Kada ostanesh sama, kada sklopish ochi umorna od sveta, kada ti zvezde ne ispune zelje, kada duga izgubi svoje boje, kada Sizifov kamen niz brdo krene.
Kada ostanesh sama, kada fontana zelja jednom zataji, kada princeza u srcu ti zaspi, kada se zapitash gde mladost odlazi, kada Nojeve barke nema da te spasi.
Kada ostanesh sama u ovom svetu propasti i lazi, kada shvatish da ljubavi oko tebe nema, poslushaj srce i slobodno me potrazi, bicu svetionik ljubavi u moru mrznje, spreman da sve zrtvujem zbog tebe i sa zvezdama rat da vodim, samo da te imam pored sebe.
Što je svrha ljubavi kad tako boli zašto srce slomi se kad stvarno voli izgubila sam sav svoj svijet ali i dalje pitam se što je svrha ljubav kad nemam te
Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiva sam prema onome što mi je potrebno. Prilièno rano sam nauèila sve kuæne poslove. Sedim na stepenicama trema, èistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sama umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopila. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujuæi ga za grane, košulje, èaršavi èarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sama zakrpim. Teža ošteæenja odnosim krojaèu. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sama peèem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voæem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kuæni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaæicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Sreæna sam što sam uspela da nauèim ovaj èudesni mir domaæih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Ne podnosim prašinu, ali ovde meðu drveæem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od èoveèanstva oèekivala nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošæu. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izaðu na sunce, bez reèi, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija - revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni, sunce mi sija u leða, a leða blistaju od zadovoljstva. Znam da u èoveku postoji sveta i duboka tama, noæni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da èovek ispod kože klièe kada oseæa toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legla na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodevena. Pre toga sam verovala da ima nekog naroèitog smisla što èovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunèevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatila sam šta je to nasmejani falos - osunèane, blistave, razgaljene prozraèene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grèkih bogova.
Koracam bosa tvojim tragom. Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu. U tvom odelu trazim odlutalu toplotu, pogledom doticem sve sto si ti gledao, ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho. Blagosiljam dane kada cuvas svoje zdravlje, ponavljam sve mazne reci koje smo ikada rekli. Secam se zaveta tvojih ociju, tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene. Sa svakim danom se suocavam umoran srca tromih nogu. To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snagu a ostatak mi treba da bi te sacekala.
Tako mocna, ponosna sto postojis. Pobednica... Zalim te... Slobodna da lutas, i kao prosjak sto izdaje svoju nemoc tako i ti, vecni pratilac nemocne duse i gubitnika. Zar ti da mi budes senka mog puta? Ne vidim sebe u tebi vise, Oslobodi me, sebicna samoco, Zar samo za tebe postojim? I pretis da ne smem da upoznam srecu Ne govori vise da nista vrednije nije... Samo put do nistavila i prosca ljubavi i dadilje.
