Pustila sam noæas suzu...Pustila sam neka teèe...Nek’ mi ona takne lice,kada tvoja ruka neæe...Pustila sam noæas suzu,nisam je oterala ovaj put..Pustila sam neka kune jer sve mi je uzalud.Pustila sam suzu noæaso ljubavi ti prokleta moja,pustila nek me gušita prokleta sudbina koja.. .Nije dala nikad meni da uz tebe budem srcei nek teèe suza moja nek mi noæas krasi lice.Sve æe ove reèi moje jednom postati samo sena a ti meni srce nikad,neæeš biti uspomena. Pustila sam suzu noæas da me ona zadnja geje,kad se tvoje srce malo daleko od moga krije .Pustila sam suzu noæas jer znam da i tebe bol išto kraj mene biti neæeš i ako me duh tvoj voli. Pustila sam neka ideneka za nas kune tugu i sreæu.Pustila sam jer nikad više veruj ja zaplakati neæu.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Pitam se ponekad, hocu li opet moci ja biti ista ta i sa nekim novim buducim?Da budem potpuno ista, ona stara ja?Beskrajno duhovita, romanticna i pazljiva.Nasmejana.Negde i dalje sam.Doduse, sada mi je osecaj takav kao u kakvog mede zaspalog zimskim snom.Naprosto, zbrisao si sve.Do temelja.Porusio.Ne osvrnuvši se.Trebalo je vremena da ponovo sve vrati se.Bilo je zaista potrebno vreme,da ponovo probudi se sve sto vec poodavno pajka u dusi.U karakteru.Pitam se, hoce li taj neko umeti to u meni videti, prepoznati?Umeti negovati?Hoce li taj neko biti onaj pravi vec konacno u masi ljudi ove planete sto zivot se zove...hoce li sto kaze moja baka meni, imati okice na vrh glave, kada me vidi, kada pomene moje ime i srce mu zaigra...hocu li ja umeti opet biti ta, sa necijim drugim recima, u neèijim drugim rukama, osmesima..Pogledima.Ne znam.Samo znam da dacu sve od sebe.Da trudicu se.Opet ispocetka.Kao Feniks.Sa zaboravljanjem svega ruznog nekada i kao da mi se ikad lose nista desilo nije.Sa tolikom verom opet.Druge nema.Ja ne poznajem sredinu.Nadam se da bice vredan toga.Svega onog istinski najboljeg sto u mojoj dusi je.Sto u mojoj dusi zaspalim snom cezne.Sto u mojoj dusi zaspalim snom...Stanuje.
Ova godina mi je bila beskrajno teška i veoma se radujem što je na izmaku. Bože, kako je sve bolelo. Kako tako moze u isto vreme sve da stigne na "naplatu" , da tako udara sa svih strana. U njoj sam ostala bez tebe, ali kada su mi se ta vrata zatvorila, neka druga su se istina otvorila. U ovoj sam godini stekla fantastiène prijatelje, drugarice, ljude koje sam nenadano sretala a imala utisak kao da ih znam citav zivot. verovatno se negde dobro, dobrim vratilo. Provela sam je u nadi da ce se sve popraviti, izgladiti. Nije. Ja i dalje ne gubim nadu. I dalje me ona drzi. Iza mene je jedan strasno loš i tezak period. Sa najdivnijim nadama ulazim u ovu Novu. Sa najlepsšim mislila. Sa osmehom na usnama. Izdrzala sam i nije me to promenilo na gore.Vec samo na bolje. Sada sam samo jos jaca u onome sto smatram vrednim. Sada sam svesna sta sam ispustila, sta i u cemu gresila, u cemu sam slaba. Jednostavno, nisma poklekla, iako je na mahove bilo neizdrzivo. MOzda NOva godina donese true love. Ja bih najvise volela da to opet negde budes ti. Opet ti, ali neko nov. Jer i ja sam sada neobicno obicna i drugacija, ali i dalje ono sta voleo si ti. Drzi me osecaj da sledeca godina nosi neku srecu. U nekom obliku. Ne znam kada, gde i kako, ali znam da opet stajace osmeh na usnama. Imam tu veru, da bice jednostavno sve ok. Da ide moja godina.
Ponekad je tako, da...Pametnije odustati.Pustiti.Izgubiti rat.Predati bitku.Mudar covek naprosto zna kada je smislenije spustiti gard, pokazati ledjica, prstic no-no ili saznanje da je vreme za to nesto naprosto iscezlo.Isteklo.Ja mislila sam umecu sve.Da nece tako biti sve.Bila sam hrabra ali koliko god se trudila, nije bilo sudjeno da uspe.I onda shvatih...Hrabra jesam bila.Ali nisam nesalomiva.
Mislim da je glavni problem, bio u tim krajnostima. Naprosto, teram do daske. Ne poznajem sredinu. NIšta em tako ne može izbaciti iz takta, kao njanjavost ljudi, gnjecavost kojom obitavaju svaki Božiji dan. Kada se tegle kao sto sireva. Kada ste im vecito an nekom stend baju, cekajte dok oni ne premotaju, ne ukapiraju, ne shvate a Vama, dotle sta? Aha, upravo to.....prodje život. Niko neæe živeti sto godina, ali naprosto neko ide sporije neko brze i sve ej to ok, ali ne razumem danasnje ljude sa kojom primesom laksam bite, kako cemo lako cemo drustvo i imam vremena za sve...Ja na to otkidam. A, bre lupi sakom o sto. Preseci. Imaj stav. Imaj misao. Zauzmi se za nesto. Nekoga. Odbrani. Traži. Pokušaj. Vrati. Odbaci ali nemoj biti neka metiljava sredina, to me neprosto uzasava. Gde nestadose oni pravi muskarci, one senzualne zene, nacisto se sve pobrkalo...oni sve tunjaviji, i u stavu inferiorno, a zene opet sta ce vide nema vajde pa umesto na stiklice i skunjica oblace njihove pantalone da prehrane porodicu. Gde su te majke, gde je to drustvo, aj ne znam...Kako se to vaspitava da danas sutra bude, ocito da je prefiks na ono ne glava porodice, gde on nikada nece biti autoritet, ono uf, pravo musko kada vi frfljate beskonacno a onda on kaze dosta i Vi znate da je Dara prevrsila meru....A ovo, ja ne znam sta je. Uopste me nerviraju i zivciraju takvi ljudi generalno a onda ta muska i takav stvorenja. MiSim, ako cete biti sama/c udvoje sta ce Vam onda ko? Pa, ne? Mozda nisam u pravu, sli svakako verujem ad ne mogu biti bas toliko u krivu.
U beskrajno dugim noæima, kako sam odrastala, i bivala negde sve nesretnija dok nisam shvatila i prihvatila konacnost svoje razlicitosti duse i neumitnost ishoda, da nece biti lako makar uklopiti se u ovaj svet, jer se ukalupiti ne mogu niti mu pripadati, pitala sam se da li zaista postoji to.Da nadjem u nekome bezuslovnost.Necega.Bilo cega.Davanje do kraja i ostatka.Do zadnje mrve.Neku neponovljivost.Da Vas neko prigrli snagom svoje duse kao majka dete koje se polupa na plocniku.Da li to zaista postoji u ljudima a da nije prijateljske vec emotivne prirode?Negde sam uvidjala namete zivota da me u tom verovanju postojanja istog omete.Da odustanem.Da mi se naruga jogunastim kezom: "Jelena neeema, ili nema barem za tebe".Pitala sam se gde se to "deli", zasluzuje.Zavredjuje.Èime dobija.I zasto što više tražiš, èezneš ne možeš imati to.U nekome.Ili neko u tebi.U mnogim momentima sam priznajem bivala obeshrabrena.Ne i ne verujuca.Mozda bi bilo lakse da su govorili.Mozda ni to ne bi pomoglo.Osecaj gde nesmes da se ponadas da si ta.Jer naprosto nisi.Jer uvek fali nesto.Dopuna.Licnosti.Duse.Karaktera.Emocija.Fizickog izgleda.I mene kao mene...bez prava da mi ista smeta.
Negde prepoznajem u sebi jednog teškog, teškog analitièara koji "mrvi" i razlaže dosta situacija.Iz dosta uglova.Iz izmetnutog mesta.Da se stavim u tudju kozu.I ovako.A kada se "unesem", onda i even better. Posmatrajuci ljude i njihove sudbine, kao nemi posmatrac iz potaje i tame, primetih da negde uvek zelimo sta nam nije dato da imamo jednostavno.Da uvek zelimo sto negde bice pad.Ne znam sta mi je padalo teze u zivotu, iskreno.Da li osecaj da se ne smem ponadati pa dok se ja ne nakalemim da nekome se dam i poklonim poverenje jer sam uvek bila izrazito stidljiva.Ili osecaj kada ushiceni, puni nade, vere jednostavno osetite da ste sn opet poradovali, bez pokrica.Da ste sami u ruzicastom balonu od sapunice sto se emocija zove.Kako god, kao tamni vilajet.Mislim da sam se u zivotu naslusavala i naslusala svega.Ponajvise izgovora.Osecaj tuge da te gleda drugacije nego sto zelim da sam bila gledana.Da ja neko opet nisam ta.Nekome.Da taj neko opet nije taj.Bolelo me je svaki put do srzi.Mozda nisam smela toliko u zivotu da se nadam.Da ocekujem.Svakako sam umela sve to da pruzam.I da dajem.Ne samo da ocekujem vec smatram da je uzvisenije davati.Mislim da svako ima prag tolerancije.Prag praga.Da u tebi neko gleda sve: druga, ljubav i podrsku.Sa svim manama.Vrlinama.Da zeli sve sa Vama.Da dusa prevlada nad umom.Nad ustaljenim principima.Da me kao sto reèe Dino Merlin, neko bar na tren..voli.Samo zbog mene.Kao mene.Od glave do pete.Od uma do duse.Od veènosti vazdan do beskraja.
hiknulo je odjednom , neznam zbog cega al znam zbog koga. promeni se temperatura tela , naglo padne a vruce vam. fijuk nevidljivog vetra odnese vam misli i neda vam da se setite iceg, obuzme vas panika.
Veèeras je èaša kulminirala i ja više snage nemam.Ne želim da je imam.Veèeras sam neizmerno tužna, jer su me povredili.Ni kriva ni dužna.Veèeras se oseæam najstrašnije nevrednovanom.Duboko nepoštovano.Smešno sebi sa kolikim žarom se upinjem da objasnim istinu, razotkrijem ludaka/ludjakinju a na kraju šta?Ništa.Da me izvredjaju, omalovaže zbog tudje bolesne ideje u kojoj uopste udela ni grama nemam.Veèeras se osecam duboko razocarano u sebe, jer verujem.Poverujem.U svaèije reèi.Odbijam poverovati, ali da, naivna.Sa toliko godina.Ljuta na sebe, sto se i uclanih ovde.Pogresan beg na jos pogresnije ljude.Ja ne mogu protiv svog obrasca ponasanja i uvek se isto ponasam, ne umem drugacije.Vidim da nisam prevazisla blud crnih duhova i toga se stidim.Dozvolila da pustim suzu zbog umobolne persone jer njenom zaslugom mene strasno povredise.Ne volim to.Izgleda ipak slabo jaka...da se nosim sa tudjim zalima.Osecaj je olovnog koraka.A uzdah coveka sivog...Veceras briga me, da li mi je ukazano poverenje vise.Veceras ja biram da ga vise ne trebam.Biram da ne treba da verujem.Da ne moraju uopste Ebeno da mi veruju.Osecaj duboke, duboke razocaranosti dokle ide skrsenost uma jednog zarad cije igre ja na stubu srama sama.Osecaj da puštam i da prestajem...praznina i krivica nabedjena a kriva nisam.Koji cemer.Ponizenje.Uzas.Jad.I plaè.Suza pade.Hvala.Svakako bolelo je.Boli nepravda.Neistina.A Vi spavajte...duse crne od najcrnje abonovine i uzivaje.Uspeli ste.
Da li je ovaj dan kao i svi drugi? ...ili se mozda ipak razlikuje od onih dana u kojima sam bila srecna i bezbrizna sigurna u sebe... Sigurnost se polako gubi kao i ovaj dan,vec na izmaku svog postojanja zeljela bih da zivim ovde u ovoj sredini gdje sam oduvijek i pripadala i medju ovim ljudima mada su oni drugi bolji i blazeniji ali,dopustite mi da ostanem sa vama sa svima onima koji su me godinama okruzivali ....nemojte me tek tako odbaciti zbog vas, zbog mene, zbog njega...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
......da pisem do besvesti koliko ovde zapravo nemate pojma, ko je ko i ko su i kakvi zapravo umovi koji ovde obitavaju . I mogla bih da pisem, koliko sma naivno verovala u necije stavove ovde, razmisljanja, u postenje. Èinejnica je da ovde laz caruje. I da....... Na ne(iskrenosti). Nista manje od takvih ljudi nisam ni oèekivala. Hvala Vam. Prepoznace se. A cak i da ne, ja shvatih sve. Meni nebitno je...
I onda sam razumela, kako bole suze pokajnièke....gorke, najgore od i od samog pelina.......
Seæam se, bila sam da kažem devojcurak, i znam bili smo u crkvi i spazih jednu ženu, što je palila bila sveæu. I tako mala, nisma tada shvatala sve..Stvarno je život èudo, nekada ne vidiš dobro i pored oba oka, ostaješ potpuno "slep" i pri jasnom vidjenju istih i èistih stvari, jednostavno ne "umeš" videti......Ja tada zbog neiskustva duše svoje, nisma mogla razabrati tada.....I beše ona plakala, suze su padale niz njeno lice, tek po koja, ali imam utisak da bese od nekog olova...krupna suza sto joj je kvasila to tuzno lice u jos sumorniju jesen. Gledala je u svecu sto dogoreva, kao da samim sagorevanjem iste nestaje sva nada u njoj sazdana i ucaurena. I deceniju kasnije, ja sam na mestu njenom...Stojim na mestu gotovo istom. I palim sveæicu , a ruæice isprepletene mi u nivou struka. Cvrste ali ih odaje samo jos pusta belina kojom zrace i vidljive koscice od smrsanosti. I gorka suza pada mi niz lice....kao pravog pokajnika. Grešnika. U duši grcam od plaèa i kao da jecam....Istinski trazeci od oprostaj od ne znam koga, ne znam cega, da se sve vrati, popravi, ne znam......i neko dete stoji do mene, i u jednom momentu postajem svesna njenog prisustva, vidim da me vidi uplakanu, i kao da samo ne kaze i ne pita, cemu suze tolike, i takve...nepresusne, nepregledne...Gorke. Najgore...I od samog pelina.
Posmatrajuci ljude i njihove sudbine, kao nemi posmatrac iz potaje i tame, primetih da negde uvek zelimo sta nam nije dato da imamo jednostavno.Da uvek zelimo sto negde bice pad.Ne znam sta mi je padalo teze u zivotu, iskreno.Da li osecaj da se ne smem ponadati pa dok se ja ne nakalemim da nekome se dam i poklonim poverenje jer sam uvek bila izrazito stidljiva.Ili osecaj kada ushiceni, puni nade, vere jednostavno osetite da ste sn opet poradovali, bez pokrica.Da ste sami u ruzicastom balonu od sapunice sto se emocija zove.Kako god, kao tamni vilajet.Mislim da sam se u zivotu naslusavala i naslusala svega.Ponajvise izgovora.Osecaj tuge da te gleda drugacije nego sto zelim da sam bila gledana.Da ja neko opet nisam ta.Nekome.Da taj neko opet nije taj.Bolelo me je svaki put do srzi.Mozda nisam smela toliko u zivotu da se nadam.Da ocekujem.Svakako sam umela sve to da pruzam.I da dajem.Ne samo da ocekujem vec smatram da je uzvisenije davati.Mislim da svako ima prag tolerancije.Prag praga.Da u tebi neko gleda sve: druga, ljubav i podrsku.Sa svim manama.Vrlinama.Da zeli sve sa Vama.Da dusa prevlada nad umom.Nad ustaljenim principima.Da me kao sto reèe Dino Merlin, neko bar na tren..voli.Samo zbog mene.Kao mene.Od glave do pete.Od uma do duse.Od veènosti vazdan do beskraja. 
