Svete tajne u pravoslavlju su krštenje, miropomazanje i sveštenstvo i ne mogu se ponoviti, ostale Svete tajne se ponavljaju. Pristup životu u Pravoslavnoj crkvi u celini je svetotajinski. Po hrišæanskom verovanju, Sveta Tajna je èin koji preobražava. Preobraženje je istinski cilj Gospoda Boga u njegovim spasiteljskim delima. U Hristu, Bog ne samo da nas spasava, ne samo da nam oprašta grehe nego, takoðe, i preobražava naše živote. Svete tajne su sveštene radnje kojima Crkva preobražava naš život, osveæuje ga. Bog je stvorio materiju kao i duh, a stvarni greh èoveka je što je razdvojio i podvojio materiju i duh da bi se podredio materiji, postao njen rob. Svete tajne ponovno spajaju razdvojeno.
Obièno se kaže da u Crkvi ima sedam svetih tajni, jer broj sedam oznaèava savršenstvo.
Sedam tajni
Sedam ima tajni, kroz njih Duh se javlja Te kroz njih èoveka staroga obnavlja: Kroz sveštanu vodu, i kroz sveto miro, Kroz hleb zakvašeni i kroz èudno vino, Kroz stavljanje ruku, i kroz èin venèanja, Kroz reèi kajanja, i jeleosveštanja. Sedam ima tajni i sedam darova, Èovek kroz njih biva Božji èovek s nova. Nije voda tajna kad se s gore sliva No kad Duh njom grehe s krštenoga smiva; Nit je miro tajna niti što kazuje Osim kad Duh kroza nj dušu ukrepljuje; Niti ima tajne u hleba i vina, Sem kad Duh predstavi kroz njih Božjeg Sina; Polaganje ruku onda nešto znaèi Kada Duh svesilni kroz to silom zraèi; Spajanje dva tela bila b’ skotska veza Da je ne osvešta Svetog Duha jeza; Reèi ispovesti i reèi kajanja Bez Svetoga Duha bila bi bajanja; Pomazanje maslom tela bolesnoga Podiže i leèi dejstvom Duha Boga. Sedam ima tajni razne materije, To su sve kanali, kroz njih Duh se lije. Sedam ima tajni, sve su jedna tajna - Tajna dejstva Duha, èudesna i bajna. Ko poznaje Duha, i tajne æe znati, I još uz to znaæe Crkvu poštovati. Ko zavoli Duha, tajne æe voleti, Od neznanja taj se neæe razboleti.
Praznici su dani posveæeni životu i radu Gospoda Isusa Hrista, Presvetoj Bogorodici ili svetiteljima. Praznike delimo na: Gospodnje, Bogorodièine i svetiteljske.
Gospodnji praznici su: Roðenje Gospoda Isusa Hrista (Božiæ), Bogojavljenje, Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim (Cveti), Vaznesenje Gospodnje (Spasovdan), Duhovi (Pedesetnica), Preobraženje Gospodnje i Krstovdan. Neki liturgièari u Gospodnje praznike ubrajaju i Obrezanje Gospodnje. Vaskrs je praznik nad praznicima. Pored veæ nabrojanih Gospodnjih praznika pomenuæemo i Veliki èetvrtak, Veliki petak i Veliku subota kao praznike koji su vezani za život Gospoda Isusa Hrista.
Bogorodièini praznici su: Roðenje Presvete Bogorodice (Mala Gospojina), Vavedenje, Sretenje, Blagovesti i Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina). Ima još praznika posveæenih Presvetoj Bogorodici, koji nisu u broju Velikih praznika, ali ih svakako treba pomenuti kao Bogorodièine praznike. To su praznici koji obeležavaju uspomenu na dogaðaje iz života Presvete Bogorodice kao što su praznici: Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.
Svetiteljski praznici su svi ostali praznici koji su posveæeni odreðenim svetiteljima a nalaze se u Pravoslavnom kalendaru.
Srpski letopisci poznoga srednjeg veka uvek su na poèetke srpske istorije stavljali Stefana Nemanju i njegovog sina Savu, zaboravljajuæi tako na vladare i države koji su bili pre njih. Delatnost ove dve liènosti donela je u srpskoj istoriji preokret s dalekosežnim posledicama. Nemanja je udario temelje jedinstvenoj srpskoj feudalnoj državi, u koju su ušle ranije samostalne ili polusamostalne oblasti Raška, Zeta, Travunija i Zahumlje. Ta državna tvorevina, koju æe njegov sin Stefan Prvovenèani podiæi na rang kraljevstva, održala se pod dinastijom Nemanjiæa oko dva stoleæa, stalno šireæi svoje granice da bi se na vrhuncu svoje moæi, pod carem Dušanom, proglasila za carstvo Srba i Grka, a pod dinastijama koje su nasledile Nemanjiæe trajala je još oko sto godina. Kao što je Nemanja tvorac jedinstvene srpske države, tako je njegov najmlaði sin Save utemeljitelj samostalne srpske crkve i njen prvi arhiepiskop. On je dao završni oblik onome što je veæ zapoèeo njegov otac: stvaranju domaæe, narodne crkvene organizacije. Nemanja je podigao velik broj manastira i time pružio primer koji æe slediti svi njegovi naslednici. Ti manastiri postaæe ognjišta i rasadnici književne delatnosti. Mnogi su, uz to, arhitektonska zdanja izuzetne lepote (Studenica, Graèanica, Deèani i dr.) i svi su iznutra živopisani zidnim slikama, freskama s religioznim motivima, od kojih neke idu meðu najviše domete evropskog slikarstva u srednjem veku (naroèito freske Sopoæana, Mileševa, Graèanice i dr.). Najveæi uticaj na razvoj srpske srednjovekovne kulture i književnosti imao je manastir Hilandar u Svetoj Gori, duhovnom središtu pravoslavnog sveta.
Književnost srednjovekovne Srbije tesno je povezana s usponom države Nemanjiæa i njenom daljom sudbinom. Ta književnost bila je po svojoj formi duhovna, religiozna. Njeni su tvorci, s malim izuzecima, crkvena lica, kaluðeri, a neka od njenih najvrednijih dela stvorena su u internacionalnoj monaško-asketskoj klimi Svete Gore. Ipak, njen osnovni pokretaèki motiv bio je politièki, a ne religiozni. Skoro svi naši stari književnici, nadovezujuæi se jedan na drugoga, stalno su obraðivali jednu istu temu, istoriju srpske države i crkve, kao da pišu jednu jedinstvenu knjigu èiji su junaci vladari i crkveni poglavari. Osnovna književna vrsta bila je biografija. Ona je nastala na osnovu svetaèkih žitija, hagiografija, time što se u ovu formu starohrišæanske literature stalno unosila politièka, istorijska sadržina. Usled toga se ona menjala, saobražavala postavljenim ciljevima, dobijajuæi sve više domaæe, srpsko obeležje. Istom cilju, utvrðivanju osnovnih ustanova feudalnog društva, države i crkve, služile su i sve ostale književne vrste: pohvale, liturgijske himne, hronike, letopisi, hronografi, rodoslovi itd. Tek u poznom srednjem veku javiæe se pojedini književni tekstovi najèešæe manjeg obima, koji na neposredniji naèin izražavaju liènost svojih autora.
Na poèetku te književnosti, kao njena prolegomena, stoji jedan pravni spis, Hilandarska povelja, izdata u dve verzije, prva od Stefana Nemanje (tada monaha Simeona), 1199. godine a druga od njegovog sina i naslednika Stefana. U njoj se, pored pravnih odredaba o darivanju poseda Hilandaru, ukratko iznosi Nemanjina vladarska i moralna autobiografija (odnosno biografija u drugoj verziji). Istaknuta je Nemanjina uloga obnovitelja srpske države, njegovo osvajanje drugih zemalja i, kao suprotnost tome, njegovo odricanje od prestola i opredeljenje za skromni monaški život, u èemu mu je (što je istaknuto u drugoj verziji povelje) uzor bio sin Sava. Tu je sadržana osnovna ideja Nemanjina kulta, koju æe svaki na svoj naèin razviti Nemanjini biografi, njegova dva sina, Sava i Stefan.
Sveti Sava (oko 1175-1235), odnosno najmlaði Nemanjin sin Rastko, koji je kao monah dobio ime Sava, bio je prvi srpski arhiepiskop, prosvetitelj i pisac. Kao mladiæ napustio je oèev dvor i otišao u Svetu Goru. Kasnije mu se pridružio otac, kao monah Simeon, i uz njegovu pomoæ podigao manastir Hilandar. Po povratku u Srbiju, nakon oèeve smrti, najpre kao iguman manastira Studenice a zatim kao osnivaè i prvi arhiepiskop samostalne srpske crkve, razvio je veliku aktivnost na ureðenju crkvenog života, podizanju kulture i prosveæivanju naroda. Posle smrti proglašen je za sveca. Sava je tvorac naše stare biografije kao žanra, pisac prve liturgijske himne i zaèetnik srpskog srednjovekovnog zakonodavstva. Od njega potièu prvi manastirski tipici (pravilnici) i prvi crkveni zakoni. Njegovo glavno delo Život gospodina Simeona više je povest o vladaru koji se odrièe prestola i postaje monah nego celovita biografija. Obuhvaæene su samo poslednje, monaške godine Nemanjina života. Raniji život izložen je sažeto na dva mesta, na poèetku i na kraju spisa, u prvom sluèaju s politièkog a u drugom s moralno-religioznog stanovišta. Dve kontrastne biografske skice, koje inaèe obiluju dragocenim podacima, èine istorijski okvir prièe o monahu Simeonu, u kojoj se u istom antitetièkom smislu izdvajaju dva dogaðaja razvijena postupno, na scensko-dijaloški naèin – odricanje od prestola i smrt. Oba puta junak je okružen bliskim ljudima koje zauvek napušta. U prvom sluèaju on se pojavljuje kao vladar koji pred narodom i naslednicima izrièe svoju poslednju volju, a u drugom – on je èovek, slab, nemoæan, na samrti, koji upuæuje reèi utehe svom sinu i okupljenim monasima. Scena umiranja najsnažnija je i ujedno najpotresnija u celom delu. Nekadašnji vladar oèekuje smrt u stanju krajnje skrušenosti. On leži na rogozini, uvijen u pogrebnu rasu, s glavom na kamenu. Prizor je prikazan toplo i neposredno, oseæa se bol rastanka dvaju biæa, oca i sina, koje je vezivala najdublja ljubav. Neposrednost i jednostavnost kazivanja i majstorstvo kompozicije glavne su odlike Savine povesti o oèevu monaškom životu, koja zbog toga, kao i zbog gotovo potpunog odsustva hagiografskih elemenata (to je jedino naše žitije bez èuda), stoji usamljeno meðu našim starim biografijama.
Drugi srpski biograf Stefan Prvovenèani (vladao 1196-1227) bio je vladar vaspitan u vizantijskom duhu, ljubitelj književnosti i, uz to "vrlo razuman i vešt pripovedalac", kako je o njemu rekao Savin biograf Teodosije. Njegovo delo Život i podvizi svetog Simeona (oko 1216) jeste prva naša celovita biografija, u kojoj je obuhvaæen sav Nemanjin život, od roðenja do smrti, kao i dogaðaji posle smrti u kojima se ispoljila njegova natprirodna moæ. U interpretaciji Prvovenèanog Nemanja gubi ljudske crte, koje su toliko vidljive u Savinom spisu, i postaju instrument božanstva, svetitelj, èudotvorac, božji izabranik. Sve pobede koje je izvojevao kao vladar kao i uspesi njegovog naslednika, autora spisa, objašnjeni su na isti naèin: božanskim uplitanjem u istorijska zbivanja, èudima. To viðenje Nemanjinog lika i srpske istorije dosledno se proteže kroz celo delo. Stefan piše sveèanim, panegirièkim stilom, u njegovom postupku trijumfuje srednjovekovna težnja ka apstrahovanju, idealizaciji i spiritualizaciji stvarnosti. Kod njega je nezamisliva onakva životna i ljudska potresna situacija kakva je scena Nemanjinog umiranja u Savinom spisu. U njegovom izlaganju, koje je stilizovano prema modelima iz Biblije, jedva se naziru konture realnih dogaðaja. Èuvena scena otkrivanja bogumila – u kojoj se na državnom saboru pojavljuje žena nekog velmože da optuži muža jeretika – gotovo da je jedini izuzetak. Umesto realnih opisa kod njega imamo obilje poreðenja, biblijskih analogija, retorski perifraza, simboliènih tumaèenja i, naroèito, razvijenih poetskih slika koje èine glavni ukras njegovog književnog izraza.
Zapoèeta biografijama osnivaèa države, književnost nemanjiækog doba nastavlja se biografijama osnivaèa crkve. Savih lik književno su oblikovala dva svetogorska monaha, Domentijan i Teodosije. I jedan i drugi napisali su Život svetog Save, dve knjige, najopsežnije u našoj srednjovekovnoj književnosti, koje stoje u specifiènom odnosu: Teodosijeva je napisana na osnovu Domentijanove. Isti je junak, isti su dogaðaji, isprièani po istom redu, pa opet – teško je naæi dve knjige koje se meðusobno toliko razlikuju!
ja sam mislio da je forum mesto gde moze da se diskutuje o raznim temama, a ovde imamo takoreci copy-paste monolog i to bez ikakvog smisla. kazem bez ikakvog smisla, jer o praslavlju moze da se govori jedino u svetlu neke istorijske pojave i da se sa te strane izucava. ono ne postoji. kao ni hriscanstvo. hriscani su ubili svog boga. razapeli ga. zavrsili sa tim odavno. a sve sekte koje su se kasnije pojavile su zbir nekih nesrecnika koji koriste neke druge nesrecnike radi sopstvenog interesa. uzmimo primer rahmetli Majkl Dzeksona. covek je imao vise poklonika neko Isus za "oba" svoja zivota. i sta? imamo da vidimo na delu rasprodaju "kralja". a te rasprodaje niti ce "vernici" slusati bolju muziku, niti ce kralju biti bolje, niti ce ista biti bolje. jos ce se s vremena na vreme pojaviti neka "nova" pesma, nikad objavljena (neka nova frakcija u sistemu obozavanja), pa ce se obelodaniti neki novi podatak (iskopati neki davno unisteni grad i pronacice se neki "tajni spisi"), itd. a onda ce se jednog dana pojaviti neki novi bog (na MTV-u), koga ce postovaoci starog da se odricu (kao Jevreji Novog Zaveta), a postovaci novog ce biti ubedjeni da su napredniji i pametniji i uzviseniji od svojih "kolega konzervativaca", i tako u krug. sve u svemu, jos jedan nacin da se ljudi dele, mrze, ratuju, svadjaju, itd.. a sve pod geslom ljubavi, sloge, bozje volje, i ostalih praznih fraza. a kao dokaz mojoj tvrdnji videcemo u narednim postovima kako ce nagrnuti "poklonici" da me pljuju zbog toga sto "bogohulim".....
onda se tu javljaju "zastitnici vere", oni koji "ispravno tumace" i koji nas plase kojekavim pricama o mucenjima, paklu, itd. koja je opet stvorio taj isti tvorac, koji nas u stvari voli. i sto je najzanimljivije mnogo ih je, i medjusobno se ne slazu... a pogledajte im samo slike Carpenter je bio obicni amater kada je smisljao likove za horor filmove
da se to oni isti koji su nam svojevremeno pricali o rock’n’roll pesmama pustenim u rikverc kako kriju skrivene i mracne poruke a u isto vreme se ne stide da uzmu novac od dobrotvornih koncerata istih tih muzicara u cilju obnavljanja tamo nekih gradjevina koje oni nazivaju svetilista, i do kojih se dolazi bmw-om (posto se ne secam da sam video popove da voze jugo).. srecom pa su "zakleli" na skromnost
to je bila metafora, uostalom hriscani nisu ni postojali u vreme hrista.. taj kult se tek kasnije razvio.. i to kao sekta.. koja se omasovila po prerasla u religiju.. kao sto su i 30-ih godina starci prekoravali mlade narastaje kako srljaju u propast jer slusaju tamo neki jazz na 5 watti
ucio Sveti Jovan Bogoslov 1-nog Pravoslavlju pa otputovao ucenik otisao u razbojnicku bandu vratio se Sv.Jovan u grad i saznao to otisao u sumu kad ga je video mladic poceo da bezi a stari Sv.Jovan ga stize i ... ZAGRLI GA
Andja_Dzoli, Danas, 15:00:30 Videla sam prepisku koja mi se ne cini adekvatnom za ovakva mesta.Ljudi dolaze zbog sebe na chat a ne zbog moderatora koji postupaju po direktivi!!!Zar te ta rec DIREKTIVA ne asocira na konc. logore ilai tako nesto??Neljudski je i nehriscanski ponasati s etako kao sto s evi ponasate prema pojedinima, znaci, po direktivi.Bog ti pomogao i neka ti se sve u dobru i veselju vrati Naravno i svima ostalima koji znaju sta je direktiva u 21 om veku u dobu demokratije.Hvala lepo zana na citanju.Jos jednom, vi postojite zbog nas, a ne mi zbog vas ovde, to bi trebalo da znas.Bog je veliki, razumece vas
Carpenter je bio obicni amater kada je smisljao likove za horor filmove 
