| Strana : Prethodna 1 [2] |
|
barjak
|
#1
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:09:12
|
Aleksandar Sergejevic Puskin
POEZIJA
|
|
|
barjak
|
#16
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:47:30
|
suzanj
SUŽANJ
Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleæe moj sreæniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja taèno razumem što hteo bi reæ;
On poziva mene: ’’Hajd’ vreme je veæ!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!’’
|
|
|
barjak
|
#17
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:50:20
|
poslanija u sibir
POSLANICA U SIBIR
U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek’ ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.
Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje æe mraèno siæi
Da bi vam bodrost održala
I željeno æe vreme stiæi.
|
|
|
barjak
|
#18
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:52:36
|
exegi monumentum
EXEGI MONUMENTUM
Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neæe mu prilaze zaboraviti puk.
Èelom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeæe mi prah.
Slavan æu ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom živ glas proneæe ljudi,
Pomenuæe me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje æudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo æu biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.
TRENUTKA JA SE SEÆAM SJAJNA
Trenutka ja se seæam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko priviñenje, kao tajna,
i ko lepote genij pravi.
Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje tašte,
tvoj nežni glas mi pevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu mašte.
No, doba minu. Vihor nežni
raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nežni
i lik nebeski zaboravu.
Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatoèenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuæa, nalik mrenju.
Al stiže duši probuñenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano priviñenje
i ko lepote genij pravi.
I kucat stade srce vruæe,
nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuæe,
i ljubav sja, i teku suze.
|
|
|
barjak
|
#19
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:54:16
|
trnutka ja se secam sjajna
TRENUTKA JA SE SEÆAM SJAJNA
Trenutka ja se seæam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko priviñenje, kao tajna,
i ko lepote genij pravi.
Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje tašte,
tvoj nežni glas mi pevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu mašte.
No, doba minu. Vihor nežni
raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nežni
i lik nebeski zaboravu.
Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatoèenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuæa, nalik mrenju.
Al stiže duši probuñenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano priviñenje
i ko lepote genij pravi.
I kucat stade srce vruæe,
nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuæe,
i ljubav sja, i teku suze.
TI I VI
Isprazno Vi srdaènim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj mašti
Uzrhta duša u meni.
Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kažem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!
BESI
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moæ,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noæ.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu moro bi se
Užasnuti svaki džin.
’’Teraj momèe!’’ - ’’Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se veæ i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašæemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo na je zadnji èas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaèu oko nas.’’
’’Eno jedan zube kezi;
Drugi me je pljuno, - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trèo levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.’’
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moæ,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noæ,
Sad ni maci, - - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
’’Šta je ono?’’ - ’’Bog bi znao, -
Neka klada, - il je vuk.’’
Sicu, pište noæne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeæ glave, -
Kakva j’ ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urlièe neka rulja
Vrteæi se u vreten,
Èudna huka, èudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kæer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moæ,
Sneg vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noæ.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
VREME JE, DRUŽE MOJ
Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki èasak nosi
Života deliæ svoj, života deliæ krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreæe sloboda, mir postoje,
Veæ davno uñeš nov privlaèi srce moje,
Veæ davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.
|
|
|
barjak
|
#20
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:55:14
|
posetio sam opet
POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Veæ deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju seæanja me živo;
I èini mi se: još sam sinoæ luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne èujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuæu. Evo
Šumovitog huma gde sam èesto
Sedeo nepokretan, gledajuæi
Na jezero i seæao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuæi za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaèa naherena, na vetru,
Okreæe jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treæi
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po meseèini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao èeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neæu ja
Tvoj moæni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek èuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraæa sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrèini proñe pored vas
I pomisli na mene.
|
|
|
barjak
|
#21
|
Odgovori: 706
18. Jul 2009. 13:57:17
|
vreme je,druze moj
VREME JE, DRUŽE MOJ
Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki èasak nosi
Života deliæ svoj, života deliæ krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreæe sloboda, mir postoje,
Veæ davno uñeš nov privlaèi srce moje,
Veæ davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.
POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Veæ deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju seæanja me živo;
I èini mi se: još sam sinoæ luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne èujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuæu. Evo
Šumovitog huma gde sam èesto
Sedeo nepokretan, gledajuæi
Na jezero i seæao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuæi za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaèa naherena, na vetru,
Okreæe jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treæi
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po meseèini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao èeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neæu ja
Tvoj moæni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
|
|
| Strana : Prethodna 1 [2] |
|
Nemate dovoljno prava da odgovorite na ovom forumu.
|
