PREDOSEÆANJE Poznala sam te kad sneg se topi, topi, i duva vetar mlak. Blizina proleæa dušu mi opi, opi, pa žudno udisah zrak. S nežnošæu gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da æeš biti mi drag, drag u životu celom. Poznala sam te u zvonak dan, dan pijan, svež i mek. Èinjaše mi se veæ davno znan, znan kad te poznadoh tek. S nežnošæu gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da æeš biti mi drag, drag u životu celom. Poznala sam te kad kopni led, led, dok se budi proletnji dah; kad dan je èas rumen, èas setan, bled, kad sretno se i tužno u isti mah. S nežnošæu gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da æeš biti mi drag, drag u životu celom.
... Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli ... I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu... Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letni povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Al i... umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi ne bi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
To što nismo više volšebnici, Što ne razumemo šta šapuæe granje, Što priroda govori sa nama Kao i s drugim svetom, Što nismo bliski više Sa kamenom i cvetom - Ljubavi znaèi tiho umiranje.
To što nam zvezde opet Kao i drugima sjaje, Što se misli vraæaju u trezno stanje, I kule se oblaka kvare, Što sve dobija obiène oblike stare - Ljubavi znaèi tiho umiranje.
To što jasno vidimo sve stvari, Proleæe što nam ne stavlja na èelo, Što život svetlu oljušticu svlaèi, I snovi svakog jutra što se smanje, Što se sve na malu ljudsku meru svelo - Ljubavi znaèi tiho umiranje.
Ne merim više vreme na sate, ni po sunèevom vrelom hodu; dan mi je kad njegove se oèi vrate i noæ kad ponovo od mene odu. Ne merim sreæu smehom, ni time da li je èežnja moja od njegove jaèa; sreæa je meni kad bolno æutim s njime i kad nam srca biju ritmom plaèa. Nije mi žao što æe života vode odneti i moje grane zelene; sad neka mladost i sve neka ode: on je zadivljen stao kraj mene.
Ako se volite ljubavlju koja buja u samoæi, od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaæete od miline, mognete li se još ikada sresti. Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagrešenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, seæaæete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam neæe gušena htenja. Ako zbog nje patiš od nesanice i u ponoæ hodaš budan po bašti, ako te lomi neutoljena želja luda, seæanja na nju nikad se neæes spasti. Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, seæaæemo se dugo ma i zavoleli zatim druge. Ako je želis bezgranièno, a sediš kraj nje bez glasa slušajuæi bajku koja se u vama raða, svanuæu slièno, pamtiæeš je i kad se zima pred tobom zabelasa. Ako veruješ sedeæi uz nju da je ljubav maslaèkov puhor koji svaki dodir moze da strese, ako voliš u njoj san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budiæe te i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo, èije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleæa, u snu, pisali pismo. Oni koji se kao reke ne mogu sliti, meðu kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se neæe ni kad im duše budu posedele. Ako vam je ljubav nož u srcu, a bojite se taj nož izvuæi, kao da æete tog èasa umreti, pamtiæe te on, setiæe te se i umiruæi. Oni zbog kojih srca oseæamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino živi, u seæanje nam banu i kad zavolimo druge- i osetimo se nesreæni i krivi.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
I ovde, na nièijoj zemlji, ulaziš mi u san kao u dvore koje si napustio tek juèe. Ulaziš kroz zatvorene kapije i kroz pore, kao da si od moga sna u dugom putu pogubio kljuèe.
Ulaziš u zakljuèane prostore sluha i vida, provuæes se ispod oènih kapaka kao meseèeva zraka, kao lopov preskoèiš snu preko zida.
U zemlju nièiju sklizneš po jave i nejave samom šavu, probudiš ponoæ uspavanu, suza ukapaš u kladence, negde digneš, negde spustiš bolu branu, i tek te jutro odnese na svom splavu.
Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš. Nièije oèi ne smeju na njega pasti, nièije oèi do tvog povratka. Niko sem tebe osetiti ne sme kako mu je duša mirisna i slatka.
Pred ljudima spuštam zemlji oèi, èuvam ih za tebe kad se vratiš, neka budu pune kao jutarnji zdenci, kad priðeš u njima radost da zahvatiš.
Uèim za tebe u potaji pesme, niko od ljudi njime tople zvuke pre tvog povratka nikad èuti ne sme. Zapevaæu ih tek kad izdaleka spazim da ti si mi ispružio ruke.
Smiri napaæenu dušu, smiri, èuvam srce do tvog povratka. Sva patnja, ma kako duga bila, tad èiniæe mi se da je bila kratka.
Zagrljaj naš biæe dug kao èekanje, biæe dug beskrajno. Uzeæu te u suton na svoje grudi i pustiti tek u jutro sjajno.
Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš. Preda te s cveæem uvek ja požurih. O, biæe opet hiljadu dana sreæe posle hiljadu suznih i tmurnih.
Ženo neznana, gospo blagorodna, onoga za kim moje srce žudi, da vas sad voli, znaju Bog i ljudi, o srcu mome on zboriti ne sme nikada nikom, ni èime probudi, ko cvet na biljci, na duši mi pesme.
Ja znadem gospo, kako on glavu spušta u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli, ja znam kako on mrzi, kako voli. Ja znam, vi ste mu sad život i sreæa, a ja mu bejah bol i svetinja.
On sanja ljubav ukraj vašeg skuta, i srca vaša ko zvezde su srodna; al’ ženo neznana, gospo blagorodna, misao na mene kao avetinja ja znam da sada vašim domom luta.
O tebi necu govoriti ljudima. Necu im reci da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima dana ovih ostao trag.
Necu im reci da li iz osame zedji, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce nase da li nas je radi nas, ili radi drugih kadgod bolelo.
Necu im reci kakav je sklad oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude - ili nam je bilo svejedno.
Necu im reci da li je zivot ili od smrti strah spajao nase ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo vise od suma suza.
Necu im reci nijedan slog jedini sta je moglo, ni da li je moglo nesto da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek; ni da li je otrov ili lek ovo sto je doslo onome sto je bilo.
Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja u meni vecito: da li opija toplo kao sume nase s proleca, ili tiha i tuzna cuti u meni recito. O, nikome necu reci da li se radosna ili boleca pesma dogadja u meni.
Ja vise volim da precutane odemo ona i ja tamo gde istom svetloscu sja i zora i noc i dan; tamo gde su podjednako tople i sreca i bol ziva; tamo gde je od istog vecnog tkiva i covek i njegov san.
Sve kraj nas i oni zraci što mekotu oblaka zlate, i misao moja sumorna, i lutanja tvog pogleda umorna, odnosi sobom moje sate.
A podmuklo vreme èini se da stoji, zarobljeno u svetlosti dugu ili u drhtanje magli kao da talasa u krugu a ono unepovrat nagli.
Kroz radosti što obale života zlate, kroz sumorne reèi ove, kroz æutanje, kroz smeh, i suze, i snove otièe i odnosi mrtve sate kao voda lišæe suvo.
A perfidno je i pretvara se kao da nepomièno nad zemljom sanja mirisno u kruni cveta, razgovorno u spletu granja, isto koje i davno svenulih leta.
Meðutim otiæe u vodi što talasa, odleæe u tica letu, odlepršava u sušnju granja, sahne s mirisom u cvetu.
I nikad ne možemo uhvatiti skute nijednom našem èasu, ma koliko da nam ruke porastu: oni æe odleteti iznad nas na kakvom oblaku mekom, prominuti uz zvezdu, uz lastu.
Pa æe bolovi i radosti znate, misao takva sumorna i pogled oka tvog umorna odneti moje poslednje sate.
A sve æe biti kako je i bilo, i podmuklo vreme èinice se da stoji
Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitnog kao lešnik, a umrla je od tuge veæ u treæu zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I seæam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti. Samo ja sam preživela smrt voljenih biæa, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela niz izdaja i kleveta, i rastanaka, i opet mi se hoæe i sunca i cveta.
U molitvi njegovoj moje ime biti neæe, nikada pred ljubavlju mojom neæe on ruke sklopiti i ako misao na mene njegovim srcem ikada zaluta, pobedom davnom samo æe ga opiti.
Ali od istina ne živim ja... Ja vidim hram, u sred planine. Æuti hrast do hrasta... Tiho, s neba, pada snega pram i stazom hode srne vita rasta.
Tu život vodi on, o suzi i kruhu i na kamenu sleðenome kleèi i moli, u surom kostretnome ruhu - "Gospode, dušu patnja mi izleèi,
ja sam joj dobra uzvraæao zlima dok skrušen pred njom ne padnem po tlima ni dan ni zora nema za me draži
ili smrt moju, Gospode, uskori... U snu i javi, pogled njen me kori i reè, reè jednu, s duše moje traži!"
O tebi neæu govoriti ljudima. Neæu im reæi da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostavio trag.
Neæu im reæi da li iz osame žeði, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li je radi nas, ili radi drugih kadgod bolelo.
Neæu im reæi kakav je sklad oèi naše èesto spajao u sazvezdže žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude- ili nam je bilo svejedno.
Neæu im reæi da li je život ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.
Neæu im reæi nijedan slog jedini šta je moglo, ni da li je moglo nešto da uplete i sjedini duše naše skroz èitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo.
Nikome neæu reæi kakva se zbog tebe pesma dogaða u meni veèito: da li opija toplo kao šume naše sproleæa, ili tiha i tužna æuti u meni veèito. O, nikome neæu reæi da li se radosna ili boleæa pesma dogaða u meni.
Ja više volim da preæutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošæu sja i zora i noæ i dan; tamo gde su podjednako tople i sreæa i bol živa; tamo gde je od istog veènog tkiva i èovek i njegov san.
U ljubavi je najlepše da se sanja, èeka i da se èuva tajna. Ko nije prošao kroz to nije voleo. Ko nije sposoban da se žrtvuje nema dara za ljubav. Ko nije patio i plakao nije voleo.
Nemam više vremena za duge reèenice, Nemam kad da pregovaram, Otkucavam poruke kao telegrame. Nemam vremena da raspirujem plamen, Sad zapreæem šake zgorela žara. Nemam više vremena za hodoèašæa, Naglo se smanjuje putanja do ušæa, Nemam kad da se osvræem i vraæam. Nemam više vremena za sitnice Sad treba misliti na veèno i neobuhvatno. Nemam kad da razmišljam na raskrsnici, Mogu stiæi jedino kudgod u blizinu. Nemam vremena da išta izuèavam, Nemam vremena sad za analize, Za mene je voda sada samo voda Kao kad sam je pila sa kladenca; Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo, Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca. Nemam više vremena za bogove tuðe, Ni svoga nisam dobro upoznala. Nemam kad da usvajam zapovesti nove, Mnogo mi je i starih deset zapovesti. Nemam više kad da se pridružujem Ni onima koji istinu dokazuju. Nemam kad da sanjam,da lagano koraèam.
... Ako se volite ljubavlju koja buja u samoæi, od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaæete od miline, mognete li se još ikada sresti ...
----------------- ... Me and You ... Just us two ..
Sanjam da æeš doæi: jer mirišu noæi, a drveæe lista, i novo se cvece svakog jutra rodi; jer osmesi ljupki igraju po vodi, i proletnjim nebom sto od sreæe blista; jer pune topole, i kao da hoæe k nebu, pune tople, nabujale žudi; jer u duši bilja ljubav veæ se budi, i mirisnim snegom osulo se voæe; jer zbog tebe èežnje u vazduhu plove; svu prirodu Gospod za tvoj doèek kiti. Cveæe, vode, magle, jablanovi viti, sve okolo mene èeka te i zove. Doði! Snovi moji u gustome roju tebi lete. Doði, bez tebe se pati! Doði! Sve kraj mene osmeh ce ti dati i u svemu èežnju opaziæeš moju.
"Za one koji ne umiru na vreme"....njena divna, koja mi "dušu" lomi. Mrvi...jer i ja sam ta...Bila....
"Za duševno stanje kao od pre pola veka, za èoveka koji voli starinske ljubavne pesme, za one koji se prohujalog drže, koji pišu kako se pisati ne sme, za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka, za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka, za one koji ne pale i ne žare, za stare podvige i za slave stare, za one èiji je zavièaj na obalama prošlosti osto, za njihovo gorko seæanja zadovoljstvo, za one koji ugašena sunca brane, koji se seæaju snegova od lane, tražim pomilovanje. "
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
