Snijeg, pustodolina, zdrebica... - realnost svici, mjesecina, ruka... - san Znam da je zapetljano, ali i zivot je takav... sukob realnosti i sna je vjecit...
Panta rei_sve tece, sve se menja.To su mudro rekli. Zivot je kao reka.Ja volim moju reku Savu,tece mirno vec vekovima,odnoseci sa sobom sudbine,slike vremena,tek tu i tamo ponesta lepo i vecno se otrgne od zaborava i ostaje zauvek u secanju.Iskonski osecaj slobode i ljubav prema vecnom Stvoritelju, dve su obale moje reke.To je jedina postojanost za mene.
Tvoje postojanje je izvjesnost osjecaja, onog viseg u nama... I slazem se da je Stvoritelj iznad svega... najpostojaniji (ako postoji ova komparacija)... A sto bi s covjekom? Gdje je tu postojanost?...
Od kada se pogresilo u raju,nije vazno ko je kriv,otada nema vise ni postojanosti u nama.Vidis kako sam se fino izvukao iz problema o kome su napisane hiljade knjiga.
Da, bas si se dobro izvukao... Ali, da li si u pravu? Globalno gledano, moglo bi i da se kaze da si u pravu, ali i tada bi se mogao poricati tvoj sud... Jer, postojanost u covjeku je bit oko koje se okrece njegov zivot... Ono o cemu ti govoris je, po mom sudu, "varijacije na temu..."...
Nista okolo nas nije postojano.Dan smenjuje noc,zivot smrt,ljubav mrznju...Mi sami sve odricemo ili potvrdjujemo,ceo zivot nam je da ili ne,sreca tuga,ljubav mrznja,stalno smo raspeti i primorani da biramo.Izabravsi jedno kopka nas sta je ono drugo,pa ponovo nismo srecni.I tako u nedogled.Volim poeziju jer je stanje duha izmedju toga da i ne.
Opet sam te snevala! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih volela da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slaðe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih oseæaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života ... Da, slaði je san, san detinjstva i mladosti ... san stare, pocrnele i èaðu ispunjene kuæe sa velikom baštom ograðenom tarabama i punom cveæa, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem ... san potoka što pored kuæe teèe sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noæi kad vetar duše i lišæe kreæe ...
Zaboravio je da priklopi kapke, i mesec se provlaèio u sobu, ali on je bio sada i suviše lenj, i suviše sanjiv, da ustane pa da ih zatvori. Samo da leži, da gleda mlaz meseèeve svetlosti, da èuje muziku kako drhti tamo dole daleko, i da još oseæa njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseæa oko sebe miris cveæa! Njegove su misli bili snovi, njegovi snovi misli ... sve samo dragocena nestvarnost. Onda mu se èinilo da se meseèina skupila u jednu jedinu bledu traku, nešto je kucalo i drhtalo i meseèeva traka mu se sve više bližila. Najzad doðe tako blizu da oseti njenu toplinu na svom èelu ... meseèina uzdahnu, zatrepta, besumno se povuèe i nestade je. Mora da je utonuo u san bez snova ...
... Od snova rastemo! Svi su veliki ljudi sanjari! Oni vide stvari, u mekoj sumaglici proleænoga dana, ili u crvenoj vatri dugih zimskih veèeri! Neki od nas dopuštaju, da takvi snovi umru, ali drugi se brinu o njima i štite ih, neguju u lošim danima, sve dok ih ne dovedu na sunce, i svetlo koje uvek dolazi, onima koji se iskreno nadaju, da æe se njihovi snovi ostvariti! ...
NIKO I NISTA 
