|
barjak
|
#1
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:09:12
|
Aleksandar Sergejevic Puskin
POEZIJA
|
|
|
barjak
|
#2
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:11:09
|
elegija
ELEGIJA
Veselje bujno razvejanih leta
Sad ko pijanstva èemer duši smeta;
A tuga prošlih dana, slièno vinu,
Sve jaèa je što dublje dani plinu.
I nose puno umora i žali
Buduænosti uznemireni vali.
Al´ nije smrt to što mi srce moli,
Veæ život, radi misli, radi boli.
Ja znam da opet biæe naslañenja
Da harmonija moj æe sadrug biti,
Da æu nad bajkom snova suze liti,
|
|
|
barjak
|
#3
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:12:23
|
voleo sam vas
VOLEO SAM VAS
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek bog da tako drugi da vas voli.
|
|
|
barjak
|
#4
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:14:46
|
sta ime moje za te znaci
ŠTA IME MOJE
ZA TE ZNAÈI
Šta ime moje za te znaèi?
Umreæe ono k´o šum vala
Što tužno mije tuña žala,
Ko žagor šumski kad se smraèi.
Na listu tvoga spomenara
Ostaæe poput traga sivog,
K´o grobni natpis, èudna šara
Neèitljiva za ikog živog.
Šta znaèi ono? Veæ odavno
Val novih nemira ga briše
I seæanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme èame,
Kaži u èasovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...
POD SINJIM NEBOM JE...
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela veæ je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta èuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za seæanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
|
|
|
barjak
|
#5
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:16:51
|
posveceno
POSVEÆENO...
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun èeznuæa,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuæa,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuæa:
|
|
|
barjak
|
#6
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:17:52
|
noc
N O Æ
Sav èežnja, milošta, moj glas èim si preda mnom,
Remeti æutanje u noænom èasu tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveæi,
Promièu stihovi sliveni, žuboreæi -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I èujem sad, u tmini:
- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.
1823.
|
|
|
barjak
|
#7
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:20:34
|
ne pevaj draga
NE PEVAJ DRAGA
Ne pevaj, draga, kad si samnom
gruzinske pesme pune tuge;
u seæanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišinu
te pesme lude, zanesene,
ja vidim stepu, meseèinu
i lik daleke jedne žene.
|
|
|
barjak
|
#8
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:21:52
|
pod sinjim nebom je
POD SINJIM NEBOM JE...
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela veæ je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta èuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za seæanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
POSVEÆENO...
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun èeznuæa,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuæa,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuæa:
Ti vraæaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuæa,
|
|
|
barjak
|
#9
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:22:43
|
pesniku
PESNIKU
Za ljubav sveta - ljudi, Pesnièe ti ne mari!
Velike hvale huka - to je trenutan šum.
Hladan je smeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al’ ti budi - èvrst i sam ko tvoj um.
Ti - car si. I sam živiš. Kreæe te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svet puni - mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O delu umetnièkom umetnik strože sudi...
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoæe neka zbori
Nek’ pljuje onaj oltar gde tvoja svetlost gori
Nestašluk dece neka koleba presto tvoj.
|
|
|
barjak
|
#10
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:23:52
|
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .
O, doñi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude èija zloba
Uèini kraj života tvog,
Ni da proèitam tajne groba,
I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
1830
* * *
Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, èudni,
Verna si mi, al zašto reèi tvoje
Vole da plaše moj um veèno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
|
|
|
barjak
|
#11
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:25:03
|
zimsko vece
ZIMSKO VEÈE
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Èas ko ljuta zver zavije,
Zaplaèe ko dete èas.
Sad na trošnom krovu sveli
|
|
|
barjak
|
#12
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:25:49
|
arion
ARION
U èamcu mi smo mnogi bili;
natezali su jedni jedro,
a drugi upirali vedro
u vodu vesla. U tišini
na krmi naš kormilar umni
u šutnji vodi tromi èun;
ja - bezbrižan i vere pun,
ja pevah im... Al vala grud
najednom zgnjeèi vihor šumni...
Kormilar s pomorcima strada!
Tek ja, tajanstven pevaè, sada
na kopno baèen nevremenom,
ja himne iste pevam dalje
i svoje namoèene halje
na suncu sušim tu pod stenom.
|
|
|
barjak
|
#13
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:40:53
|
cvetak
CVETAK
Uveli cvetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, veæ mnoštvom èudnih misli
duša se moja puni sva.
Kog proleæa je cvao cvatom
i èijom rukom skršen bi?
Da l’ poznatom il nepoznatom?
Zašto ga’ovde ostavi?
Možda za spomen na poznanstvo
il na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
Živi li on il ona živi,
gde li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovde cvetiæ mlad?
NE PEVAJ DRAGA
Ne pevaj, draga, kad si samnom
gruzinske pesme pune tuge;
u seæanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišinu
te pesme lude, zanesene,
ja vidim stepu, meseèinu
i lik daleke jedne žene.
Otkad ugledah te, draga,
njen lik u mome srcu gasne,
al nova oživi ga snaga,
kad zaèujem te pesme strasne.
Ne pevaj, draga, kad si samnom,
gruzinske pesme pune tuge;
u seæanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.
|
|
|
barjak
|
#14
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:42:52
|
bajka o ribaru i ribici
BAJKA O RIBARU I RIBICI
U dalekoj
zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora
koliba je bila jedna
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ruèak kuva
i kolibu ona èuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba èami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reèe: -Ruèak kuvaj,
kuæu èuvaj,
a ja odoh po svoj èamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neæu kriti,
da æe danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, veæ se smraèi
i nebo se naoblaèi,
ali ribe nigde nema
i deda se kuæi sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa èela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobièna riba neka,
gleda u nju s èudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi èudo bilo veæe,
riba ljudskim glasom reèe:
- Šta god tražiš, ja æu dati,
samo me u more vrati.
Ispuniæu želju tvoju
- bilo koju...
...Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reèe.
Spustilo se veæ i veèe
kad se kuæi vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa æe reæi:
- Sedi ovde pokraj peæi.
Doneo si praznu torbu,
ješæeš sada samo èorbu.
Deda sede
i, dok toplu èorbu jede,
poèe da joj, tako s reda,
èudan sluèaj pripoveda.
Kad je baba èula ovo,
održa mu strašno slovo:
- Od muke æu sad puæi.
tebe, deda, treba tuæi.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
|
|
|
barjak
|
#15
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:45:50
|
BAJKA O RIBARU I RIBICI
U dalekoj
zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora
koliba je bila jedna
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ruèak kuva
i kolibu ona èuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba èami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reèe: -Ruèak kuvaj,
kuæu èuvaj,
a ja odoh po svoj èamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neæu kriti,
da æe danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, veæ se smraèi
i nebo se naoblaèi,
ali ribe nigde nema
i deda se kuæi sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa èela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobièna riba neka,
gleda u nju s èudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi èudo bilo veæe,
riba ljudskim glasom reèe:
- Šta god tražiš, ja æu dati,
samo me u more vrati.
Ispuniæu želju tvoju
- bilo koju...
...Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reèe.
Spustilo se veæ i veèe
kad se kuæi vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa æe reæi:
- Sedi ovde pokraj peæi.
Doneo si praznu torbu,
ješæeš sada samo èorbu.
Deda sede
i, dok toplu èorbu jede,
poèe da joj, tako s reda,
èudan sluèaj pripoveda.
Kad je baba èula ovo,
održa mu strašno slovo:
- Od muke æu sad puæi.
tebe, deda, treba tuæi.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?.
Babi reèe: -Ruèak kuvaj,
kuæu èuvaj,
a ja odoh po svoj èamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neæu kriti,
da æe danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, veæ se smraèi
i nebo se naoblaèi,
ali ribe nigde nema
i deda se kuæi sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa èela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobièna riba neka,
gleda u nju s èudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi èudo bilo veæe,
riba ljudskim glasom reèe:
- Šta god tražiš, ja æu dati,
samo me u more vrati.
Ispuniæu želju tvoju
- bilo koju...
...Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reèe.
Spustilo se veæ i veèe
kad se kuæi vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa æe reæi:
- Sedi ovde pokraj peæi.
Doneo si praznu torbu,
ješæeš sada samo èorbu.
Deda sede
i, dok toplu èorbu jede,
poèe da joj, tako s reda,
èudan sluèaj pripoveda.
Kad je baba èula ovo,
održa mu strašno slovo:
- Od muke æu sad puæi.
tebe, deda, treba tuæi.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
|
|
|
barjak
|
#16
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:47:30
|
suzanj
SUŽANJ
Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleæe moj sreæniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja taèno razumem što hteo bi reæ;
On poziva mene: ’’Hajd’ vreme je veæ!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!’’
|
|
|
barjak
|
#17
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:50:20
|
poslanija u sibir
POSLANICA U SIBIR
U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek’ ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.
Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje æe mraèno siæi
Da bi vam bodrost održala
I željeno æe vreme stiæi.
|
|
|
barjak
|
#18
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:52:36
|
exegi monumentum
EXEGI MONUMENTUM
Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neæe mu prilaze zaboraviti puk.
Èelom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeæe mi prah.
Slavan æu ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom živ glas proneæe ljudi,
Pomenuæe me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje æudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo æu biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.
TRENUTKA JA SE SEÆAM SJAJNA
Trenutka ja se seæam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko priviñenje, kao tajna,
i ko lepote genij pravi.
Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje tašte,
tvoj nežni glas mi pevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu mašte.
No, doba minu. Vihor nežni
raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nežni
i lik nebeski zaboravu.
Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatoèenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuæa, nalik mrenju.
Al stiže duši probuñenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano priviñenje
i ko lepote genij pravi.
I kucat stade srce vruæe,
nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuæe,
i ljubav sja, i teku suze.
|
|
|
barjak
|
#19
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:54:16
|
trnutka ja se secam sjajna
TRENUTKA JA SE SEÆAM SJAJNA
Trenutka ja se seæam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko priviñenje, kao tajna,
i ko lepote genij pravi.
Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje tašte,
tvoj nežni glas mi pevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu mašte.
No, doba minu. Vihor nežni
raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nežni
i lik nebeski zaboravu.
Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatoèenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuæa, nalik mrenju.
Al stiže duši probuñenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano priviñenje
i ko lepote genij pravi.
I kucat stade srce vruæe,
nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuæe,
i ljubav sja, i teku suze.
TI I VI
Isprazno Vi srdaènim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj mašti
Uzrhta duša u meni.
Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kažem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!
BESI
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moæ,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noæ.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu moro bi se
Užasnuti svaki džin.
’’Teraj momèe!’’ - ’’Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se veæ i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašæemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo na je zadnji èas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaèu oko nas.’’
’’Eno jedan zube kezi;
Drugi me je pljuno, - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trèo levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.’’
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moæ,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noæ,
Sad ni maci, - - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
’’Šta je ono?’’ - ’’Bog bi znao, -
Neka klada, - il je vuk.’’
Sicu, pište noæne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeæ glave, -
Kakva j’ ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urlièe neka rulja
Vrteæi se u vreten,
Èudna huka, èudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kæer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moæ,
Sneg vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noæ.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
VREME JE, DRUŽE MOJ
Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki èasak nosi
Života deliæ svoj, života deliæ krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreæe sloboda, mir postoje,
Veæ davno uñeš nov privlaèi srce moje,
Veæ davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.
|
|
|
barjak
|
#20
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:55:14
|
posetio sam opet
POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Veæ deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju seæanja me živo;
I èini mi se: još sam sinoæ luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne èujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuæu. Evo
Šumovitog huma gde sam èesto
Sedeo nepokretan, gledajuæi
Na jezero i seæao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuæi za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaèa naherena, na vetru,
Okreæe jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treæi
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po meseèini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao èeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neæu ja
Tvoj moæni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek èuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraæa sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrèini proñe pored vas
I pomisli na mene.
|
|
|
barjak
|
#21
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:57:17
|
vreme je,druze moj
VREME JE, DRUŽE MOJ
Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki èasak nosi
Života deliæ svoj, života deliæ krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreæe sloboda, mir postoje,
Veæ davno uñeš nov privlaèi srce moje,
Veæ davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.
POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Veæ deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju seæanja me živo;
I èini mi se: još sam sinoæ luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne èujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuæu. Evo
Šumovitog huma gde sam èesto
Sedeo nepokretan, gledajuæi
Na jezero i seæao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuæi za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaèa naherena, na vetru,
Okreæe jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treæi
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po meseèini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao èeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neæu ja
Tvoj moæni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
|
|
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
