Jovan Ducic rodjen je 1872.godine. Odrastao je u Trebinju i Mostaru. Diplomatsku karijeru zapoèeo je 1907. i ostatak života proveo je u Carigradu, Sofiji, Rimu, Atini, Madridu, Kairu, Bukureštu... Umro je u Americi 7. aprila 1943. godine. Život u tudjiini budio mu je nostalgiju za zavièajem koja se odražava i u njegovim pesmama. 2000. godine, pesnikovi posmrtni ostaci su, po njegovoj želji, preneseni u Trebinje.
... Znam ljude koji veruju da je Ljubav samo za besposlene i za meseèare, i druge koji su ostarili, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treæe koji su smatrali za nedozvoljeno poštovanje svoje muškosti, da svoju Ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike uglaðenosti i artsisti u život naprave od Ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge ...
Ti si moj trenutak i moj sen i sjajna moja reè u šumu moj korak i bludnja i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreæi više nego sreæa. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seæa. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviðenja ti si cela tkana, tvoj plašt sunèani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja oèarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit’ si postojala. Roðena u mojoj tišini i èami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
‎’’ Žena je istinitija prema sebi nego muškarac, jer muškarac ide za onim što je nauèio, a žena ide za onim što osjeæa. Muškarac uvijek uradi ono što mora, a žena uvijek uradi ono što želi.’’
