|
grindelwald
|
#1
|
Odgovori: 5
28. Dec 2009. 17:06:08
|
Samo jedna ljubavna bajka
Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".
|
|
|
Millllla
|
#2
|
Odgovori: 10302
03. Dec 2010. 04:53:40
|
Bili jednom Kralj i Kraljica. Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi. U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajedništvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, što i sam naziv kraljevstva kazuje. Èim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskoèio u pomoæ: «Evo, taaaako, pridržaæu ti…. zakaèiæu ga kukicom da ga promaja ne zatvori…»… Drugo nasmešeno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti želim, evo, idem u pekaru, želiš da ti donesem toplog hleba?»…
Èim bi neko uoèio neku, tvoju, neispunjenu želju, potrebu…Odmah bi se potrudio da ti se želja ostvari, makar uèinio i najsitniji korak da te približi tvom cilju..Koliko je ko mogao pomoæi, pomogao je.. bez pitanja, bez oèekivanja «revanša», bez kalkulacija u glavi… U Kraljevstvu se, svakodnevno, èuo zvonak smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i sreæu, domaæine!», «Za sreæu i ljubav mojih gostiju!»… Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajednièke ruèkove, veèere, organizovali plesove, društvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi došla iz duše. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili uèinio dobro delo potaknuto iskrenom ljubavi prema bližnjemu… Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvraæenih ljubavi, ali pre ili kasnije baš svako bi našao srodnu dušu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uoèiti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakše naæi životnog sudruga nego u našem svetu, baš zbog iskrenog iskazivanja najdubljih oseæaja.
No, jednoga dana, Kralj je naèuo kako svaki živi èovek ima ogranièen broj osmeha koji može pokloniti, ogranièen broj puta kada sme reæi «Volim te»…Shvatio je da je energija ljubavi konaèna, a ne beskonaèna kako se èinilo…Èovek ljubav troši dajuæi je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, teško oboli, a može i umreti!!!! Jako se zabrinuo. Razmišljao je, dugo, šta da napravi. Prestao se smešiti Kraljici, prestao ju je grliti «iz èista mira», prošao je celi dan da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaèi. Video je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i pažnje pokljanjala suprugu. Jer kada je èovek tužan, nesreæan, ventili duše, kojima propušta ljubav, zatvore se, «zatrpaju»… Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i pažnju, veselili su ga Kraljicini osmesi… Odluèio je potražiti pomoæ Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio rešenje: proizveo je lažne osmehe, lažne èinove ljubavi i napisao je priruènik kako se njima koristiti.
U Kraljevstva se proširila vest kako nesebièno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane života i kako im Dvorski Mudrac može pružiti pomoæ.
Mudrac se preko noæi obogatio prodajuæi lažnu ljubav i priruènike.
Do tada nepoznati oseæaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi: ljubomora «Mislim da njoj daješ više prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lažni osmeh, a njemu iskreni!!!»; strah «Šta ako mi niko nikada ne pruži pravu ljubav?!», laž «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!», sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome nauèio?»….
Poèelo se trgovati ljubalju: «Voleæu te iskreno, ako i ti mene tako voliš!», «Pokloniæu ti pravi osmeh, ako ti meni daš deliæ iskrene pažnje!»…
Više nije bilo zajedništva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi, bili navikli. Poèele su se formirati grupice, mala društva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a èlanovima drugog društva pružala bi se ona lažna.
Ali i unutar društva se dogadalo da se pojavi lažni osmeh! Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»… Mudrac je lažnu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Teško je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lažan … koja je ljubav prava, a koja lažna.. èuvanju iskrenih osmeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila bleda, oèi bez sjaja, a duša, nekako, prazna. Èak se èinilo kako teži oblik bolesti imaju oni koji daju više lažne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobijaju.
Kralj je, i sam teško bolestan, ponovo odluèio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga šta je, u tako savršenom planu, krenulo po zlu. Pretražio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, èuo kako je ljubav konaèna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi priruènici o lažnoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje lažnih osmeha i uputstva o njihovom korištenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u èast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdraži moji, živeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na našoj naivnosti. No, želim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese sreæu. Želim da pronaðe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne može nadomestiti. Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka èestica, takve ljubavi, koju poklonite bliženjemu, poput grudve je što se kotrlja niz breg…Postaje sve veæa i veæa i veæa…Takva vam se vraæa i ruši svaku nedaæu pred sobom! Živela ljubav: moæna i beskonaèna!».
Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»
-----------------
Love Is In The Air 
|
|
|
belarada
|
#3
|
Odgovori: 24731
20. Dec 2010. 12:29:28
|
Zima je. U jednoj maloj sobi muškarac i žena
Satima vode ljubav. Tako iscrpljeni,
Dok cede svoja tela,
Iznenada pogledaju jedno u drugo i zasmeju se.
„Šta je ovo?“, kaže on. „Nikad mi te nije dosta“,
Kaže ona, žena koja za sebe misli da nije sklona
Klišeima. Prstima prelazi preko njegovih grudi
Kolebljivim dodirima, kao da ispituje sopstveni utisak.
On kaže: „I ja isto“. A ona, dok ponovo biva ona stara:
„Misliš, ni tebi nikad nije dosta tebe?“
„Mislim“, uzima je za ruke i njima maše,
„Otkud ovo?“ ona malo nakrivi glavu
Kao da ispituje izraz njegovog lica. „Stvarno želiš da znaš?“
„Da“, kaže on. „Samo-mržnja“, odgovara, „èežnja za bogom“.
Ponovo ga ljubi. „Nije kako izgleda“, ironièno sleže ramenima,
„Ali otud dolazi“. Ljubi mu ispucale usne
Po drugi put, treæi.
Mnogo godina kasnije, u nekom drugom gradu
U blizini parka veèeraju u mirnom restoranu.
Jesen je. Pre podne jaka kiša: lišæe boje dimljenog
Mesa i bakra, leti svuda. dvadeset godina starija,
Veoma je lepa. opora osoba. Postala je, kaže,
Pasionirani baštovan, æerke su joj porasle.
On se bori da ga ne savlada ljubav ili sažaljenje
Jer vidi da ona nema ruke. Misli: mora da
Ih se odrekla. zamišlja je,
Sasvim jasno, kako se ponekad izjutra budi
Nosi živu uspomenu na nju iz mladosti, uskomešanu
Usnu, rumenu, dok polako otvara oèi,
Prestravljena, jer ne može da se seti šta je sa njima uradila, zašto su nestale,
A onda se priseæa i smiruje se, te taj dan
Iznova poprima uobièajeni nastavak.
Pita ga da li razmišlja o njoj. „Povremeno“,
Odgovara sa osmehom. „A ti?“ „Ne mnogo“, kaže.
„Mislim da je to zato što nikada nismo postojali u vremenu.“
Prouèava njene dugaèke prste koji gude
Po vinskoj èaši, njene šake kao u pijaniste,
Ili baštovana, istrošene, i kao kroz maglu, shvata
Da mora da je on ostao bez ruku. Onda
Opisuje sastanak na kome je proveo veæinu dana, a
Kojim je predsedavao neko kome su, pre mnogo godina,
Oboje bili nadreðeni. „Èuo si za izraz
’Savršena budala’“, rekla je, a njemu se tako dopala boja
Njenog glasa. onda ona prièa o kompaniji
U Mejnu koju je osnovao izbeglica iz Poljske oženjen
Francusko-kanadskom separatistkinjom iz Kvebeka, od koje naruèuje sijalice.
To je prièa sa mnogo iznenadnih preokreta i retkim
Èokoladno-crnim ljiljanom na kraju. On sluša,
Posmatra njeno lice, još uvek razmišlja o njenim opaskama.
Zakljuèuje da ona razmišlja u simbolima više
Nego on, i èini mu se da ju je to spasilo
Uz sav njen fatalizam, od odreðenih životnih bolova.
Ona shvata da o njemu razmišlja kao o bukvalisti,
Primeæuje, kao da se priseæa, koliko je zadovoljan
Menijem, hranom, arhitekturom sobe,
To ju je dirnulo – onako kako iskreno ogranièenje
Može biti dirljivo, i dirnuta je naèinom na koji ga privlaèi.
I onim što joj je on nekada bio. Primeæuje sopstvenu žudnju
Koja je tada živela, ili nije da nije živela bilo bi, možda, taènije,
Sa distance, kao što vozaè može sa puta videti
Uplašenog jelena kako trèi preko otvorenog polja na kiši.
Divlja stvar. Bila i otišla. Smrt ju je uèinila tužnom, ili,
Ako ne baš smrt, koju zamišlja
Kao stvorenja što kljuèaju u truleži, onda vreme.
 
-----------------
Love Profusion ... 
|
|
|
okisha
|
#4
|
Odgovori: 5447
01. Jun 2011. 02:44:02
|
U vremenu u kojem moje biæe sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noæi oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odluèno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim sluèajno, našoj molitvi.
Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjeæanja i možemo dokuèiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.
Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznaèajnim stvarima i razmišljam u èekanju. Nisu mi važna nasljeða djedovine, niti balava usta djetinjstva, èeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.
Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvuèene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Nauèen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoæe, ne ponavljam se govorom rijeèi i šuteæi grizem dah crvene jabuke.
Pripijena uz mene, teèeš sporo i uspavano, primjeæujem obraæaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajuæeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.
Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeð i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.
Kako da se osnažim kad doðeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvuæi æu se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?
Stižeš i ja se podmeæem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, zapoèinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te meðu koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek proðem kroz te vrele kapije.
Zal Kopp - Vrele kapije
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
|
|
|
okisha
|
#5
|
Odgovori: 5447
02. Apr 2012. 01:00:03
|
Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce spliæemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vešt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se veæina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Sluèajnost odluèuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najèešæe bivam doveden pred gotov èin, upadam u jedan od moguæih tokova, u drugi æe me ubaciti samo druga sluèajnost. Ne verujem da mi je unapred zapisan put kojim æu proæi, jer ne verujem u neki naroèit red ovoga sveta. Ne odluèujemo, veæ se zatièemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika èeka, jedina koja nas može saèekati, u toku mešanja. Ne možes je zaobiæi, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš...
-
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
|
|
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
