Zaboravio je da priklopi kapke, i mesec se provlaèio u sobu, ali on je bio sada i suviše lenj, i suviše sanjiv, da ustane pa da ih zatvori. Samo da leži, da gleda mlaz meseèeve svetlosti, da èuje muziku kako drhti tamo dole daleko, i da još oseæa njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseæa oko sebe miris cveæa! Njegove su misli bili snovi, njegovi snovi misli ... sve samo dragocena nestvarnost. Onda mu se èinilo da se meseèina skupila u jednu jedinu bledu traku, nešto je kucalo i drhtalo i meseèeva traka mu se sve više bližila. Najzad doðe tako blizu da oseti njenu toplinu na svom èelu ... meseèina uzdahnu, zatrepta, besumno se povuèe i nestade je. Mora da je utonuo u san bez snova ...
... Od snova rastemo! Svi su veliki ljudi sanjari! Oni vide stvari, u mekoj sumaglici proleænoga dana, ili u crvenoj vatri dugih zimskih veèeri! Neki od nas dopuštaju, da takvi snovi umru, ali drugi se brinu o njima i štite ih, neguju u lošim danima, sve dok ih ne dovedu na sunce, i svetlo koje uvek dolazi, onima koji se iskreno nadaju, da æe se njihovi snovi ostvariti! ...
NIKO I NISTA 
