Pustila sam noæas suzu...Pustila sam neka teèe...Nek’ mi ona takne lice,kada tvoja ruka neæe...Pustila sam noæas suzu,nisam je oterala ovaj put..Pustila sam neka kune jer sve mi je uzalud.Pustila sam suzu noæaso ljubavi ti prokleta moja,pustila nek me gušita prokleta sudbina koja.. .Nije dala nikad meni da uz tebe budem srcei nek teèe suza moja nek mi noæas krasi lice.Sve æe ove reèi moje jednom postati samo sena a ti meni srce nikad,neæeš biti uspomena. Pustila sam suzu noæas da me ona zadnja geje,kad se tvoje srce malo daleko od moga krije .Pustila sam suzu noæas jer znam da i tebe bol išto kraj mene biti neæeš i ako me duh tvoj voli. Pustila sam neka ideneka za nas kune tugu i sreæu.Pustila sam jer nikad više veruj ja zaplakati neæu.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Sedela sam.... otvorila flasu vina.... Sama sama, bez igde ikoga....
Usamljenost prija sve dok ne pocnes o njoj razmišljati. Da, onda uvek neko nedostaje. Glava puna neispricanih prica koje toliko zelim da ispricam.... ali nema kome.
Lajem, lajem.... gluposti..... i napravim problem.... Neodgovorno, detinjasto. Ne znam ni sama zasto. Gubim prava na svoje reci koje su govorile da je sve u redu, da su mi namere dobre.... I sad kad znam da je tako i da je bilo tako razmišljam se pa zasto? Zbog cega?
Iskreno, ne secam se, sto nije izgovor vec meni najveca kazna.
Dovela sam se u red, stala pred sve izazove, muke, ustala i uspela. I eto, ponovo napravih od sebe budalu. Ne mogu kriviti ni Boga ni oca ni zivot ni nista jer svako sebi kroji svoju sudbinu. A sudbina je ponekad tankim koncem tkana...
Da kazem da zelim zlo? Ne, nikako, nemam takve misli ni namere. Da kazem da te volim, da me ljubav muèi? Ne, proslo je. Mucila sam sebe jedno vreme, . ali proslo je. Na kraju krajeva i ne pada mi na pamet da se vracam nazad. Nemam razloga, ni zelje....
Zao mi je...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Znas da se samo srusim u krevet i zaspim...od prevelikog premora...znas da se ponekad tesko budim...ne secam se sna...ali ostane osecaj koji stvori onu tegobu u grudima i sprecava vazduh da te nesmetano dise.... ponekad se secam svega... ali nemam osecaj koji ostane da bridi na jeziku ili treperi u oku koje krmeljivo... pokusava da ugleda poznatu belinu plafona ne bi li se brze vratila u realni svet kontrolisanih obmana...znas da su zore... bas kao ova sada...blago vetrovite i sveze... zeljna sam ledenog vetra da me siba po licu ne bi li odganala svu vrelinu koja se danima upija u mene... gori me... przi... mozda je jos neka zora bila ovakva... ali ja sam sanjala i nisam je cula... nisam je osetila...znas da te sanjam... svesna da je samo tvoj obris zalutao u moju podsvest...drsko ti scepam konture i vodim te kroz polja pognutih suncokreta... trazim ti divljenje u oku zbog bistrog potoka koji zamutimo bosim nogama umornim od pesacenja kroz pustinje sopstvenih sustina... a onda polako... svaka moja emocija... daje ti lik... pretvara te u miris... daruje mi dodir... daruje mi osmeh... savrsen osmeh... za savrseni san...
Znas da ponekad boli i samo postojanje... postojim za druge... grabe me... komadaju... uzimaju delove koje ne mogu da kupe... a onda se jednostavno okrenu i sa osmehom odsetaju od mene... zadovoljni jer su dobili sta su zeleli... nije vazan nacin... takvi su ljudi... znam... nije vazan nacin.... cak ni motiv za mnoge stvari vise nije vazan... vazno je samo dobiti strast koja izaziva svojom nedostupnoscu...
A onda izadjem na terasu... zagledam se u nebo i pustim hladnocu da se igra po kozi...pokusavam da udahnem delic vazduha koji si izbaco iz sebe ne bih li te osetila... lecim samu sebe svakim udahom svezine jutra...osecam miris mojih cempresa koji se euforicno igraju u namenutom ritmu jutra... pustam misli da odlaze i dolaze... prihvatam istine i odbacujem lazi... zatvaram oci i pomislim...Boze...Da li On zna... koliko je jako tesko ziveti bez njega pored sebe...sa saznanjem da je tako blizu...Boze Da li On zna koliko ga Volim....
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Ona ce s’ tobom, sa mnom ce Bog, mozda i nadjem andjela svog. Od vecnosti ja ne gubim dah, Ja imam od zivota strah. Molim za tebe, molim za nju. Svi smo mi prah u svemiru. Od vecnosti ja ne gubim dah, ja imam od zivota strah. Zivot je tuzna arija, i sve mi je tezi sto sam starija. Zivot je zamka prirode jer nije isti za sve.
Molim za tebe, molim za nju ... Ona ce s’ tobom, sa mnom ce Bog ...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
davnoi , jednom sam ti rekao da prelepo pises ,,,pises srcem ,,,a kada covek tada pise tekstovi su najlepsi dirljivo je citati to sto ti pises ,,,jer se svako moze pronaci u tvojim tekstovima nastavi tako uzivacu citajuci tvoje tekstove,,
Postoji vreme æutanja...u tom vremenu svaka izgovorena rec izgleda nepotrebno...i moja i svacija...to je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeæi sa sobom neki cudan dijalog u kome samo menjam likove i jezike...to je ono vreme kada mi svaki spoljni nadarazaj stvara bolno jezenje koze...svaki ton cujem kao urlik...a svaku intonaciju kao iritantnu.. jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet...a u meni se vode beskrajne price...ozivljavaju dogadjaji...prelaze kilometri...u tim periodima ne osecam potrebu ni za snom i dopustam mu tek po koji minut da me otrgne od mene...ne osecam potrebu ni za hranom...ona me usporava u mislima i optereæuje telo...jeste da stomak zaboli ali...izdrzim...tada mi je dovoljna velika solja kafe i par pakli cigareta...i to je to...jednom...davno...u nekom vremenu koje sam veæ zivela, rekla sam...pssstttt...probudiæeš tišinu u meni...tugu ili radost...ne znam...zato...pssssttttt...ne želim tišinu... Danas...posle tog odživljenog vremena i mnogih æutanja...shvatila sam da je ona postala deo mene...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Jednom, ne tako davno živeo je jedan covek u svom malenom svetu , okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe. Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli , radovali mu se , i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju rec sa njime... Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen , da ga one i sada pamte.. Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan , okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina , koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš , da ceš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze , a praznina ostaje , ostaje nepopunjena ... I covek se povlaci u sebe i tone u nekom svom svetu.. Godine su prolazile , a covek je cekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Cekajuci je ostareo, kose su mu postale sede , izraz lica , ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki cas , kao da je tu svoju ljubav , cekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice coveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama... Jednog dana , na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Covek mu je poklonio prsten koji je cuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao , zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama cekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada nece pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreca umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga , živeceš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Covek se okrenuo , ušao u kucu , zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Prica se da je otišao daleko, daleko od svog kucnog praga i da u nekim dalekim zemljama , sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuce u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život. Zato ti koji ovo budeš citao upitaj sebe , da li si pronašao svoju ljubav ? Ako jesi , cuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži , bar malo parce poštovanja i razumevanja. I bice ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaceš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slucajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi , a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci , darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav cuva. I onaj potok koji tece , ne tece slucajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reci najlepših ljubavnih prica. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obicna pahulja Kada ti je draga osoba , ukloni svojim prstima sa lica , ona postaje pahulja ljubavi vaše. Upamti , da svaki život ima svoju ljubavnu pricu. I ne dozvoli da se ona jednom isprica i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba , koja trebaš da napišeš ,,ljubavnu pricu,, koja ostaje vecna. Znam da možeš – Želiš li ?" ============== ovo nije moja prica. ali veoma je slicna mojoj, zivotnoj
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
... volela sam ga, ali nikada u potpunosti posedovala, ostao je u mojim mislima poput veènog mita kroz svoje doživljaje koji su kasnije usledili. Kada se budemo ponovo sreli biæemo stariji, ali da li æemo biti imalo mudriji ...
Igrali smo se ljubavi _ti varao-ja bolovala… Igrali smo se sudbine _ti kovao-ja prihvatala… Igrali smo se zivota _ti zivio-ja umirala… Igrali smo se rastanka _ti odlazio-ja plakala…….
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogla bih da pisem satima, danima, godinama.
Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota. I ako sam svesna da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, i ako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.
Ipak mastam, ipak pisem.....
a tako bih Te volela zagrliti oko struka.... da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim te....
Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju.. Uh, kako bih zelela da je samo moj....Da je moj...U meni ima toliko ljubavi ..... da bih mogla da ga volim bar dvesta godina vise.... Imao bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...
A za osmeh, da za osmeh njegov... koji izgleda kao sunce u smiraj dana, .....da, ja bih isla do pakla i nazad
Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupla prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih vrelih suza.
Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam
..... Nikad
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Danas sam daleko, sutra veæ iznova pred stopalima Tvojim.
Možeš me gaziti ili podiæi snagom ruku svojih i voditi u moj svijet, koji istražujem sve dok je puls opipljiv u meni i odzvanja tako da prodrma èula Tvoja...
ne znam volim li te jos ili je sve to samo stvar proslosti. ne znam jesi li mi u mislima zbog toga sto mi znacis ili zato jer si stvar lepih secanja. ne znam hocu li uopste uspeti sa tobom.tu sam za tebe... uvek sam i bila, sve ove godine sedela u mraku i cekala, poput deteta koje zeljno iscekuje da otvori svoj poklon. a onda kada mu se konacno ukaze prilika za to, dete shvati da nije vise dete i da mu ta igracka upakovana u tu kutiju sa ogromnom masnom ne znaci puno. nisi ti ni igracka, ni masna. u ovoj prici sam ja lutka, pali andjeo koji je prodao svoja krila djavolu. naivno bice vodjeno kroz mrak mirisom ljubavi, stope koje bose gaze po trnju zivota i krvare nad tvojom savescu, dok ti to mirno sa osmehom posmatras. lomljena vetrovima i puna plihova zelje na sebi, zelje za tobom, pratila sam svaki tvoj korak, ljubila otisak tvojih nogu, trazila tvoj trag... slepa robinja, robinja tvoje öljubavi spremna na sve... nevinost unistena za jednu noc... tvoje lice koje se smesi od zadovoljstav i moje koje se grci od bola i mrznje prema sebi. zar cigare koju mesto mene u tom trenutku drzis medju prstim. daaa... od tada svake noci i svakog dana uvek tu za tebe... do skoro... ne obazirem se vise na tvoje reci i tvoje molbe. veran si mi. i ja tebi... mozda... ne molim te vise, ne sluzim te vise, sada si ti sa vrha pao dole, sada ti osecas miris krvi koja ti se lepi za tabane dok molis za mrvicu ljubavi i zrno zadovoljstva. gledam te a ne vidim te. ne vidim nikog. moje oci su sada prazne i gledaju kroz ljude. palim dzoint i uzivam u dimu koji ispunjava moja pluca, uzivam u opustanju mog mozga i tela... kakav psihicki orgazam, nista lepse u ovom trenutku. samo me ti gusis, ili ja gusim samu sebe pitajuci se da li te uopste volim, i da li si ti ono na sta ja celi zivot cekam... Kapne dan, pa dodje noc prodje noc, pa kapne dan korak naprijed, natrag dva ode godina Oko podne budim se ovako citam novine lose vijesti preskacem to mi ne treba Godine prolaze proklete, neka idu bez mene Upali svijetlo, mracno je kada lezis kraj mene hoce da vidim proljece u tvojim ocima I korak naprijed, natrag dva valjda nam je takva sudbina e, da je barem ostalo vise dobrih bendova Kad je tako malo, malo vremena ja ga necu trositi kako ne treba *** Ma sto da zelim sve je tako daleko i sad mi zao sve bi opet ponovo najljepsu pjesmu tebi bi’ pjevao hej kamo srece da sam pjevat’ mogao Ptice u bijegu tisina gradi zidove zvoni zbogom rijeci kazne Bozije te tvoje usne opojne jos uvijek sanjam kako su me ljubile Jesen u meni tuguje zasto sanjam cemprese moje ceste ne vode nikuda bez tebe Jesen u meni caruje a u tebi proljece ni sunce ne moze ne moze kroz oblake hej,rano moja, hej S kime sada putujes ma sto da bilo nemoj da mi tugujes najljepsu pjesmu tebi bi’ pjevao hej kamo srece da sam pjevat’ mogao Jesen u meni tuguje zasto sanjam cemprese moje ceste ne vode nikuda bez tebe Jesen u meni caruje a u tebi proljece ni sunce ne moze ne moze kroz oblake hej, rano moja, hej
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Laganim korakom dodirujem prasnjavi put misleci na tebe. Pevusim neku pesmu lagano pomicuci usne ispunjene vrelinom zelje da te reci ostvarim jos taj dan. Podizem svoj pogled,srce ubrzava…dolazis mi u susret..iznanedenje si mojim ocima. Zaustavljam se kraj tebe udisuci toplinu tvog pokreta. Osecam svako uzdizanje tvojih prsa dok uzdises lagano ,osecam na svojim prstima,iako te ne dodirujem. Posmatram tvoje usne kako se krecu u savrsenim pokretima. Tvoj glas zamenio je onu pesmu ..okrznuo se o moju misao koja je lezala u tvojim ocima. Pomices ruke,a ja se pravim da ti ne ocrtavam svaku kretnju na velikom platnu koje gledam u snovima. Tvoja ruka krece prema mom ramenu,dodirujes ga,pustas i kreces dalje.. Ja nastavljam put moleci svoje tjelo da se ne okrene za tobom…
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
... U ljude upisuj druženja, al nikad srca oluju. Ljudi te pažljivo slušaju, al samo svoj glas èuju. Zato im što manje kaži. Ljudi su tek onda ljudi kad im se ništa ne traži, a mnogo im se nudi. Ljudi su èudne biljke. Kad rastu u sebe siðu. Sretnu se. Pa se raziðu. Ili se mimoiðu ...
----------------- ... Me and You ... Just us two ..
Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.
A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Svako od nas u zivotu ima svoju pricu. I niko od nas je nije ispricao do kraja , jer to su price koje nemaju svoj kraj. Kraj je negde tamo u nekom beskraju nasih misli. Ali , ljudi cesto menjaju svoje price i prepustaju da ih pisu vetrovi u nasim glavama.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
naprosto, nisam ni ynala ni umela ikaad drugacije od toga, nego da pisem srcem...Ni sanjala nisam, da ce sve to jednog dana biti moj pad. Uzasno sam bila sretna, dok sam pisala. Sada vise ne umem tako. Sada mi ostaje, da samo jednog dana, nekada nekome, ko opet zavoli me, i upozna moje srce, pokazem, ko sma nekada bila ja. Ova divna i izuzetna ja. Ponekad kada sada citam svoje misli, ne mogu da verujem na koji sam fascinantan naèin prenosila ono sta u mojoj dusi bilo je; ono sta za tebe bilo pisano je. Kazu ko se razume u horoskop, da je to aspekt pisca, jer sa lakocom izrazavam ono sta u meni je , verno prenoseci na papir. Bila sam sretna, jer se nisam bila osetila usamljenom. Bila sam sretna, jer sam videla bila, da ima toliko i puno izuzezetnih ljudi, nalik meni. To mi je davalo veru i nadu u neko bolje sutra. Da postoje i dalje neka visoko osecajna bica, da postoje ljudi koji imaju dusu, koji imaju osecaje. Koji umeju da pate. Koji umeju da priznaju greške. Divila sam se ljudima koji su umeli na isti nacin takav da pisu. Za nekoga svog. Za nekoga ko im je drag. Meni je tesko padalo, sto je to lepo tako bilo citati i mastati kako bi bilo da je neko taj negde na takav nacin pisao za mene. da negde isto tako postoji neko tako blizak i slican meni, po dusi, po mislima, po vaspitanju. Bila sam tako sretna i nisma stigla sve to ad iskazem, da kazem, da napisem...Nije bilo vremena. Nije bilo lepih i dobrih okolnosti. Ne mogu ista od toga da vratim, a sve bih dala da mogu. Sve je bila pusta laž.....Da me voliš.
... Bila sam na jednom predelu na Mesecu i vratila sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noæ, nekoliko èasova i jedna veènost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora ...
Ni veceras ne mogu da zaspim a jos malo oglasice se saticak i alarm koji ce me obavestiti da kuca jos jedna radna nedelja...Kada pisete srcem, reci se naprosto roje kao roj pcelica.Klize kao voda koja se otapa svojom neumitnoscu.Negde padam od umora a imam utisak da mogu izdrzati jos toliko bez nespavanja.Da moŠ izdrzati bez sna, ne bih ni spavala.Gubljenje vremena. Negde je u oèima sveprisutan sjaj iako malecni podocnjaci kvare idilu...Dobro jutro, podocnjaci sJatki, opet drugujemo, m?Ako,ako..i to je za ljude.I tuga.I sreca.I visina i pad.Naucite stosta.Sto o sebi.Sto o drugima.O tome sta jeste i o onome sta nikada biti necete.Vidite u cemu ste jaki a na cemu treba poraditi.I nista nije bilo vrednije od tog, od tog slova..u svakom je bila utisnuta vanvremenska osecajnost i paznja.Puls misli koja smesi se.Ima nezadrzivi osmeh nade i srece.Da jednog dana bice sve ok.
Pitam se ponekad, hocu li opet moci ja biti ista ta i sa nekim novim buducim?Da budem potpuno ista, ona stara ja?Beskrajno duhovita, romanticna i pazljiva.Nasmejana.Negde i dalje sam.Doduse, sada mi je osecaj takav kao u kakvog mede zaspalog zimskim snom.Naprosto, zbrisao si sve.Do temelja.Porusio.Ne osvrnuvši se.Trebalo je vremena da ponovo sve vrati se.Bilo je zaista potrebno vreme,da ponovo probudi se sve sto vec poodavno pajka u dusi.U karakteru.Pitam se, hoce li taj neko umeti to u meni videti, prepoznati?Umeti negovati?Hoce li taj neko biti onaj pravi vec konacno u masi ljudi ove planete sto zivot se zove...hoce li sto kaze moja baka meni, imati okice na vrh glave, kada me vidi, kada pomene moje ime i srce mu zaigra...hocu li ja umeti opet biti ta, sa necijim drugim recima, u neèijim drugim rukama, osmesima..Pogledima.Ne znam.Samo znam da dacu sve od sebe.Da trudicu se.Opet ispocetka.Kao Feniks.Sa zaboravljanjem svega ruznog nekada i kao da mi se ikad lose nista desilo nije.Sa tolikom verom opet.Druge nema.Ja ne poznajem sredinu.Nadam se da bice vredan toga.Svega onog istinski najboljeg sto u mojoj dusi je.Sto u mojoj dusi zaspalim snom cezne.Sto u mojoj dusi zaspalim snom...Stanuje.
Ova godina mi je bila beskrajno teška i veoma se radujem što je na izmaku. Bože, kako je sve bolelo. Kako tako moze u isto vreme sve da stigne na "naplatu" , da tako udara sa svih strana. U njoj sam ostala bez tebe, ali kada su mi se ta vrata zatvorila, neka druga su se istina otvorila. U ovoj sam godini stekla fantastiène prijatelje, drugarice, ljude koje sam nenadano sretala a imala utisak kao da ih znam citav zivot. verovatno se negde dobro, dobrim vratilo. Provela sam je u nadi da ce se sve popraviti, izgladiti. Nije. Ja i dalje ne gubim nadu. I dalje me ona drzi. Iza mene je jedan strasno loš i tezak period. Sa najdivnijim nadama ulazim u ovu Novu. Sa najlepsšim mislila. Sa osmehom na usnama. Izdrzala sam i nije me to promenilo na gore.Vec samo na bolje. Sada sam samo jos jaca u onome sto smatram vrednim. Sada sam svesna sta sam ispustila, sta i u cemu gresila, u cemu sam slaba. Jednostavno, nisma poklekla, iako je na mahove bilo neizdrzivo. MOzda NOva godina donese true love. Ja bih najvise volela da to opet negde budes ti. Opet ti, ali neko nov. Jer i ja sam sada neobicno obicna i drugacija, ali i dalje ono sta voleo si ti. Drzi me osecaj da sledeca godina nosi neku srecu. U nekom obliku. Ne znam kada, gde i kako, ali znam da opet stajace osmeh na usnama. Imam tu veru, da bice jednostavno sve ok. Da ide moja godina.
Ponekad je tako, da...Pametnije odustati.Pustiti.Izgubiti rat.Predati bitku.Mudar covek naprosto zna kada je smislenije spustiti gard, pokazati ledjica, prstic no-no ili saznanje da je vreme za to nesto naprosto iscezlo.Isteklo.Ja mislila sam umecu sve.Da nece tako biti sve.Bila sam hrabra ali koliko god se trudila, nije bilo sudjeno da uspe.I onda shvatih...Hrabra jesam bila.Ali nisam nesalomiva.
Mislim da je glavni problem, bio u tim krajnostima. Naprosto, teram do daske. Ne poznajem sredinu. NIšta em tako ne može izbaciti iz takta, kao njanjavost ljudi, gnjecavost kojom obitavaju svaki Božiji dan. Kada se tegle kao sto sireva. Kada ste im vecito an nekom stend baju, cekajte dok oni ne premotaju, ne ukapiraju, ne shvate a Vama, dotle sta? Aha, upravo to.....prodje život. Niko neæe živeti sto godina, ali naprosto neko ide sporije neko brze i sve ej to ok, ali ne razumem danasnje ljude sa kojom primesom laksam bite, kako cemo lako cemo drustvo i imam vremena za sve...Ja na to otkidam. A, bre lupi sakom o sto. Preseci. Imaj stav. Imaj misao. Zauzmi se za nesto. Nekoga. Odbrani. Traži. Pokušaj. Vrati. Odbaci ali nemoj biti neka metiljava sredina, to me neprosto uzasava. Gde nestadose oni pravi muskarci, one senzualne zene, nacisto se sve pobrkalo...oni sve tunjaviji, i u stavu inferiorno, a zene opet sta ce vide nema vajde pa umesto na stiklice i skunjica oblace njihove pantalone da prehrane porodicu. Gde su te majke, gde je to drustvo, aj ne znam...Kako se to vaspitava da danas sutra bude, ocito da je prefiks na ono ne glava porodice, gde on nikada nece biti autoritet, ono uf, pravo musko kada vi frfljate beskonacno a onda on kaze dosta i Vi znate da je Dara prevrsila meru....A ovo, ja ne znam sta je. Uopste me nerviraju i zivciraju takvi ljudi generalno a onda ta muska i takav stvorenja. MiSim, ako cete biti sama/c udvoje sta ce Vam onda ko? Pa, ne? Mozda nisam u pravu, sli svakako verujem ad ne mogu biti bas toliko u krivu.
U beskrajno dugim noæima, kako sam odrastala, i bivala negde sve nesretnija dok nisam shvatila i prihvatila konacnost svoje razlicitosti duse i neumitnost ishoda, da nece biti lako makar uklopiti se u ovaj svet, jer se ukalupiti ne mogu niti mu pripadati, pitala sam se da li zaista postoji to.Da nadjem u nekome bezuslovnost.Necega.Bilo cega.Davanje do kraja i ostatka.Do zadnje mrve.Neku neponovljivost.Da Vas neko prigrli snagom svoje duse kao majka dete koje se polupa na plocniku.Da li to zaista postoji u ljudima a da nije prijateljske vec emotivne prirode?Negde sam uvidjala namete zivota da me u tom verovanju postojanja istog omete.Da odustanem.Da mi se naruga jogunastim kezom: "Jelena neeema, ili nema barem za tebe".Pitala sam se gde se to "deli", zasluzuje.Zavredjuje.Èime dobija.I zasto što više tražiš, èezneš ne možeš imati to.U nekome.Ili neko u tebi.U mnogim momentima sam priznajem bivala obeshrabrena.Ne i ne verujuca.Mozda bi bilo lakse da su govorili.Mozda ni to ne bi pomoglo.Osecaj gde nesmes da se ponadas da si ta.Jer naprosto nisi.Jer uvek fali nesto.Dopuna.Licnosti.Duse.Karaktera.Emocija.Fizickog izgleda.I mene kao mene...bez prava da mi ista smeta.
Negde prepoznajem u sebi jednog teškog, teškog analitièara koji "mrvi" i razlaže dosta situacija.Iz dosta uglova.Iz izmetnutog mesta.Da se stavim u tudju kozu.I ovako.A kada se "unesem", onda i even better. Posmatrajuci ljude i njihove sudbine, kao nemi posmatrac iz potaje i tame, primetih da negde uvek zelimo sta nam nije dato da imamo jednostavno.Da uvek zelimo sto negde bice pad.Ne znam sta mi je padalo teze u zivotu, iskreno.Da li osecaj da se ne smem ponadati pa dok se ja ne nakalemim da nekome se dam i poklonim poverenje jer sam uvek bila izrazito stidljiva.Ili osecaj kada ushiceni, puni nade, vere jednostavno osetite da ste sn opet poradovali, bez pokrica.Da ste sami u ruzicastom balonu od sapunice sto se emocija zove.Kako god, kao tamni vilajet.Mislim da sam se u zivotu naslusavala i naslusala svega.Ponajvise izgovora.Osecaj tuge da te gleda drugacije nego sto zelim da sam bila gledana.Da ja neko opet nisam ta.Nekome.Da taj neko opet nije taj.Bolelo me je svaki put do srzi.Mozda nisam smela toliko u zivotu da se nadam.Da ocekujem.Svakako sam umela sve to da pruzam.I da dajem.Ne samo da ocekujem vec smatram da je uzvisenije davati.Mislim da svako ima prag tolerancije.Prag praga.Da u tebi neko gleda sve: druga, ljubav i podrsku.Sa svim manama.Vrlinama.Da zeli sve sa Vama.Da dusa prevlada nad umom.Nad ustaljenim principima.Da me kao sto reèe Dino Merlin, neko bar na tren..voli.Samo zbog mene.Kao mene.Od glave do pete.Od uma do duse.Od veènosti vazdan do beskraja.
hiknulo je odjednom , neznam zbog cega al znam zbog koga. promeni se temperatura tela , naglo padne a vruce vam. fijuk nevidljivog vetra odnese vam misli i neda vam da se setite iceg, obuzme vas panika.
Veèeras je èaša kulminirala i ja više snage nemam.Ne želim da je imam.Veèeras sam neizmerno tužna, jer su me povredili.Ni kriva ni dužna.Veèeras se oseæam najstrašnije nevrednovanom.Duboko nepoštovano.Smešno sebi sa kolikim žarom se upinjem da objasnim istinu, razotkrijem ludaka/ludjakinju a na kraju šta?Ništa.Da me izvredjaju, omalovaže zbog tudje bolesne ideje u kojoj uopste udela ni grama nemam.Veèeras se osecam duboko razocarano u sebe, jer verujem.Poverujem.U svaèije reèi.Odbijam poverovati, ali da, naivna.Sa toliko godina.Ljuta na sebe, sto se i uclanih ovde.Pogresan beg na jos pogresnije ljude.Ja ne mogu protiv svog obrasca ponasanja i uvek se isto ponasam, ne umem drugacije.Vidim da nisam prevazisla blud crnih duhova i toga se stidim.Dozvolila da pustim suzu zbog umobolne persone jer njenom zaslugom mene strasno povredise.Ne volim to.Izgleda ipak slabo jaka...da se nosim sa tudjim zalima.Osecaj je olovnog koraka.A uzdah coveka sivog...Veceras briga me, da li mi je ukazano poverenje vise.Veceras ja biram da ga vise ne trebam.Biram da ne treba da verujem.Da ne moraju uopste Ebeno da mi veruju.Osecaj duboke, duboke razocaranosti dokle ide skrsenost uma jednog zarad cije igre ja na stubu srama sama.Osecaj da puštam i da prestajem...praznina i krivica nabedjena a kriva nisam.Koji cemer.Ponizenje.Uzas.Jad.I plaè.Suza pade.Hvala.Svakako bolelo je.Boli nepravda.Neistina.A Vi spavajte...duse crne od najcrnje abonovine i uzivaje.Uspeli ste.
Da li je ovaj dan kao i svi drugi? ...ili se mozda ipak razlikuje od onih dana u kojima sam bila srecna i bezbrizna sigurna u sebe... Sigurnost se polako gubi kao i ovaj dan,vec na izmaku svog postojanja zeljela bih da zivim ovde u ovoj sredini gdje sam oduvijek i pripadala i medju ovim ljudima mada su oni drugi bolji i blazeniji ali,dopustite mi da ostanem sa vama sa svima onima koji su me godinama okruzivali ....nemojte me tek tako odbaciti zbog vas, zbog mene, zbog njega...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
......da pisem do besvesti koliko ovde zapravo nemate pojma, ko je ko i ko su i kakvi zapravo umovi koji ovde obitavaju . I mogla bih da pisem, koliko sma naivno verovala u necije stavove ovde, razmisljanja, u postenje. Èinejnica je da ovde laz caruje. I da....... Na ne(iskrenosti). Nista manje od takvih ljudi nisam ni oèekivala. Hvala Vam. Prepoznace se. A cak i da ne, ja shvatih sve. Meni nebitno je...
I onda sam razumela, kako bole suze pokajnièke....gorke, najgore od i od samog pelina.......
Seæam se, bila sam da kažem devojcurak, i znam bili smo u crkvi i spazih jednu ženu, što je palila bila sveæu. I tako mala, nisma tada shvatala sve..Stvarno je život èudo, nekada ne vidiš dobro i pored oba oka, ostaješ potpuno "slep" i pri jasnom vidjenju istih i èistih stvari, jednostavno ne "umeš" videti......Ja tada zbog neiskustva duše svoje, nisma mogla razabrati tada.....I beše ona plakala, suze su padale niz njeno lice, tek po koja, ali imam utisak da bese od nekog olova...krupna suza sto joj je kvasila to tuzno lice u jos sumorniju jesen. Gledala je u svecu sto dogoreva, kao da samim sagorevanjem iste nestaje sva nada u njoj sazdana i ucaurena. I deceniju kasnije, ja sam na mestu njenom...Stojim na mestu gotovo istom. I palim sveæicu , a ruæice isprepletene mi u nivou struka. Cvrste ali ih odaje samo jos pusta belina kojom zrace i vidljive koscice od smrsanosti. I gorka suza pada mi niz lice....kao pravog pokajnika. Grešnika. U duši grcam od plaèa i kao da jecam....Istinski trazeci od oprostaj od ne znam koga, ne znam cega, da se sve vrati, popravi, ne znam......i neko dete stoji do mene, i u jednom momentu postajem svesna njenog prisustva, vidim da me vidi uplakanu, i kao da samo ne kaze i ne pita, cemu suze tolike, i takve...nepresusne, nepregledne...Gorke. Najgore...I od samog pelina.
...de je net koliko dobra doneo, možda negde u još goroj srazmeri doneo i podosta toga lošeg. Gledajuæi tako sta ljudi pisu, nacin na koji pisu, o cemu pisu i obrazac ponasanja, ne mogu da se otmem utisku da je veoma malo vaspitanog sveta, sveta koji zaista zna norme i pravila lepog ponasanja, ima neke manire, neku svest i osecaj sta je ipsravno, sta je preterivanje, sta je bezobrazluk a sta je normalno ponasanje cak i na netu. Duboko sma uverena, da se svi ponasaju kakvi su i u realu, negde tu nema neke razlike, dakle ako postujete sagovornika, ako komunicirate najnormalnije, da ste takvi i u zivotu izvan ove kutije sto se monitor zove. A da se vecina razmahuje da kazem , drugacijim ponašanjem od lepog...Mislim da me je ovde razalostilo da spoznam, u stvari spoznaja, koliko ovde zapravo nema dobar dan, pomoZ Bog sto se kaze, nema sjde zdravo, cao kada neko ide, samo gasi komp, sat daun, ma sta te briga sto neko blene u monitor, sta te bre briga sto nekome nije pravo kada ga ispostujes kao sagovornika a neko te ne "zarezuje" tri posto u prici pa posle se jos i ljuti umesto da ti se izvinjava...Mislim da negde net je ipak za ljude mozda malo vise "ogrubele" životnim iksutvom, debljim obrazom, mogucnoscu veces stepena koeficijenta ignoracije odredjenog soja ljudi i pravljenja da je ama bas sve i stvarno cakum - paku i u redu dok se daviš u go*nima (da izvinete na izrazu). Treba to moci. Ja nisma uspevala. Ne uspevam. Da me to ne pogadja. Da to en dozivljavam lièno. Da negde kao da svesno ispadas smesan mahom, ako ukazujes postovanje, ako vrednujes dobre stvari, ako zelis samo da pises te "romane" i pri tom ne ugrozavas ikoga pisanjem istih, ako si jednostavno, ok. To tu dugo i ne moze da potraje. Da traje. Da traješ. Osim ako na nepostovanje treba da ofreagujem smeskom mozda, ako na svako moje laku noc, dobar dan i postovanje, treba neko samo da mi tek tako ode tokom komunikacije a da i ne porazmisli da se pozdravi, ako an sve bljuvotine koje se ponekad pisu i citaju, trebam samo da okrenem glavu i pravim da je vs etako prokleto just, just fiiiiiiiiiiiiiiiiine.........Ponekad se pitam, da li se i drugi pitaju sta se i ja pitam. Da li se isto ovo pitaju pa samo ne pisu o tome ili i ne misle uopste o tome, ili niti misle niti pišu, m? Kratko sam tu, ali i ne vidim da puno ikoga to muci, u stilu i fazonu, sve sto boli i treba da boli i sve sto boli treba i da otpadne, to li je? Moguce. Verovatno sam bila previse zauzeta ispravnim i normalnim stanovistem, koje sam nalazila u malobrojnim ljudima ovde i èudjenjem u vecinu kojoj do takvog ponasanja dostojnog svakog coveka ocito stalo nije.
Razišli smo se. Al naše detinjstvo ostaje ... svejedno kakvim stazama sutra lutali. Malo je bilo. Al ipak kad pogledaš ... dosta je sve ono što smo rekli i preæutali ...
Postoji vreme æutanja...u tom vremenu svaka izgovorena rec izgleda nepotrebno...i moja i svacija...to je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeæi sa sobom neki cudan dijalog u kome samo menjam likove i jezike...to je ono vreme kada mi svaki spoljni nadarazaj stvara bolno jezenje koze...svaki ton cujem kao urlik...a svaku intonaciju kao iritantnu.. jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet...a u meni se vode beskrajne price...ozivljavaju dogadjaji...prelaze kilometri...u tim periodima ne osecam potrebu ni za snom i dopustam mu tek po koji minut da me otrgne od mene...ne osecam potrebu ni za hranom...ona me usporava u mislima i optereæuje telo...jeste da stomak zaboli ali...izdrzim...tada mi je dovoljna velika solja kafe i par pakli cigareta...i to je to...jednom...davno...u nekom vremenu koje sam veæ zivela, rekla sam...pssstttt...probudiæeš tišinu u meni...tugu ili radost...ne znam...zato...pssssttttt...ne želim tišinu... Danas...posle tog odživljenog vremena i mnogih æutanja...shvatila sam da je ona postala deo mene...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
NIKO I NISTA 
