Kada ostanesh sama, kada sklopish ochi umorna od sveta, kada ti zvezde ne ispune zelje, kada duga izgubi svoje boje, kada Sizifov kamen niz brdo krene.
Kada ostanesh sama, kada fontana zelja jednom zataji, kada princeza u srcu ti zaspi, kada se zapitash gde mladost odlazi, kada Nojeve barke nema da te spasi.
Kada ostanesh sama u ovom svetu propasti i lazi, kada shvatish da ljubavi oko tebe nema, poslushaj srce i slobodno me potrazi, bicu svetionik ljubavi u moru mrznje, spreman da sve zrtvujem zbog tebe i sa zvezdama rat da vodim, samo da te imam pored sebe.
vracam se u proslost... setam obalom Dunava... i pitam se gde sam to i dali sam pogresila. kada ostanem sama, pitam se gde su nestali snovi koje sam sanjala.. i zasto vise nisam u tvom narucju, sretna i nasmejana...!!!! kada ostanem sama, po neka suza izdajica sklizne niz obraz moj.... a ja se tiho upitam,gde si,... najdrazi,voljeni moj... ---------------------------------- za mene ti je ljubav zbranjeni grad...!!!!
Ne budi tuzan veseo budi jer srecnim ljudima zavide drugi pjevaj pjesme mnogo ih ima a,jednu od njih zapjevaj svima.. Sto je vjetar nosi nebu u planine i sto vjetar prenosi kroz nocne tisine a,ja cu ti sapnuti njeno ime...
Kad ostanes sam a u dusi zavlada sjeta, naci ces me u magli sto poljem se valja. Kad ostanes sam a suze ti nocu nakvase jastuke, naci ces me u treptaju lisca sto vjetar ga njise. Kad ostanes sam a srce ti obuzme sjeta, naci ces me u kapima rose sto iz zora ko biserje prosu. Kad ostanes sam a oci ti od tuge potamne, naci ces me ljubvi u kapima kise.
Kada ostanes sam, u dugoj hladnoj noci, znas i osecas da cu tebi doci... Samo sklopi oci, oseti me, sa tobom sam ja, i bice tako dok traju zvezde, do beskraja..
Kad ostanem sama, ja mislim na tebe, mislim na nas.. U tim mislima ima nas, tu si kraj mene.. Ne daš suza niz lice da krene.. Zato zamišljam tebe kraj sebe, U toj misli ja èujem ti glas, samo jedan lep oseæaj leti ka tebi, ti si moje srce, moj spas...
Ako to još ne znaš, to je prava ljubav što oseæam za tebe, ne samo simpatija ili prosta draž. Da, Ljubav je ta koja kroz moje telo teèe kad pomislim na tebe, kad spavam, kad ustanem, govorim, telefoniram i kad zatvorim oèi svoje.
Ti si sada ta osoba koja moze da me vodi, koja može da mi stvori i lepa a i loša vremena života mog.
Možeš me i povrediti mnogo, a i dodirnuti strasno jer imaš pristup svakom delu mojeg biæa.
Imam slepo poverenje u tebe, svašta nešto bih za tebe uèinio. Snove svoje bih srušio za tebe, jer si vrhunac koji mogu da dostignem u životu. Više od toga mi netreba, kao Sunce bez kojeg nemogu da živim, kao vazduh koji dišem.
Rastuzhila se jedna klupa, na njoj dva velika srca lupa dechak na klupi tuzhnu poruku pishe "devochice ne volim te vishe" devojchica drktavom rukom pishe " ni ja tebe ne volim vishe..."
Kad kazhem zhivot pomislim na Boga kad kazhem ljubav pomislim... znash ti na koga. Shta je prijatejstvo kad pitaju mene osmehnem se i pomislim na tebe..
Kada budes sam na obali rijeke slusaj zvuk te pjesme daleke... Kada budes sam i kad ti se u ocima pojavi tuga kad budes daleko daleko od mene znaj da ti srecu zeli NEKO...
Pazi na svoje misli ... pazi na svoje reèi ... pazi na svoja dela ... pazi na svoje navike ... pazi na svoj karakte ... ako ne želiš da ostaneš sam ...
Kada ostaneš sama, kada sklopiš oèi umorna od sveta, kada ti zvezde ne ispune želje, kada duga izgubi svoje boje, kada Sizifov kamen niz brdo krene.
Kada ostaneš sama, kada fontana želja jednom zataji, kada princeza u srcu ti zaspi, kada se zapitaš gde mladost odlazi, kada Nojeve barke nema da te spasi.
Kada ostaneš sama u ovom svetu propasti i laži, kada shvatiš da ljubavi oko tebe nema, poslušaj srce i slobodno me potraži, biæu svetionik ljubavi u moru mržnje, spreman da sve žrtvujem zbog tebe, i sa zvezdama rat da vodim, samo da te imam pored sebe.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
uzdah prvi - treba se analticki zageldati u pojedinacno propadanje, uzdahnuti i kazat - ah, kako je ganutljivo...
uzdah drugi - razmisliti,zagledati se u humanizam marsirajuce mnozine, uzdahnuti i pomisliti- ah kako je dobro biti ganut, nad necim, zajedno sa citavom populacijom.....
i na sve staviti smajl kao pecat.......
to je pouzdan recept za nesamocu......
ps. jedina mana- precesto odvede u kich.....ali dobro....
razmisljaces o propustenim ljubavima, o izgubljenim prijateljima, razmisljaces o nedozvoljenim ljubavnim avanturama,a za to vrema svi tvoji bivsi prijatelji,ljubavi i ljubavnici ce ziveti normalan zivot.Treba o ovome na vreme misliti i bezati od onih koji ti pricaju ono sto se tebi svidja.Zivot je lep,ujedno i surov.
Po kojoj boginji si dobila ime Pa mi puteve znaš Ti me uèiš da prebrodim zime Sa dva bosa stopala Znaš da odavno slijede nas vuci I njuše nam trag U moje stihove ti se zavuci Tamo si sigurna
Što je svrha ljubavi kad tako boli zašto srce slomi se kad stvarno voli izgubila sam sav svoj svijet ali i dalje pitam se što je svrha ljubav kad nemam te
Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiva sam prema onome što mi je potrebno. Prilièno rano sam nauèila sve kuæne poslove. Sedim na stepenicama trema, èistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sama umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopila. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujuæi ga za grane, košulje, èaršavi èarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sama zakrpim. Teža ošteæenja odnosim krojaèu. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sama peèem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voæem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kuæni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaæicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Sreæna sam što sam uspela da nauèim ovaj èudesni mir domaæih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Ne podnosim prašinu, ali ovde meðu drveæem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od èoveèanstva oèekivala nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošæu. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izaðu na sunce, bez reèi, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija - revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni, sunce mi sija u leða, a leða blistaju od zadovoljstva. Znam da u èoveku postoji sveta i duboka tama, noæni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da èovek ispod kože klièe kada oseæa toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legla na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodevena. Pre toga sam verovala da ima nekog naroèitog smisla što èovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunèevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatila sam šta je to nasmejani falos - osunèane, blistave, razgaljene prozraèene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grèkih bogova.
Koracam bosa tvojim tragom. Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu. U tvom odelu trazim odlutalu toplotu, pogledom doticem sve sto si ti gledao, ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho. Blagosiljam dane kada cuvas svoje zdravlje, ponavljam sve mazne reci koje smo ikada rekli. Secam se zaveta tvojih ociju, tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene. Sa svakim danom se suocavam umoran srca tromih nogu. To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snagu a ostatak mi treba da bi te sacekala.
Tako mocna, ponosna sto postojis. Pobednica... Zalim te... Slobodna da lutas, i kao prosjak sto izdaje svoju nemoc tako i ti, vecni pratilac nemocne duse i gubitnika. Zar ti da mi budes senka mog puta? Ne vidim sebe u tebi vise, Oslobodi me, sebicna samoco, Zar samo za tebe postojim? I pretis da ne smem da upoznam srecu Ne govori vise da nista vrednije nije... Samo put do nistavila i prosca ljubavi i dadilje.
Znajuæi da mi je duša humka neme ljubavi, pitam se: èiji me to krik budi?... Krik noæi što iz svoje nebeske materice, grèevima jutra, poraða novi dan ili krik sunèanog novoroðenèeta? Krik tame ili svetlosti?... Moje oèi traže sjaj u ogledalu, a mene mraènu nalaze… Tamne senke pod trepavicama su seni prošlosti - postelje u kojima sada sanjaju sve moje nedospavane noæi; ne znam da li da oèi svetlošæu dana umivam?... Usne su mi sklopljena krila umornih reèi; ne znam da li da reèi letenjem muèim?... U kosu mi se uplela ugašena meseèina; ne znam da li da kosu rašèešljavam?... Znajuæi da mi je ljubav zakopana, pitam se: imam li pravo da naruèjem njišem novoroðeni dan?... Nestaæu u sukrvièastoj placenti noæi iz koje se izmigoljila svetlost, pa tako iskosa, sa samog ruba istoka, NE dodirujuci DAN, æutke mu pratiti sunèani hod… Ne pripadati ni tami, ni svetlosti…
Posle tebe ne postoji-misao si moja i svesmisao moj... moj KRUG si, u svakoj taèki njega moj si poèetak i kraj... U trenu nekog svog hira, inata radi - tebi NEDANog mi, napisah samoj sebi requiem i postavih ga na ovaj forum u rubriku ‘kad ostaneš sama’. Htedoh da ti to vidiš, ali sjatiše se vajne blogerke sa nekih drugih sajtova, pokušaše da razbiju ono što se razbiti ne može, jer bajka je u nama; prekopiraše samo deliæ iz knjige tebi namenjene, prekopiraše samo jedan jutarnji krik i ’mrtve hladne’ unesoše ‘requiem’ kao post u svoj blog, ne navodeæi èak ni ‘Ljubavni sastanak’ kao izvor kraðe (‘ludi pišu, pametni kopiraju’)… Nema veze… Duša mi je more nežnosti, plavi talasi mi virkaju iz oèiju; maziæu te, ostrvo moje, valom ljubavi do kraja života… Pretaèem more u reèi, ne strepeæi hoæe li mi one ponestati… Svako tvoje ’volim te’ je moje novo jutro, svako moje ’volim te’ je tvoje novo jutro…
Kada padne noc i kada ostanem sama izmedju cetiri zida i skinem masku koju nosim danimai odu svi koji su tu bez potrebe ostanem asma sa tobom u mislima
(redosled reci izmenjen )
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
Ako ostanem sama pretvoriæu se u drhtavu pticu, gnezdo ljubavi æu svojim KRUGOVIma svijati na grani drveta ukorenjenog pod tvojim prozorom. Odškrineš li mi prozor uneæu ti u sobu miris jelinih granèica, cvrkutaæu ti na ramenu, pojem æu ti žudnju gasiti… Imaæeš perjani jastuk, mekan k’o duša, pokrivaæeš se nežnim krilom ptice, a dušek æe ti biti njeni drhtaji… Ako me ostaviš na grani strepim da æe i tvoja postelja biti ista takva grana sa usamljenim glasom ptice, mada, besane noæi možeš da podeliš i sa nekom drugom ženom, možeš i lepšu pesmu da slušaš kao odziv na svoj poj, ali nikada više ovakvu… Krugovali smo se (pre)DUGO, ljubavi moja, u glavi mi se zavrtelo, ne umem da stanem, ne smem da stanem… možda onda neæu znati gde sam, možda neæu znati ko sam i kome pesmu da cvrkuæem, koga reèima da milujem, oko koga misli da mi KRUŽE…
Kako zadržati meseèev zrak na dlanu ostati pod okriljem noæi; zvezdanom smešku, jer ne mogu se radovati suncu i novome danu dobro jutro tugo, opet napravih istu grešku!
Kako zadržati vetar u senci starog kestena ostati u tišini uspomena, gledati sreæi u lice jer ne mogu biti i ostati ona ista žena dobro jutro tugo, moja verna prijateljice!
Kako zadržati ljubav da u srcu veèno stanuje ostati u toplom zagrljaju, ne misleæi na sutra, jer sudbina sa mojim životom druge planove kuje dobro jutro tugo, sada i svakog sledeæeg jutra!
Pala je zvijezda i mrak je odjednom pao u zjene ako me volis ako me volis daj da skinemo te teske sjene da ne mogu vise nista tuzno reci da ne budu kise da ne bude nista a da ljubav bude... Ako me volis reci mi pjesmu koje rijeke znaju reci mi ljubav najvecu jos vecu od vece da mi traju te usne na usni da mi tijelo trne i usahnu suze. Ako me volis reci mi lijepo neka mi bude jutro na tijelu da me ne prevare ponocna bdijenja jer pala je zvijezda u moje zjene. Ako me volis ako me volis da skinemo skupa te teske sjene da mi pjesme polude da ne bude nista a da ljubav bude...
Snove snivam, snujem snove, snujem snove biserove, u snu zivim, u snu disem, al’ ne mogu sitne snove, ne mogu ih da napisem.
Snove snivam, snove snujem, u slike bih da ih kujem, al’ su sanci poletanci, ne mogu ih da prikujem srcu mome laganome.
Al’ nasloni na te snove tvoje grudi biserove, dve ledene biser kapi: ta bi studen smrzla snove, sve te slike sledila bi.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Svu noæ ga sanjam. Budim se povremeno tek koliko da osetim da ga zapravo nema, da je realnost nemilosrdno prosta i jasna. Nezaštiæeno je moje srce u ovakvoj noæi, razgoljeno za patnju. U snu ja s njim razgovaram, prilazim mu, ne mogu da savladam prokletu granicu izmeðu nas - budim se - i oseæam neizmernu tugu - teško mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska, kišna noæ. Sada se èuje glas ptice iz bašte. Poput suza kaplje ta pesma. Šapuæem njegovo ime, sama iznenaðena koliko sam zanesena. Ali me samo uzasna, potpuna samoæa svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noæi ...
...plavi cuperak je genije... 
