Jovan Ducic rodjen je 1872.godine. Odrastao je u Trebinju i Mostaru. Diplomatsku karijeru zapoèeo je 1907. i ostatak života proveo je u Carigradu, Sofiji, Rimu, Atini, Madridu, Kairu, Bukureštu... Umro je u Americi 7. aprila 1943. godine. Život u tudjiini budio mu je nostalgiju za zavièajem koja se odražava i u njegovim pesmama. 2000. godine, pesnikovi posmrtni ostaci su, po njegovoj želji, preneseni u Trebinje.
Èekasmo se dugo, a kad smo se sreli Dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I iduæi stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreæe smo hteli. Oboje smo strašno verovali tada Da se besmo našli. I mi nismo znali Koliko smo bili umorni i pali Od sumnja i davno preživljenih jada...
I zanavek kad se rastadosmo, i tako Stežuæ svoje srce rukama obema Otišla si plaèna, zamrzla i nema K’o što beše došla, tužno i polako
Ti utehu èekaš. Ne, utehe nema: Što utehom zovu, zovi zaboravom; Jad istinski dubok nikad ne zadrema. Rastrzana tako meðu snom i javom, Gledajuæi kako nepomièno bdije Taj Anðeo Stradanja nad tužnom ti glavom. Ti želiš i èekaš. I ne znaš da nije Ni sad ispijena ta èemerna èaša, I svirepi otrov jedne ironije; I da æe nas veèno strasna prošlost naša U nemirne noæi da trgne i seti, Kao zveket lanca starog robijaša. Surovi æe dani doæi i uzeti Svaki po svoj deo od srca što bunca, Što želi, što moli; a ti æeš se peti; Peti neprekidno, do kobnog vrhunca, Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete Pružajuæi ruke i vapijuæ: Sunca I tako ti dani bez sreæe i mete, Odnoseæ svoj deo stradanja i suza, Kao gavrani æe kraj nas da prolete, I ne pokidavši ni jednu od uža Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji, Za nama i gleda na nas ko Meduza. Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku, Mladosti moje to uzglavlje meko Dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi Što znaèi život... Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno. I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko - Mi nad njom gremo po neznanoj stazi. Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovara nije; Gde je poèetak? Gde li èudna meta? U neprovidnim maglama se krije. Brod mnogi ovud minu s mnogo muke, Istine blago tražeæ u dubini; I ne spaziše svetiljke iz luke - A gle po vodi razvalina njini... Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukèije nam zbori Niti u pustoš pustaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori. Spokojan pogled po površju baci, Sladosnog mira tu æeš samo steæi. - O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni slatko žuboreæi. I snivaj samo Biæe manje suza I više svjetlih i spokojnih noci... Svikni na odmor pod teretom uža Istina jedna i sama æe doæi Zovi se ljubav I nas samo pjevaj, I našu mladost bezbrižno i tio: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima život cio Ne pitaj nikad: zvuke naših dana Hoce li vjetri da raznesu šumom, Ko bjeli behar sa procvalih grana, Il cvjeæe nekad nad našijem humom; Il æe da žive... Niti pitaj, mlada, Da li se rodi odjek tvome glasu, I da l ga naše gluho doba sada Vjencima svojim il kamenjem zasu, - Budi ko ptica sa sjevernih mora, Stanovnik magle i ostrva leda, Što pjeva žudno izmeð lednih gora, Ne pitajuæi da l je kogod gleda, I da l je sluša; i sred mrtvog dola Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko èuo nije
Ukrascu tvoju sjenku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Biceš moj nacin odjevanja svega njeznog i tajnog. Pa i onda, kad dotrajes, iskrzanu, izbljedelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti. Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove dijetinje duse. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mjestima zajedno cemo plakati.
Zasivacu te vjetrom. Poslije cu, znam, pobrkati moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me shvatas: to nije prozimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svijet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipio, ne prehladim od studeni svog straha i samoce.
Nevidljivom suncu pružam žudne ruke, I otvaram srce nekom koga nije; Duša mi je puna mraène harmonije, Kojoj nikad nisam saslušao zvuke. Prostore sam prazne naselio sobom, I rasuo sebe, ko orion sjajan, U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan; I živim nad strahom i lebdim nad dobom. Od istine sam strašniji i veæi: Niti me što vreæa i niti što boli. Moja žudna duša neizmerno voli; I svaki moj korak, to je korak sreæi. Poènem jutrom onde gde veèerom zasta, Uvek držeæ èvrsto kraje zlatne niti; I moj dan bezmeran ushiæeno sviti, S pesmom jata bolno raspevanih lasta. I dok nosim želju otrovanu svoju, Kao ples zlih vila život šumi, vrvi; I sve ima ritam moje žedne krvi, I sve mojih snova ima strašnu boju. I tako, pun tamne neviæene vere, Idem kobnom stazom što je uvek ista - Ko zlokobno sunce, dok u meni blista Nasmejano lice veèite Himere.
Moje tamno srce, to je deo svega - Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima; I onda kad stoji bezglasno með svima, Jedan gromki eho æuti u dnu njega. Na obali morskoj moje srce ima Žamor nekog vala što veèito pline; Što èuva sveg mora zvuke i gorèine, I svu huku davno nestanulih plima. U zalazak zvezda iznad tamnog huma, Kroz san poju ptice u dubokoj seni; A bezbroj se gnezda odzivlju u meni, I tragièni odjek zamrknulih šuma... I to zvuèno srce kada jednom zaspe, Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega, Neæe biti strašnog prestanka za njega: U zvuk i u svetlost sve æe da se raspe. Uvek zaljubljeno u veènost, dok bruje Njime sjajne sfere, strasno i daleko... I kad oèarano kucne srce neko, To je moje srce što se opet èuje...
Nad ostrvom punim èempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora. Ljubièaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda. Prah sunèani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirisu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubièaste gore, I bled obzor što se proteže i puši. Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,- Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.
Ta ljubav bez cilja i bez sutradana, Zla sestra veènosti, u besu svog hitnog Nosi znak najveæe kobi što je znana: Sav užas prolaznog i bol neumitnog.
Taj svemir naslikan na valu što bega, Sav pokret prostorâ u treptanju lista – Ljubav je bez sutra veènija od svega: Jer i posle smrti još je uvek ista.
Ta ljubav što umre u naponu vrelu, Maè skrhan na samim vrhovima tvrða, Ima pobednièku gordost na svom èelu: Jer umre u sjaju pre nego zarða,
Ona proðe dušom kao izdaleka Zalutale ptice u svetlosti maja; U pesmi su njinoj glasi drugih reka, I na krilima im sunce drugog kraja.
I ona nestaje pre vesele žetve, Uvek neuvela u svemu što vene, Bez svoga zaveta i bez svoje kletve – U lepoti reèi jednom izreèene.
Èovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo èoveka sastojalo bi se u tome da bude veæma strog prema sebi, negoli èak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuða liènost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko oseæanje, i èovek pokazuje pravednost èesto više laskajuæi sebi, nego voleæi drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Kada je poznah, nebo beše mutno, Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode šumile zloslutno, I sve oèajno žurilo za mrenjem. I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao meseèina. Glas njezin beše ko muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tužna zbogom. Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava. I mnogo puta, u jutra, bez moæi, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noæi, Ali mi oèi mutne, pune suza.
Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu veèito zagrejanih mora. Majka ga je èesto nosila po studenim senkama nekog drveæa èije je lišæe mirisalo mirisom sna.
Nesreæni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaèu vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je veèito na njegovu sunèanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholiènog tuðeg mora.
Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišæe, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oèi, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleæa, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunèane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oèi i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono èudno i ogromno sunce, što èinjaše nekada da sve oko njega živi, da lišæe ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i èini da on pati dubokom i silnom strašæu ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u veèernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo èudnu i magijsku lepotu Iluzije. Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša ...
Svako ima po jedan grad svoje dvadesete godine, koji je lepši i melodièniji, i sunèaniji, nego svi drugi gradovi na zemlji. Grad mladosti, i to baš grad u jednoj takvoj gluhoj pokrajini, to izgleda jedna istina srca i mašte, više nego zemaljska istina i opšta stvarnost. Ako to nije grad gde smo se rodili, to je ipak mesto raðanja svih naših poèetaka, svih iluzija, prvog ponosa pred životom, prvog prkosa meðu ljudima, prvog sna meðu ženama, prvog razoèarenja meðu idejama i principima. Ne pamti se detinjstvo ni po èemu ozbiljnom, a starost se opet pamti samo po bedi. Meðutim mladost jedina ostaje u nama kao praznièni dan bez prestanka.
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi èoveèji život. Najveæi deo naših nesreæa bile su zato èisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a èitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda naèinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju liènost, èovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mraèni strah od života. Što èovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znaèi u mnogom pogledu, leèiti se od straha. Usamljen èovek je jedini èovek oslobodjen. I samoæa je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen èovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Peæinski èovek se jedino bojao jaèe životinje nego što je on, dok današnji društveni èovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih moguænosti.
Žene poènu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su veæ voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od èoveka. Žena hoæe više da bude voljena, nego da sama voli ... i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Èovek joj se može naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, èesto za ceo život, sasvim drukèijem èoveku nego kakvog je zamisljala i želela. Ona uvek podlegne jaèem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci èoveka koji je bio odista èovek njenog ukusa ... Padajuæi pred jakim a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.
Moje tamno srce, to je deo svega - Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima; I onda kad stoji bezglasno með svima, Jedan gromki eho æuti u dnu njega. Na obali morskoj moje srce ima Žamor nekog vala što veèito pline; Što èuva sveg mora zvuke i gorèine, I svu huku davno nestanulih plima. U zalazak zvezda iznad tamnog huma, Kroz san poju ptice u dubokoj seni; A bezbroj se gnezda odzivlju u meni, I tragièni odjek zamrknulih šuma... I to zvuèno srce kada jednom zaspe, Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega, Neæe biti strašnog prestanka za njega: U zvuk i u svetlost sve æe da se raspe. Uvek zaljubljeno u veènost, dok bruje Njime sjajne sfere, strasno i daleko... I kad oèarano kucne srce neko, To je moje srce što se opet èuje...
----------------- You may only be a person in this world, but for someone, you are the world.
... èak i oni ponosni koji inaèe smatraju ropstvo za najveæe zlo, rado se lišavaju zbog Ljubavi neèeg èega se inaèe nikada nisu hteli odreæi i nose svoju Ljubav kao bolest ili okov i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole ...
----------------- ... Me and You ... Just us two ..
Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja reè u šumu moj korak i bludnja i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreæi više nego sreæa. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seæa. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviðenja ti si cela tkana, tvoj plašt sunèani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja oèarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit’ si postojala. Roðena u mojoj tišini i èami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
... Znam ljude koji veruju da je Ljubav samo za besposlene i za meseèare, i druge koji su ostarili, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treæe koji su smatrali za nedozvoljeno poštovanje svoje muškosti, da svoju Ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike uglaðenosti i artsisti u život naprave od Ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge ...
Ti si moj trenutak i moj sen i sjajna moja reè u šumu moj korak i bludnja i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreæi više nego sreæa. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seæa. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviðenja ti si cela tkana, tvoj plašt sunèani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja oèarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit’ si postojala. Roðena u mojoj tišini i èami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
‎’’ Žena je istinitija prema sebi nego muškarac, jer muškarac ide za onim što je nauèio, a žena ide za onim što osjeæa. Muškarac uvijek uradi ono što mora, a žena uvijek uradi ono što želi.’’
-----------------
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
