| Strana : Prethodna 1 . . . 4 5 6 [7] 8 9 10 . . . 12 Sledeća |
|
Janna__
|
#1
|
Odgovori: 915
23. Maj 2009. 09:05:31
|
Miroslav-Mika Antic
********
|
|
|
belarada
|
#86
|
Odgovori: 24731
26. Dec 2010. 21:12:32
|
U doba mog detinjstva igrao sam se pošte.
Sakupljao sam lišæe dok idem od škole do
kuæe. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto
lepo prišapnuo, najlepše što sam èuo i
video tog dana.
Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapeèatio poljupcem.
I puštao niz vetar.
I evo šta se sad dogaða, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lišæe i èitam odgovore
pisane rukopisom žilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da èitam. Nije
teško nauèiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš.
Kroz trepavice. I dišem polako vetar,
A vetar se i ne èuje drukèije, sem nozdrvama
i usnama.
2.
Katkad su razglednice vrlo èudne. Na jednoj
strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare
dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne
zna - najviši je."
Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, I 553;
"Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni
znati da ništa ne zna".
54
Zar ti to ne lièi po malo na igru »pokvarenih
telefona"? Kad reèi putuju kroz vekove,
svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh èovekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu
žita."
3.
Noæ polagano zri. Èuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje
oko dimnjaka staklene perle retke kiše.
Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove,
neurednu frizuru i domaæe zadatke.
Najveæa nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.
-----------------
Love Profusion ... 
|
|
|
belarada
|
#87
|
Odgovori: 24731
30. Dec 2010. 23:40:43
|
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja - subota u krznu od inja.
Sasvim mala.
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanskog praskozorja
sa brošem uliènog fenjera od prekoputa.
Voleo bi da shvatiš zašto sam nekada tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
roðeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug i drug.
Moraš da razumeš dok se ovo severno lišæe
kovitla,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja
plaèe
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore ...
Jug moraš da razumeš ove zore,
i kroz sve zore.
I da oprostiš što nista bolje ne umem da ti kažem
sada kada se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjivim poljupcima
budim iz sna,
Ali ako smo se u ovoj èekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
onda nek budemo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
belarada
|
#88
|
Odgovori: 24731
02. Jan 2011. 18:20:48
|
Želim nekud da te vodim
dugo...dugo...
Malo veruj.Malo sanjaj.
Ništa drugo.
Iza šuma tiho veèe
plavim kljunom svija gnezda.
Nikad ne znam da l` si reka,
ili ptica
ili zvezda
ili vetra slap.
Nikad ne znam gde te nosim:
da l` na dlanu, il` u kosi.
Iza šuma plavo veèe
tiho kaplje
kap
po
kap.
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
belarada
|
#89
|
Odgovori: 24731
04. Jan 2011. 18:36:41
|
Jedino nikada neæu
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje
znaèi da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
belarada
|
#90
|
Odgovori: 24731
05. Jan 2011. 11:36:56
|
Veènost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj,
pa sam meðu tolikim pametnim ðacima, koji su, veliki bože,
toliko veliko obeæavali, dakle baš ja, najgori, bacio kredu
kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime.
Eno ga èitam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sunðerom.
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
belarada
|
#91
|
Odgovori: 24731
03. Feb 2011. 19:00:15
|
Kad umrem,
sakri pod pazuh smotuljak moga daha,
biæe mi lakše da zaboravim
ako znam da me se neko seæa.
Biæe mi lakše ako znam
da smo skuplje plaæeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego tamo gde smo se pogaðali
i prodavali.
Inaèe, ako misliš da se ova stanica zove sreæa,
izvini,
ne zove se sreæa.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
oprosti,
mi smo se divno poznavali.
Zato i hoæu da noæas podelimo
ovu poslednju krišku æutanja
i sažvaæemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala èekaonica izmeðu lutanja
i lutanja?
U redu,
presedeæemo još koji nestrpljivi sat,
a onda
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.
Ostani tako i æuti.
Pogledaj: pod oknom trg,
mala drolja - subota u krznu od inja.
Savim mala, mala zabludela subota
sa zhiponom od taftanog praskozorja
i brošem uliènog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš
zašto sam ponekad sav tako vreo kao jug
kad se lišæe i novine kovitlaju u krug
i vetar ploènicima rominja
i luta.
Voleo bih da shvatiš
zašto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pružene ruke, ovakve kao tvoje,
ili, svejedno,
malo crnje i belje.
Ja uvek više ponesem
iako suviše dam
i uvek nekako ostanem nerazdeljen.
Moj život je veliki bezazleni brod
što o kamenje krvavi bokove
i muèe po ostrvima
zarivajuæi rogove jarbola suncu ispod struka.
Kapetana sam bacio u more
i sad na svoju ruku napuštam dokove
siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta
i dobrih dalekih luka.
A tako je važno što nisam otputovao,
na primer,
fijakerom niz drum stari,
ili se dosadno lupao u vozovima
zevajuæi u jednolike stanice uz prugu.
Jedan brodolom više ili manje,
za mene ionako ne menja stvari
i nema uticaja na moju dugu.
Nisu me udavile kreolke juga
u bedrima i svili,
ni bele mumije severa
u krznu svojih dlanova.
Nikome nisam kupio srce od kolaèa
i nikom oèi pozlatio.
I veruj,
da sam bar jednom
u tišini nekakvih oblaka ili stanova
bio za èas plavlji nego svi aprili,
ja bih ostao plav
i ne bih se ovamo vratio.
Moj život je veliki bezazleni brod,
a ja,
zagrcnut od vazduha i piæa,
kuvam ruèak u kompasu
i nikad nisam prenoæio u istim lukama.
I sav sam divalj od sreæe što sam izneo glavu
i prošlih
i buduæih krvoproliæa,
preobraæen u primitivca koji sve doèekuje èelom
i sve oseæa rukama.
Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem
sad kad se voli.
Oprosti što te gazim poljupcima
i psovkama milovanja budim iz sna.
Ali ako smo se veæ u ovoj èekaonici života
poskidali goli,
onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.
Sedi tako i æuti.
Pogledaj: pod oknom laðe.
Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe meðu gadovima.
Spuštaju kapke na srcu
jeftine prodavaèice šarenila
sa patent - èarapama i prstenjem od lima.
Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka
koje su nadojile deset hiljada prolaznika
u ovim gradovima.
Pogledaj:
pod oknom nebo izvrnulo dlan,
lete trotoarima papiriæi sunca
kao pregršti rumenih makova.
Tako bih želeo
da svi usne jedan veliki i topli san.
I ovi prolaznici
sto se mršte i odvlaèe sa noæne smene
u treæerazredne hotelske sobe brakova,
gde su pretplaæeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje ista bespomoæna hronika,
gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i peruæi se prskaju na tavanicu i zidove,
i mokre u vedro ispod umivaonika.
Ja znam sva svratišta i zavetrine,
i garsonjere - šiparice
èiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju na koži stidljive tragove,
i budoare - udovice
gde vas teraju da se skidate
pred slikama pokojnika,
pred ogledalima i psima,
i æumeze - matore frajle
gde vam skrušeno prostiru pred noge pragove
i èuvaju u patosu cvrèke kad doðe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna èekaonica
u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.
Jedva æu stiæi pre odlaska
da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.
Hteo bih toliko toga da ti kažem,
a ne umem,
ne umem ništa belje sad kad se voli,
poslednji put uoèi brodoloma.
Kad umrem,
skotrljaæe se sa trepavica dve kapi lepljive tame
na dno mog prozraènog vida.
Sleteæe najbliža sijalica kao gladna muva
da mi posiše ušeæerene zenice
radosna što se iskrala od svojih lakomih rojeva.
Možda je dobro da znaš:
ja ništa nisam umeo da zidam,
ali sam uvek želeo da od ovog grada èudo sazidam
sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke
umesto kuænih brojeva.
Ovde nièega nema,
samo nekoliko grama moje majke
kad jesen na trgovima uzre.
Ovde nièega nema,
samo nekoliko kapi moje sestre
u parkovima starim.
Svi se polako prodaju u bescenje,
a nebo su,
verovatno,
izmislili tek onako uzgred
nekakvi pitomi i licemerni besposlièari.
Odavde,
pa do u nedogled:
sazvežðe zuba.
Èak i ptice polako poruèuju veštaèke vilice.
Misliš da nisam video
èime male trave ujedaju svoje uvele matere
za požutele evenke grudi?
I misliš da se nisam pravio da ne primeæujem
i da su mi sva neba bela?
Ovde su suze od domaæeg likera
i krv od kamilice.
I ista odela za roðendane.
I ista odela za opela.
Udesno:
sve sami trgovci i spomenici.
Ulevo:
ruke se prodaju na metar,
po izboru,
obojene i luksuzno pakovane
Ostalo je sve jednostavno do podlosti:
travama prskaju kième
i iz asfalta se èuju prodorni zeleni krici,
a sijalice su rumene kao obrazi seoske deèurlije
i vrlo pažljivo lakovane.
Posle svega:
još malo odnegovanog poverenja
u kravlje oèi pretrpanih izloga,
pred kojima se nadahnjujemo za male podvige
kad se u rezervoarima vilica
gorivo smeha isprazni.
I trpimo se
zadovoljni beznaèajnim kupovinama
i umiremo kraj toga i zbog toga,
nemilice trošeæi razmenjen u sitniš
onaj svoj najveæi praznik.
Kad umrem,
nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma
i otkuca limenom glavom
dobodošlicu meseèaru.
Ko bi se drugi,
uostalom,
ko bi se drugi setio da sam sit
malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama
i zelenom sveæom od zvezde
u kaljugama oblaka na zvonicima.
Odnesi me bolje onamo
gde se veèe taloži u obrvama šuma
i reka brsti pliæake u sevaru.
Tako želim da se rastoèim svim žilicama
i utolim krezubu žeð vidicima.
Nema smisla da me na prevaru spuštaš
u èetvorougaonu èeljust ovih profanih raka.
Na ovom groblju,
zamisli,
na ovom groblju predveèe zakljuèavaju kapiju
kao da je to internat
u kojem se vaspitavaju bubuljièave šiparice.
Možda mi neæeš verovati,
ali ima razlike izmeðu mraka i mraka.
Odnesi me bolje daleko nekud,
daleko,
gde je jesen veæ zalutala neprimetno i meko
do èlanaka u prozeble barice.
Ovo je grad bez hramova.
Tu se sve rešava do brutalnosti jednostavno
u frizerskim salonima življenja i niko ne
niko ne
oseæa koliko je ponekad važno
pomoliti se mojim i tvojim obešenim šakama.
Ogledala su
odavno
jedine ikone
istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama.
Od svanuæa do veèeri
i neprestano tako: od veèeri do svanuæa,
svi se tu uzalud igraju velikih šarenih igara
u svom predelu pauèine.
I našminkani,
odeveni u nakaradne uniforme banalnosti,
sa prikaèenim medaljama osmeha
i opasaèima graðanskog reda,
dele okolo svoje ohladnele poljupce
i ljuljaju se na konopcima prolaznosti
od vrtoglavice zvezda
do vrtoglavice trava.
I sasvim im je dosta,
kad pogureni i sitni,
zauzeti svojim beznaèajnim važnostima,
plove niz ove ubuðavele puèine
kraj smešnih mrtvaèkih sanduka kuæa,
tegleæi povræe nerazumljivog laskanja
i lišæe malih nastranosti i dobroæudnosti
sa velike pijace svakidašnjice
u zaèešljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.
Od svanuæa do veèeri
i neprestano tako: od veèeri do svanuæa,
zavuèeni u sigurnost zavetrina i streha,
pravdaju se pred sobom
i licemerno teše
posle neuspelih parada proseènosti i tišine.
I samo ponekad,
ponekad,
kad se poskidaju
do golotinje obeshrabrene iskrenosti,
škripe zubima od smeha,
i ujedaju se od smeha,
i guše se od smeha kašljuæi i psujuæi
sto nisu razumeli fatamorgane moguænosti
i bespomoæno ostali da reže do smrti
sa velikim prosedim glavama
zadimljenim od snova i prašine.
A kad su došli na svet,
izgledalo je kao da se nešto važno dogaða
meðu ljudima.
Oteèeni topovi matera
Ispalili su niz butine salve njihovog vriska,
pa su jedini izletali glavom i sanjarili
a drugi izletali nogama i trgovali u letu.
Kad su došli na svet,
izgledalo je kao da se nešto važno dogaða,
a ustvari,
samo je neko
negde
izdahnuo srebrn smotuljak vazduha
a oni su ga udahnuli i zadržali u grudima
do onog sledeæeg koji treba da primi štafetu.
Sad od svanuæa do veèeri
i neprestano tako: od veèeri do svanuæa,
odgonetaju smisao zavezanih èvorova ptica
i nikako da prokljuve
šta to ostaje na nebu posle njihovog leta.
I gube vreme
gledajuæi kako se ribari posle velikog lova
pred zoru vraæaju kuæama
i ramenima se guraju sa drveæem,
i zavide im u sebi
zbog kose od granja i trepavica od trava.
I veèito tako:
niz prazne ulice
porazbijane kao napukli snovi,
niz kasapnice
u kojima se prodaju mlevene ljubavi,
niz krème
u kojima se muze crveno mleko utehe,
kraj javnih nužnika,
kasarni
i katedrala celog sveta,
tegle za jednolike ruèkove isto lišæe i povræe
u zaèešljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.
Dole poštovane šlemove!
Pomolimo se suncu i kiši.
Otvorite nam ovaj zakovani prozor.
Daljina se presijava kao krvoproliæe.
Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove
da se postide dok reže.
I priložimo suzu i novèiæ
za spomenike onima
koji su širili ruke i padali
usijani kao horizonti kad sviæe
i do zuba pijani od ravnoteže.
Šefe,
ako boga znate šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepooènice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako meðu prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice
i blombirajte koènice.
Ima nekad,
pa nam je neko veèe zivotinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se poneka stara noæ dugo seæa
naših prljavih prstiju u krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno mislili da je to
stanica: sreæa.
Pa šta ako nije sreæa?
Možda se mi nikada i nismo poznavali,
a sve vreme nam se èinilo
da smo se divno poznavali.
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
1_Mila
|
#92
|
Odgovori: 505
10. Mar 2011. 20:18:16
|
Senka
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoæu uz mene noæas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoæu da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoæu uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronaðeð hleba komadiæ beli,
pronaðeš sunca komadiæ vreli,
pronaðeš života komadiæ zreli.
Il crkneš, ako cræi treba,
zbog svega što smo najlepše hteli.
-----------------
You may only be a person in this world, but for someone, you are
the world. 
|
|
|
okisha
|
#93
|
Odgovori: 5447
10. Mar 2011. 21:01:33
|
Miroslav Antic - Beskraj
http://www.youtube.com/watch?v=ZMevBXgJBso&tracker=False
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
|
|
|
_Daisy_
|
#94
|
Odgovori: 194
13. Mar 2011. 04:36:40
|
... Prièe su iz šarenih knjiga pobegle sasvim neèujno na neku dobru planetu, da sutra drugom kanu u oèi mrvu zlata ...
-----------------
... Me and You ... Just us two ..
|
|
|
_Daisy_
|
#95
|
Odgovori: 194
13. Mar 2011. 16:22:00
|
Ponekad tako sebe damo
za oèi jedva upoznate.
I na rastanku æutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oèi svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.
-----------------
... Me and You ... Just us two ..
|
|
|
_Daisy_
|
#96
|
Odgovori: 194
20. Mar 2011. 16:38:10
|
... Ti misliš ... more su samo laðe i samo daleka putovanja. More je kad èovek u sebi naðe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi.
-----------------
... Me and You ... Just us two ..
|
|
|
belarada
|
#97
|
Odgovori: 24731
24. Mar 2011. 11:58:14
|
Onome koga posmatraš u ogledalu sa nadom, ti si nada koju on gleda iz svoga sveta. Ne veruj nièemu što se može posmatrati samo sa jedne strane vida!
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
belarada
|
#98
|
Odgovori: 24731
23. Apr 2011. 16:02:23
|
Usne ...
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pèela od vetra s pèelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlaðe i slaðe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje
-----------------
Love Profusion ...
|
|
|
belarada
|
#99
|
Odgovori: 24731
29. Maj 2011. 01:42:24
|
Zar te ne uplaši pomisao s kim se vucara tvoja tvoja svest kad zaspiš?
S kim se izležava tvoj san sad, kad si budan?
Gde je sve ono što ne znaš da si bio i gde je sve ono što si sad, a ne znaš da si to?
Nemoj se bojati života ...
Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko puta si bio mrtav.
Ni smrti nemoj da se bojiš ...
Neka te plaši to što æeš opet zaboraviti da si živeo!
-----------------
Love Profusion ...
|
|
| Strana : Prethodna 1 . . . 4 5 6 [7] 8 9 10 . . . 12 Sledeća |
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
