareviæa broj 8, prvi sprat, Batajnica. Milica je sedela na svojoj noši, majka Dušica je napustila kupatilo samo par trenutaka da maloj Milici pripremi krevet.....Da je smesti na spavanje. Vrata kupatila su bila otvorena i šrapneli su proleteli pravo kroz vrata kupatila.
Pozajmljen text....Dana 17. aprila 1999. god. u 21:45, posle pažljivo pripremljene i precizno i sjajno izvedene akcije, likvidirana je opasna srpska teroristkinja, èlanica zloèinaèkog udruženja, Milica Rakiæ (3). Likvidirana je u trenutku dok je u kupatilu, sedeæi na noši, planirala nova krvoproliæa. Èestitam hrabrom amerièkom pilotu na ovoj akciji. I želim mu samo jedno: ako ima dete, da mu ono umre - ali samo jedan dan, pa da potom oživi bez ikakvih posledica. Ponekad me je sramota što sam ljudsko biæe!
Da se ne zaboravi!!!
-----------------
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
