Reci mi sad, kada vec proslo je sve: casi bolni i dani dragi, lepi; kad novi bol se starom bolu smeje; od reci tvojih kad dusa ne strepi, - reci, da l’ te je moja tuga bolela nekad, kad sam te mnogo, mnogo volela?
Reci mi sad, kada me ne volis vise; kad ti se prosloj ruga nova sreca; i kad se dani koji nekad bise dusa ti samo, kad me vidis, seca - reci, da l’ te je moja radost bolela jednom, kad nisam vise tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada i poverljiva i puna nada, nekada pre, ti si mi tada reci mog’o beskrajno mnogo, o kako mnogo sa rec i dve.
Spokojni bili su dani moji, a ti si srcu mi prvi koji bese drag, pa iza svega sto si mi rek’o katkad surovo, kadkad meko, ostao je trag.
Sad srce moje bije tise: vec manje volim, a znam vise nego pre; vec sad mi ne bi reci mog’o onako dosta, onako mnogo sa rec i dve.
I kad bi danas prisao meni i hteo reci davno receni’ buditi draz, u srcu mome saptao bi neko: da sve sto si mi ikada rek’o, bila je laz.
najvise volim pesmu Strepnja, ali posto je ona vec otkucana ja cu napisati
BOLNO PROBUDJENJE
Vec je, dragi, doslo bolno probudjenje i srce mi steglo kao gvozdje vruce. vec je doslo gorko, tesko uverenje da ce jednog dana u sivo svanuce
sve vec proslost biti. u dusi duboko vec se crna slutnja kao plima dize; i zadrhti srce, ko ranjeni soko, i bolno se steze, kad ti pridjem blize.
osecam da ljubav tvoja ce umreti; i bicu ti, dragi, tudja jednog dana; a u dusu moju i ti ces uneti jednu novu povrh mnogih starih rana.
da, doslo je, doslo bolno probudjenje i srce mi steglo kao gvozdje vruce; da, doslo je tesko, gorko uverenje da ce jednog dana u sivo svanuce sve vec proslost biti.
"Poznala sam te kad sneg se topi topi, i duva vetar mlak blizina proleca dusu mi opi, opi, pa zudno udisah zrak. S neznoscu gledah stopa ti trag, trag po snegu belom, i znadoh da ces biti mi drag drag u zivotu celom. Poznala sam te u zvonak dan dan pijan, svez i mek. cinja mi se vec davno znan, znan kad te poznadoh tek S neznoscu gledah stopa ti trag trag na snegu belom i znadoh da ces biti mi drag drag u zivotu celom Poznala sam te kad kopni led led, dok se budi proletnji dah kad dan je cas rumen, cas setan, bled, kad sretno se i tuzno u isti mah. S neznoscu gledah stopa ti trag, trag po snegu belom i znadoh da ces biti mi drag, drag u zivotu celom."
Ako se volite ljubavlju Koja buja u samoæi, od razdaljine, Koja je vise od sna nego od svesti, I po rastanku drhtaæete od miline, Mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika, Sa strahom od sagrešenja, Koji kao ptica u kavez lomite krila, Seæaæete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku Zamreti vam neæe gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice I u ponoæ hodaš budan Po bašti, Ako te lomi neutoljena želja luda, Seæanja na nju nikad se neæeš spasti.
Onih s kojima se igramo Oko vatre, A bojimo se da je dodirnemo, S kojima idemo kraj ponora Nezagrljeni i nemi, Seæaæemo se dugo Ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranièno, A sediš kraj nje bez glasa Slušajuæi bajku koja se u vama raða, Svanuæu slièno, Pamtiæeš je i kad se zima Pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeæi uz nju Da je ljubav maslaèkov puhor Koji svaki dodir može da strese, Ako voliš u njoj san i dete, Ako ti je bez nje pusto i gluho, Misao na nju budiæe te I kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni S kojima se grlili nismo, Èije su nam usne ostale nepoznate, Kojima smo samo s proleæa, u snu, Pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti, Meðu kojima nema spoljnog suda Krvi i krvi vrele A srca im se dozivaju ludo, Zaboraviti se neæe Ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu, A bojite se taj nož izvuæi, Kao da æete tog èasa umreti, Pamtiæe te on, setiæe te se I umiruæi.
Oni zbog kojih srca Oseæamo kao ranu, Ali ranu zbog koje se jedino živi, U seæanje nam banu- I osetimo se nesreæni i krivi.
Sudba moja jeste cudesna: ja sam lovac srca svoga rodjenog. Svoje srece i bolove lakome u slova sam okovala udesna i redom ih pokazujem svakome. Ja sam lovac srca svoga rodjenog, kao laki na raskrscu vrg zedji svakoj sama sam ga podnela. O, na opsti, na sareni trg ja sam srce svoje odnela.
Ja sam lovac srca svoga rodjenog, kroz reci sam sejuci ga razne uspavati htela svoje noci nesane, ispuniti htela svoje zore prazne. Ja sam htela da mi tuga presane govoreci glasno svoju tugu. Sebe svima prepricavajuci u dusu sam htela navratiti radosti nestalnu dugu.
I znam, i na onoj strani sveta, u dan taj ili noc ili zoru prvu kad sve ostalo bude mi svejedno, i tada bice sve u meni zedno: da zvezdi, da krunici cveta, da mrskom malenom crvu, kraj kojih smrt me bude pronela, otvorim srce, koliko ga budem sa obala zivota ponela.
----------------- ... Ne teèe to reka, veæ voda! Ne prolazi vreme , nego mi!! ’’ ...
Duša ti je bila otvorena, svetla tako da ne mogoh nikad u nju uæi. Okušah preèace uzane, prolaze strme i opasne... A tvojoj se duši pristupiti moglo putima širokim. Spremih lestve vitke -zidine visoke sanjah kako brane pristup tvojoj duši -ali tvoja duša bejaše bez straže, zidova i plota. Tražio sam k tebi uska vrata duše, al’ duša ti beše slobodna toliko da nikakvih vrata na njoj nije bilo. Gde je poèinjala? Svršavala gde je? I ostadoh tako zauvek sedeæi tu, na zagonetnom pragu tvoje duše
Odlomke i stihove koje ispisujem ovde, na forumu, ostavila sam veæ na profilu jedne divne i meni drage osobe...Nadam se da mi nece zameriti što æu ih podeliti i sa vama na ovim stranicama...
"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
----------------- "Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje, veæ oni koji najbolje iskoriste ono što imaju."
Potrebno mi je mnogo sunca, i to i noæu, jedno da me susreæe, jedno da zamnom svetlost baca, u ponoru jedno dubokom, jedno da nosim u ruci kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo nežnosti, i to svakog dana, i mnogo od milošte reèi: potrebno mi je primirje izmeðu srca i seæanja izmeðu neba i bola koji pred njim kleèi.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena lica mnoga, i to svakog trena, potreban mi prijatelj i to što veæi, potrebni su mi mostovi viseæi preko mržnje, preko nesporazuma nepremostivoga.
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Obecala si jednom u detinjstvu da ces biti vecna, otkle god se vracali da cemo te zateci, kao senku ispod kucne strehe, kao kucni prag.
Nije bilo nijedne nase plovidbe da je nisi, kao ribarske zene, presedela na pucini gledajuci; nije bilo bure ni brodoloma da nismo posle njih pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili, bila si u prozoru ti i sunce; bila si nam uvek na dohvatu ruke kao voda, uvek kao vazduh prisutna i neophodna.
Obecala si nam da ces biti vecna kao sve sto nas na svetu docekuje i ostaje posle nas. I kada si umirala, cinilo se da se osecas krivom sto nas napustas.
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Osecam veceras dok posmatram laste i pupoljke rane kao srce moje polagano raste k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vece i lako k’o krilo, i kako mu celo jedno nebo srece i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako cezne za svim sto bi zivot mog’o lepog da mu dade, i da mu nicega ne bi bilo mnogo; tako su velike ceznje mu i nade. Osecam, da dosad sve je bilo sala moga srca vrela; da jos nikom nisam ljubav svoju dala koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nezna plima reci nereceni’, da bih srce mogla poklanajti svima i da opet mnogo ostane ga meni.
Luta nam mesec oko sobe, kraj strehe plovi nase, srebrom nam napunio case, i staklene boce obe.
Mesecinom sam se opila cesto, zbog srece, zbog jada. Pijmo, prijatelju, i sada, prozorska otvori krila. Videces, manje je slatka casa tvog starog vina nego kupa ova s visina. Pijmo je. Noc je kratka.
Pijmo, prijatelju i sad skupa ovo ponocno pice, sve moje znaces bice kad zadnja se isprazni kupa.
Bice ti sasvim prozirna moja dusa i oko; gledaces u srce duboko, do samog dna mu nemirna.
Reci ce poteci same obraz stati da se zari; a mesec, krcmar stari, iz sumske smejace se tame.
Odavno sam, sugradjani cestiti, izmirenja zastavu belu na srce svoje pobola. Sve mi je sad svejedno i ravno do mora; sita sam i mrznja i ljubavi i cutanja i romora. Za vasu borbu zivotnu ja nemam svojstva. A srce mi je, medjutim, vecno zedno svega onoga cega je sito; i umrlo bi ako bi u danu imalo cas spokojstva.
Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena, jer ne umem da zivim samo od zivljenja; jer ni za sta cega ima nemam divljenja; jer znam da ne mogu svoj zivotni dug samo snom izmiriti. Pa ipak, mada mi ovde nije udesno, zivota ja bih zadrzala krug, jer boli mene ipak cudesno sto ce me jednom nestati.
Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti, jer beskrajno volim nekoga iza onih na vidiku atara. Za njegov bih osmeh jedini posla preko voda i vatara, preko urvina i bregova, odavde na dan i noc hoda; pa ipak njegova ne bih mogla biti, niti ce ljubav moja za njim ikad drugoga roda do pesama imati.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu.
Iste su godine svi bili rodjeni isto su im tekli skolski dani na iste svecanosti zajedno su vodjeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu.
A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u djackoj klupi ceta malena i iste zadatke teske resavala: koliko moze putnik kad ide peske... i tako redom. Misli su im bile pune istih brojki i po sveskama u skolskoj torbi besmisleno lezalo bezbroj petica i dvojki.
Pregrst istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskalo se na dnu dzepova. I cinili se svakom da ce dugo, da ce vrlo dugo trcati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvrsava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu.
Decaka redovi celi uzeli su se za ruke i sa skolskog zadnjeg casa na streljanje posli mirno, kao da smrt nije nista. Drugova redovi celi istog casa se uzneli do vecnog boravista.
Jos danas smo zajedno, pa ko zna kad vise , otici ces daleko .
Pocece nemilo i prazno da se muti svitanje. Bolece me ljudi hitanje kroz romorenje magle, i nocni razgovor ptica kojima ne znam ime .
Znam ,plakacu sa rodjene tuge kad umre u jesen ,kakva bledolika zena.
Jos danas smo zajedno , pa ,ko zna kada vise otici ces daleko ... a,ja ti nikada ne reko’ sta meni bese tvoje tople price, ni tvoje utehe ,blage .. kako cemo od drage do drage zvezde provoditi vecnost u radosnom lutanju ; a,plakati kada budemo hteli ; kako cemo u tihom cutanju zagledati se u daleku,tuznu zemlju gde smose prvi put sreli .
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
Obecala si jednom u detinjstvu da ces biti vecna, otkle god se vracali da cemo te zateci, kao senku ispod kucne strehe, kao kucni prag.
Nije bilo nijedne nase plovidbe da je nisi, kao ribarske zene, presedela na pucini gledajuci; nije bilo bure ni brodoloma da nismo posle njih pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili, bila si u prozoru ti i sunce; bila si nam uvek na dohvatu ruke kao voda, uvek kao vazduh prisutna i neophodna.
Obecala si nam da ces biti vecna kao sve sto nas na svetu docekuje i ostaje posle nas. I kada si umirala, cinilo se da se osecas krivom sto nas napustas.
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamenja, kad bi se mogla na nebesa vazneti, ko bogorodice Mileseva i Sopocana, da tudja ruka kraj tebe travu ne plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku kao srce predaka,Gracanice da bar svetitelji s tvog ikonostasa nemaju nasih neimara ruku ni andjeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same, da se nismo privikli u tebe kleti. Gracanice, kad bar ne bi bila od kamenja, kad bi se mogla u visine uzneti!
Gracanice, da si nam bar jabuka da te mozemo staviti u nedra i zagrejati studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka davnih rasejane kosti.
Da te bar mozemo podici na Taru, u kalenicku portu te preneti, zaboraviti likove po tvom oltaru, Gracanice,kad bar ner bi bila od kamenja, kad bi se mogla na nebesa vazneti!
Zbog mene umre bezbroj cvjetova danas prosu se bezbroj kapi rose sa trava..
O,Boze cveca ne ljuti se ne ljuti se na nas sto cvecem on me jutos u ljubav svoju uvjerava..
Zbog mene umre prva bulka plamena ukraj talasavog polja zitnog...
Zbog mene ponikao steni iz kamena umre cvet drevnog srca sitnog..
Zbog mene se moj dragi i penja uz goleti spusta niz okomite staze kako srecni,kako smjeli behu njegovi poleti radi svake malene cvjetne liske..
Zbog mene umre danas list i cvijet slomljen usred struka iscupanog iz korjena zbog mene misljase moj dragi da postoji svet da priroda je sva meni za ukras stvorena.. D.Maksimovic....
Potrebno mi je mnogo sunca, I to nocu, jedno da me susrece, Jedno da zamnom svetlost baca, U ponoru jednom dubokom, Jedno da nosim u ruci Kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo neznosti, I to svakog dana, i mnogo od miloste reci, Potrebno mi je primirje, Izmedu srca i secanja, Izmedu neba, I bola koji pred njim kleci.
Potrebna su mi dobrodoslicom ozarena, Lica mnoga, I to svakog trena, Potreban mi je prijatelj i to sto veci, Potrebni su mi mostovi viseci Preko mrznje, Preko nesporazuma nepremostivoga.
Ti kisu volis, evo kisa pada. Ne cini li ti se, blage uspavanke, Sto bi ih s najdrazih usta hteo cuti, Glasovi o kojim uvek sa zudnjom snevas, Po svoj vasioni da su razasuti?
Ne cini li ti se da najsladji snovi, U suze teku pretvoreni mnoge? Ne cini li ti se, negde kao plima, Necija neznost prema tebi raste, I prosipa se tu pred tvoje noge? Ne cini li ti se, neko tiho zove: Dodji k meni, dodji, dodji.
Ne cini li ti se da govore kapi, Da odjekuju svi prostori suri: Pozuri k meni, pozuri, pozuri. Ne cini li ti se, bezbroj nekih grla, Necijim mekim glasom umiljatim, Da ti govori: Patim, patim, patim.
Ne cini li ti se, pljusak milovanja, O kojim se u najtisim casovima sanja, Da lije sa svih grana i oluka, Buja po gradskim plocnicima golim, I da glas neki toploga prizvuka, Sumori odasvud: Volim, volim, volim.
Ne cini li ti se, u naletu jacem, Neko, ko dugo je suze uzdrzhav’o, Da sad ih lije i bolje mu biva? Ne cini li ti se, odasvud se sliva, Odasvud roni: Placem, placem, placem.
Ne cini li ti se, mada Sunca nema, Lepota neka kako svice svuda, O kojoj si sanjao od postanja? Ne cini li ti se da govore kapi, Da cujes iz njih topla obecanja: Dogodice se, Cuda, cuda, cuda.
----------------- Love Is In The Air
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
