Seæaš li se Barbara Padala je kiša neprestana Nad Brestom tog dana A ti si išla nasmejana Pokisla ozarena oèarana Pod krupnim kapima kiše Seti se Barbara - Sretoh te u ulici Sijama Smejala si se I ja sam se smejao Seæaš li se Barbara Nisam te poznavao A nisi ni ti mene Seæaš li se Seti se toga dana I ne zaboravi ga Jedan èovek ispod neke kapije Zaklonjen Viknuo je tvoje ime Barbara A ti si potrèala ka njemu po kiši Pokisla ozarena oèarana I bacila si mu se u zagrljaj Seæaš li se Barbara Ne ljuti se na mene što ti kažem TI Jer TI kažem svakom koga volim Pa maker ga samo jednom video u životu Jer TI kažem svakom koga volim Pa èak i ako ga ne poznajem Seti se Barbara I ne zaboravi nikad Tu kišu tako blagu i tako sreænu Na tvome licu sreænom Nad tim gradom sreænim Tu kišu nad morem Nad arsenalom Nad brodom iz Cesana O, Barbara Velika je svinjarija taj rat I šta je sa tobom sada Pod kišom od gvožða Vatre, èelika, krvi… A onaj koji te je stezao u zagrljaju Zaljubljeno Da li je umro, nestao ili je još živ O, Barbara Još uvek pada kiša nad Brestom Kao što je padala nekad Ali nije to isto, jer sve je porušeno To su samo posmrtne kapi kiše Užasne i oèajne A nije ni onaj potop više Gvožða, èelika, krvi… Veæ prosto kiša iz oblaka Koji nestaju kao psi Kao psi koje odnosi Vodena struja iz Bresta Da istrule negde daleko Vrlo daleko od Bresta Od koga nije ostalo ništa.
Kuda lepi tamnièaru Sa tim kljuèem poprskanim krvlju Idem da oslobodim onu koju volim Ako još ima vremena A nju sam zatvorio I nežno i svirepo Na najskrovitijem mestu svojih želja Na najdubljem mestu svojih nemira U laži buduænosti U gluposti zaklinjanja Hoæu da je oslobodim Jer hoæu da je slobodna Po cenu i da me zaboravi Po cenu i da ode Pa èak i da se vrati I da me još voli Ili da zavoli drugog A ako joj se taj dopadne Pa ona ode I ja ostanem sam Saèuvaæu samo Na svojim dlanovima Do poslednjeg daha Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju
Šta tu radiš devojèice Sa tim cveæem tek ubranim Šta tu radiš devojko Sa tim cveæem ne više svežim Šta tu radiš lepa ženo Sa tim cveæem koje vene Šta tu radiš starice Sa tim cveæem davno veæ uvelim -Èekam pobednika
Tri šibice upaljene jedna za drugom u noæi. Prva da ti vidim lice druga da ti vidim oèi poslednja da ti vidim usta I èitava tama noæi da bih se setio svega toga stežuæi te u zagrljaju.
Postoje velike lokve krvi na svetu Pa gde odlazi sva ta rasuta krv da li je zemlja pije i od nje se opija Neobièno li pijanèenje onda i tako mudro… i tako jednoliko… Ne zemlja se ne opija ni zemlja se ne okreæe naopako ona urdeno gura svoje piljarske taljige kiša… sneg… grad… lepo vreme… Nikad ona nije pijana tek s vremena na vreme dozvoli sebi poneki bedni mali vulkan Okreæe ona svoju loptu sa drveæem… baštama… kuæama okreæe ona i te velike lokve krvi i sve žive stvari okreæu se s njome i krvare… Ali zemlju ni brige za to okreæe se ona i dalje i sve žive stvari poèinju da urlaju A nju ni brige veæ okreæe se dalje i ne prestaje da se okreæe i krv ne zaustvalja da teèe… Pa gde odlazi sva ta rasuta krv krv ubica… krv rata… krv bede… i krv ljudi muèenih po zatvorima… krv dece koju spokojno muèe njihovi oèevi i majke… i krv ljudi kojima ona teèe iz glave po ludaèkim æelijama… i krv zidara kad padnu sa krova… i krv koja izbija i teèe velikim lokvama sa novoroðenima… za decom novom… Majka vièe… dete plaèe… krv teèe… zemlja se okreæe… i zemlja ne prestaje da se okreæe I krv ne prestaje da teèe Kuda odlazi sva ta rasuta krv krv isprebijanih… poniženih… samoubica… streljanih… osuðenih… i krv onih koji umiru tako… sluèajno Ulicom prolazi jedan živi stvor sa telom punim krvi i odjednom eto smrti i sva krv njegova istièe a drugi živi uklanjaju krv i odnose telo Ali tvrdoglava je krv i onde gde je bila smrt mnogo docnije još uvek je trag… Usirena krv rða život rða telo Krv gruša kao mleko kao mleko kad se pokvari kad se okrene kao zemlja kao zemlja kad se okreæe sa svojim mlekom… svojim kravama… i svojim živima… i svojim mrtvima… zemlja koja se okreæe sa svojim drveæem… živima… mrtvima… zemlja koja se okreæesa svojim venèanjima… sahranama… školjkama… vojskama… zemlja koja se okreæe i okreæe sa svojim potocima krvi…
Nije ga bilo strah ni od koga Nije ga bilo strah ni od cega Ali jednog lepog jutra On je mislio da vidi nesto Rekao je nema nicega I bio je u pravu Bez ikakve sumnje Nije bilo nicega Ali istoga jutra Njemu se cinilo da je cuo nekog I on je otvorio vrata I zatvorio ih govoreci Niko I bio je u pravu Bez ikakve sumnje Nije bilo nikog Ali odjednom osetio je strah I shvatio da je sam Ali nije bio sasvim sam Jer je tada video da Nista Zivi ispred njega.
Pticu koja peva u mojoj glavi i ponavlja mi stalno da te volim i ponavlja mi stalno da me ti volis tu pticu, s tim dosadnim napevom ubicu sutra rano izjutra.
Želela bih da se uvek seæaš Sreænih dana naše ljubavi Tada je život bio mnogo lepši I sunce blistavije bilo no danas Uvelo lišæe slaže se po zemlji A ja te još nisam zaboravila Uvelo lišæe slaže se po zemlji K’o naša tuga i uspomene Hladni vetar odnosi ih Zajedno sve u noæ zaborava A vidiš ja nisam zaboravila Pesmu koju si mi pevao Ta je pesma bila slièna nama I tebi koji si me voleo I meni koja sam te volela Živeli smo zajedno Ti koji si me voleo I ja koja sam te volela Ali život razdvaja one One koji su se mnogo voleli O sasvim polako i bez šuma More brise tragove po pesku Koraka razišlih se ljubavnika
Ta ljubav Tako silna Tako drhtava Tako nežna Tako oèajna Ta ljubav Lepa kao dan I ružna k’o vreme Ta ljubav tako stvarna Ta ljubav tako divna Tako sreæna Tako vesela I tako jadna Drhteæi od straha k’o dete u mraku A tako sigurna u sebe K’o neki spokojni èovek usred noæi Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih Gonila ih da govore I primoravala da blede Ta ljubav vrebana Jer te druge mi smo vrebali Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili dotucavali poricali zaboravljali Ta ljubav cela celcata Još toliko živa A sva ozarena To je tvoja ljubav To je moja ljubav Ona koja je bila To oseæanje je uvek novo I nije se izmenilo Toliko stvarno kao neka biljka Toliko drhtavo kao neka ptica Toliko toplo i živo kao leto Možemo oboje Otiæi i vratiti se Možemo zaboraviti A zatim ponovo zaspati Pa probuditi se patiti bditi Pa ponovo zaspati Sanjati i smrt Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se I podmladiti se Naša ljubav zastaje tu Tvrdoglava kao magare živa kao želja Svirepa kao seæanje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Nežna kao dete Gleda nas smešeæi se I kazuje mnogo ne govoreæi ništa A ja je slušam drhteæi I vièem Vièem za tebe Vièem za sebe I preklinjem te Za tebe za sebe i za sve one koji se vole I koji su se voleli Da ja im vièem Za tebe za sebe i za sve druge Da ne znam Ostani tu Tu gde si Gde si bila nekad Ostani tu Ne pomièi se Ne idi Mi koji smo voleli Mi smo te zaboravili Ali ti nas ne zaboravi Jer nemamo drugog do tebe na zemlji Ne dopusti nam da postanemo hladni Da se udaljavamo sve više Odemo gde bilo Daj nam znak da si živa A mnogo docnije na ivici nekog šipražja U šumi uspomena Iskrsni odjednom Pruži nam ruku I spasi nas
Desilo se to u kvartu grada svetlosti gde je zagushljivo i gde je uvek tama. Zimi kao i leti tamo je uvek zima. Ona je stajala na stepenicama On pored nje Ona pored njega Noc je i bilo je snega Osecao se sumpor To su poslepodne ubijali stenice Ona mu je govorila: Ovde je mrak nedostaje mi zrak Zimi kao i leti ovde je uvek zima I Bozje Sunce ovamo ne dolazi Valjda posla ima u boljim kvartovima Zagrli me cvrsto... Poljubi me... Ljubi me dugo... Ljubi me... Kasnije bice prekasno za nas Nash zivot to je danas Ovde se umire od svega I od toplote i od hladnoce i od snega Ovde zraka nema Ne budesh li me ljubio umrecu ugushena Tebi je 15. godina Meni je 15. godina Zajedno imamo 30. godina Sa 30. godina vishe nismo mladi To su godine kada se radi Kasnije bice prekasno za nas Nash zivot to je danas. Poljubi me!!!
Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Grudva snega koju si bacio na mene u Šamoniju prošle zime saèuvala sam je Eno je na kaminu pokraj svadbenog venca moje pokojne majke koju je ubio moj pokojni otac što je giljotiniran jednog tužnog zimskog jutra ili proletnjeg ... Grešila sam priznajem znala sam ostati duge godine ne vraæajuæi se kuæi Ali nikada ti nisam rekla da je to zato što sam bila u zatvoru grešila sam priznajem èesto sam tukla psa ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! I Vrbova grana tvoj mali foksterijer koji je crk’o prošle nedelje saèuvala sam ga! Eno ga u frižideru i ponekad kad otvorim vrata da uzmem pivo ugledam jadnu životinju i to me strašno rastuži! A ipak to sam ja uradila jedne veèeri da skratim vreme dok sam te èekala ... Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Sa vrha kule Sen-Žak bacila sam se prekjuèe zbog tebe sam se ubila Juèe su me zakopali u jedno divno groblje i mislila sam na tebe i veèeras sam se vratila u sobu po kojoj si se šetao go u vreme dok sam još bila živa i èekala te
Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! U redu grešila sam duge godine nisam se vraæala kuæi ali sam ti uvek krila da je to zato što sam bila u zatvoru! Grešila sam priznajem èesto sam tukla psa ali sam te volela!
