GALERIJA: Slike džamija, crkava, sinagoga...

Forums
Forums :: Meklējums pa forumu :: Foruma īpašības :: Foruma reitings

2. Zabava, kultura, umetnost > Astrologija, metafizika, magija, religija, snovi > GALERIJA: Slike džamija, crkava, sinagoga...

Lappuses: [1] 2 3 4 . . . 6 Nākamais
_N_N_	#1
Īsziņu: 1654 12. Mai 2009. 14:15:17	GALERIJA: Slike džamija, crkava, sinagoga... za svakoga po nesto molim bez diskriminacije i vredjanja ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

SOKOLICA	#2
Īsziņu: 1374 12. Mai 2009. 15:17:58	----------------- "Sudbina nije stvar sluèajnosti, veæ je stvar izbora; to nije nešto što treba èekati, veæ nešto što treba postiæi...........

__Sunna_	#3
Īsziņu: 3778 12. Mai 2009. 17:25:38	Manastir Raca Prema velikom i naglom zaokretu Drine, na manjem zaravanku pored reèice Raèe, medju ograncima planine Tare, šumovitih kosa i povijaraca, suženih vidika, okiæen "borjem i mramorjem", nalazi se manastir svetog Hristovog Vaznesenja u Raèi. Najverovatnije kao zadužbina kralja Dragutina Nemanjiæa (vladao 1276-1282), manastir je izrastao iz dubina srednjeg veka, u tokovima dramatiènih vremenskih mena, kada je srpska srednjovekovna država na Balkanu bila u ekspanziji, doživljavala politièki, ekonomski i duhovni uzlet na osnovama pravoslavlja i vizantijskog kulturnog nasledja. Bogomolja u Raèi bila je udaljena od glavnih komunikacija i središta srpske države, živela na njenoj "ivici", pored granice prema Bosni, na stalnom oprezu i išèekivanju, prostoru gde su se suèeljavali uticaji Istoka i Zapada, bogumilske jeresi i pravoslavlja, a zatim poèeo prodor islama i oseæali uticaji katolièanstva. Da bi imao oslonac, podršku i duhovno uporište crkve u ostvarivanju politièkih ambicija, kralj Dragutin Nemanjiæ je poklanjao posebnu pažnju izgradnji crkava i manastira u pograniènim krajevima zapadne Srbije. Pouzdano se zna, na ovom širokom prostoru pored Drine, za vreme njegove vladavine izrasle su dve bogomolje: monumentalna crkva Svetog Ahilija u Arilju, u prepoznatljivom stilu raške škole (obnovljena), i manastir Tronoša, zadužbina vladareve žene Katarine. Na osnovu kasnijih izvora, zapisa i letopisa, zakljuèuje se da je tada (izmedju 1273-1275) izgradjen i hram Hristovog Vaznesenja u Raèi. Na taj naèin ojaèao je uticaj kralja Dragutina, osnaženo pravoslavlje u perifernim delovima države. Manastir je tri puta spaljivan, rušen i pljaèkan: posle 1459, 1688. (1690) i 1813. godine, ali je u suoèavanju sa tragiènom sudbinom i dušmanima koji su hteli da zatru tragove njegovog postojanja, istrajavao i jaèao nacionalno biæe. Najzad, u oslobodjenoj Srbiji kneza Miloša, u osvitu 19. veka, hram u Raèi je ponovo zablistao nekadašnjim sjajem (1826), kada su na monumentalnom crkvenom zdanju završeni gradjevinski radovi.

hot_cold	#4
Īsziņu: 1807 12. Mai 2009. 20:08:34	----------------- If you hate me, you’re the looser, not me

etallica	#5
Īsziņu: 3900 12. Mai 2009. 21:55:19	Mnastir ZICA Istorija manastira Žièe poèela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjiæ odluèio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj gori Atoskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer svetogorskim kaluðerima. Božijom blagodaæu uspeo je da preporodi srpsku zemlju i u duhovnom i u državotvornom pogledu. Kada se poèetkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete gore u Srbiju sa moštima svetog mu roditelja Simeona Mirotoèivog, srpska država je bila potrešena sukobom izmeðu Stefana i Vukana. Pomirivši zavaðenu braæu Sveti Sava je zajedno sa Stefanom odluèio da sagradi manastir Žièu kao srpsku carsku lavru. Mesto na kom se gradio manastir bilo je podjednako udaljeno i od Carigrada i od Rima, što je Božijom pomoæu znaèilo da je Srbija na raskršæu izmeðu pravoslavnog Istoka i rimokatolièkog Zapada. Crkva u manastiru Žièi koja je posveæena Hristovom Vaznesenju (Sveti Spas) graðena je oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram veæ i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa. U graðenju crkve uoèavaju se novine u odnosu na hramove iz vremena Stefana Nemanje. Uz priprat su bile dodate kapele sa kupolicama i malim tremovima dok je zapadna fasada oblikovana kao proèelje trobrodne bazilike. Kao arhimandrit manastira Studenice Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara. Patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i car Teodor I Laskaris dodeljuju arhimandritu Savi "Akt o autokefalnosti srpske crkve", hirotonièuæi ga na Cveti 1219. godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Manastir Žièa postaje sedište srpske arhiepiskopije. U manastiru Žièi je veæ 1220. godine arhiepiskop Sava hirotonisao osmoricu episkopa, da bi 1221. godine na Saboru duhovne i svetovne vlastele krunisao svog brata Stefana za prvog srpskog kralja. "Kralj se toga dana neiskazanom radošæu radovaše, ne radi venca kraljevskog, veæ radi toga što se sa svih strana skupilo mnoštvo naroda koji su došli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila velièanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemljsko nebo." Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u Žièi. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa èetiri stuba i devet traveja, nad njom ima katihumena, a ispred nje visoko zvonik. Po svemu sudeæi tada je porušen zid izmeðu zapadnog traveja crkve i stare priprate, a uz oltar crkve su izgraðeni proskomidija i ðakonikon. U treæoj deceniji XIII veka crkva je premalterisana i obojena u crveno. Verujuæi da crkva poèiva na krvi muèenika, što je na Svetoj gori bilo oživotvoreno u crveno obojenom licu hramova kao što su Lavra i Vatoped, Sveti Sava je zahtevao od majstora da Crkvu Svetog Spasa oboje na isti naèin. Povelje kralja Stefana Prvovenèanog (1196-1228) i njegovog sina, kralja Radoslava (1228.-1234.), spadaju u najstarije istorijske izvore o manastiru Žièi. Nadalje u drugoj, odnosno treæoj deceniji XIII veka ove povelje su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu. Poveljama blagoèestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žièi je darovano preko 57 sela, 8 planina i 217 porodica. Blagodareæi kralju Stefanu Prvovenèanom Žièa je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili riza i pojas Presvete Bogorodice, deo Èasnog Krsta, desna ruka i deo glave Svetog Jovana Preteèe, mošti svetih apostola i muèenika, ikone, zlatne sasude i odežde. U poslednjim decenijama XIII veka Žièa je oskrnavljena i razrušena posle varvarskog pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peæ ali je hristoljubivi srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282.-1321.) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme turskog ropstva manastir je èesto bio na meti napada inovernih i neznabožaèkih naroda. Preko 150 godina crkva manastira Žièe je bila bez krovnog pokrivaèa. U jednom zapisu iz 1829. godine govori se da je Žièa samo jedna velika ruševina. Obnova zapuštenog manastira zapoèinje od 1855. godine zahvaljujuæi trudoljubivom episkopu Joanikiju Neškoviæu. Veæ 1882. godine u Žièi je krunisan kralj Milan Obrenoviæ. Najveæe stradanje Žièa je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su nemaèki okupatori bombardovali manastir. Deo severnog zida je do temelja porušen a svi objekti koji su se nalazili oko crkve bili su zapaljeni. Bombardovanje manastira Nemcima nije bilo dovoljno, veæ su i vladiku žièkog Nikolaja Velimiroviæa odveli u ropstvo, u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleæe 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju u blizini manastira Žièe palo je nekoliko projektila koji nisu oštetili veliku srpsku svetinju. Restauracija i obnova manastira Žièe koja je zapoèela 1987. godine još je u toku. U periodu 2006 - 2008. godine obeležava se osam vekova postojanja manastira Žièe nizom kulturnih dogaðaja, a planirano je da se u tom periodu završi i ureðivanje manastirskog kompleksa i objekata. ----------------- "Idi gledaj u sunce .... ili tako nesto"

_N_N_	#6
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 15:55:20	Hrama SVETOG SAVE ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#7
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 15:59:21	Манастир Озрен P.C. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#8
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:02:24	Manastir Ostrog ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#9
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:03:57	Manastir Ravanica ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#10
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:07:11	PLAVA DzAMIJA ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#11
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:09:18	Gran Sinagoga de Jerusalén ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#12
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:13:24	KATEDRALA ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#13
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:16:11	MANASTIR LEPAVINA Istorija manastira MANASTIR LEPAVINA (kratki istorijat) Po kazivanju jednog starog lepavinskog hronièara, manastir Lepavina je podignut oko 1550. godine, dakle uskoro po formiranju prvih srpskih naselja u ovom kraju. Još se kaže da ga je osnovao monah iz manastira Hilandara poreklom iz Hercegovine - Jefrem (Vukodaboviæ), koji sklanjajuæi se ispred Turaka kriomice doðe u ovaj kraj. Èuvši za njega, dva kaluðera iz Bosne doðoše k njemu i s njim se udruziše. Videvši da je okolina plodna, oni pozvaše i narod iz Bosne te se za kratko vreme okolina ispuni novopridošlim narodom. Tada se pojavila i potreba za gradnjom manastira koji bi zadovoljavao verske potrebe naroda. Kaluðeri poèeše krèiti zemlju i graditi manastir uz pomoæ naroda. Za krako vreme sagradiše malu drvenu crkvu i nazvaše je manastirom. Èuvši za ovo, Turci iz Stupèanice, Pakraca i Bijele u avgustu 1557. godine napadoše na manastir pod vodstvom Zarep-age Alije. Manastir spališe, èetiri kaluðera ubiše, a dvojicu odvedoše u ropstvo. Ali, misao o potrebi manastira kao duhovnog centra novodoseljenih Srba nije bila napuštena. Godine 1598. u manastir je došao jeromonah Grigorije, takoðe postriženik manastira Hilandara, sa još dva brata iz manastira Mileševa; oni su sa okolnim narodom poèeli obnovu manastira. Zbog nesigurnog vremena i nedostatka sredstava, obnova je tekla dosta sporo. Tek kad su Srbi 1630. godine dobili svoje privilegije i postali vazan faktor u obrani unutrašnjih austrijskih zemalja, te dolaskom arhimandrita Visariona 1635. godine, stvaraju se uslovi za gradnju manastira u pravom smislu reèi. Srbi su pod rukovodstvom arhimandrita Visariona 1636. godine poèeli temeljnu izgradnju manastira Lepavine i 1642. godine su sa tom izgradnjom bili gotovi pored svih teskoæa na koje su nailazili... Septembra 1642. godine potvrdio je baron Ivan Galer manastiru pravo vlasništva na sve zemlje koje su mu poklonili seljani Branjske i Sesveèana. To isto su naroèitim pismima uèinili i baron Zigmund Ajbeslavd, zatim vojvoda Gvozden sa Ðordjem Dobrojeviæem , Blažom Pejasinoviæem i vojvodom Radovanom (5. februara 1644.), baron Honorije Trautmansdorf (10. jula 1644.) i grof Ðordje Ljudevit Švarcenberg (23. novembra 1644.). Tako je konaèno osiguran život ovog manastira. Od tada u punom zamahu poèinje njegova verska, patriotska i kulturno-istorijska uloga u životu naših Krajišnika. Istorija manastira Lepavine neodvojivo je povezana sa istorijom Srba u Varaždinskom generalatu. Od vremena njene obnove vodila se teška borba protiv unijaèenja i pokatolièenja, a to je ujedno znaèilo i protiv pokmeèivanja Srba Krajišnika. U odbrani svoje vere i narodnih privilegija ( Statuta Valahorum ) lepavinski kaluðeri su bili uz narod, boreæi se i stradajuæi sa njim. Godine 1666. uèestvovali su oni i stradali u velikoj Osmokruhoviæevoj buni; 1672. su zajedno sa gomirskim kaluðerima (ukupno njih 14) bili u okovima poslani na Maltu, da doživotno robuju na galijama, a 26./13. novembra 1715. godine na pragu manastirske crkve je iz pušaka ubijen iguman Kodrat. Krajem 1692. godine i poèetkom 1693. boravio je u Lepavini, kao duhovnom centru Srba u Varaždinskom generalatu, patrijarh Arsenije III. Carnojeviæ. Tu je Patrijarh okupljao narod i sveštenstvo i iz manastira odlazio u Arsenije III. Carnojeviæposete okolnim krajiskim vojvodama. Ova Patrijarhova poseta još je više podigla ugled manastira Lepavine, naroèito u to vreme kad su u Marcu uvedeni unijati. U Lepavini su se èesto sastajali narodni predstavnici da sa svojim rodoljubivim kaludjerima brinu narodnu brigu i traze izlaz iz teških situacija. Zato, kad su Srbi iz Varaždinskog generalata uspeli da 1734. godine dobiju svog pravoslavnog episkopa, mimo unijatskog (koji je u Marci sedeo bez pastve), bilo je odreðeno da sedište novog episkopa bude u Lepavini. Ali, zbog njenog geografskog položaja, buduæi da se nalazila na periferiji generalata i srpskih naselja, konaèno je odreðeno da sedište episkopa bude u Severinu. Zbog velikog znaèaja Lepavine nova je eparhija dobila naziv Lepavinsko-severinska eparhija. U Lepavini je i sahranjen prvi lepavinsko-severinski episkop Simeon (Filipoviæ), koji je umro u istražnom zatvoru u Koprivnici. Polovinom XVIII. veka sagraðena je današnja manastirska crkva. Inicijator je bio raniji Manastir Lepavina"protopop horvaèki" Nikola Popoviæ, koji se kao paroh pisanièki ovekoveèio gradnjom velike i lepe crkve u Pisanici, a tada je veæ kao lepavinski arhimandrit Nikifor rukovodio gradnjom današnje crkve manastira Lepavine. Dovršenu crkvu osvetio je 25. marta 1753. kostajnièko-zrinopoljski episkop Arsenije (Teofanoviæ), koji je gotovo stalno boravio u Severinu. Crkva izvana ima osobine baroka, ali je u unutrašnjoj konstrukciji saèuvala mnogo elemenata starog srpsko-vizantijskog stila. Crkva je kasnije doterivana i ulepšavana. Za istoriju manastira Lepavine neraskidivo je vezana èudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Nastanak ove ikone datira s poèetka 16. veka i delo je nepoznatog autora. Ikoni se s razlogom pripPresveta bogorodica lepavinskaisuju èudotvorne isceliteljske moæi. Opširnije o èudima koja su se dogodila ispred èudotvorne ikone Majke Božje Lepavinske možete na ovim web-stranicama saznati pod naslovom "Èudesna iscelenja pred ikonom Majke Božje Lepavinske". ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#14
Īsziņu: 1654 13. Mai 2009. 16:19:16	TAVNA Istorija Tavne Postanak manastira se krije negdje u sjenkama daleke proslosti, prije sudbonosne kataklizme koja je zadesila srpski narod nastupanjem turskog ropstva. Narodno predanje, ne bez osnova, pipisuje njegov postanak vremenu Nemanjica, tacnije, vremenu kralja Dragutina koji je upravljao ovim krajevima i bio poznatiji kao ,,sremski kralj’’. Tronoski i Pecki letopis govore da su ga podigli Dragutinovi sinovi Vladislav i Urosic. Danasnja crkva manastira Tavne, sagradjena na mjestu prvobitne crkve, svakako je starija od crkava ostalih manastira ovog kraja: Ozrena, Liplja, Vozuce i Gostovica. Pominje se vec u najranijim turskim poreskim defterima iz 1533. i 1548. godine, a od 1548. do 1586. pominje se izricito kao manastir. Manastir Tavna je stradao za vrijeme turske vladavine, ali je bio obnovljen pod vodjstvom hajduka. Narodno predanje obnovu pripisuje Starini Novaku, hajudkom harambasi iz druge polovine XVI vijeka i njegovom bratu Radivoju. Manastirska crkva bila je zivopisana freskama vjerovatno pocetkom XVII vijeka, jer skromni ostaci fresaka mnogo podsjecaju na freske manastira Zitomislica i Ozrena, koje su radjene u periodu od 1608.-1609. godine. Za vrijeme Karadjordjevog ustanka (1804-1813) bio je iguman u Tavni Jefto (Jeftimije) Pljeco, covijek sposoban i popularan. Kad je u Srbiji buknuo ustanak, pristadose uz njega i mnogi Bosanci iz ovog kraja. Kad su Turci razbili ustanike, vratise se bosanski ustanici u svoj kraj, ali posto nisu smjeli da se vrate kucama, krili su se po obliznjim sumama i kao hajduci branili narod od turskog zuluma. Kad su ovi hajduci doznali da je u manastiru Tavni zasjeo neki haraclija Kitovnica i da od naroda uzima veliki porez, da sirotinju kinji i muci, udari jedna ceta na manastir i pobije sve haraclije na celu sa Kitovnicom. Tada Turci iz okolnih sela napdnu na manastir, opljackaju ga i popale. Kaludjeri se razbjegnu. Bilo je to 1807. godine. Terk poslije ponovnog oslobodjenja Srbije vratio se iguman Jefto i 1814. obnovio svoj manastir. Neimar je bio Toma Milosavljevic. Medjutim, uskoro je doslo novo stradanje manastira Tavna kada ga je porobio Osman pasa. tada kaludjeri nisu napustali manastir, vec odmah su pristupili njegovoj obnovi. Manastir Tavna je tokom XVIII i XIX vijeka bio vrlo znacajno prosvetno sjediste u kome su se mladicim,koji bi isli za svestenicki poziv, obrazovali. U ovoj skoli su djeca ucila sve do 1966. godine, kada je skolstvo preslo u drzavne ruke. U vrijeme bosansko-hercegovackog ustanka (1874. i 1875.) sklonila se u manastir jedna ceta koja je poslije teskih okrsaja dosa u manastir da vida svoje ranjenike. Doznavsi to, Turci napadaju manastir, sasjeku zatecene ranjenike, manastir opljackaju. Izmedju dva rata, manastir se dosta obnovio pod upravom arhimandrita Danila Bilbije. Ovdje su odrzana i dva velika sabora Hriscanske zajednice za cijelu Patrijarsiju. Drugi svjetski rat je donio najvece razaranje manastiru Tavni. Ustase su u julu 1941. rastjerale i internirale kaludjere. Manastir je nekoliko puta bio bombardovan, a 1943. kada se u manastir skolonila jedna partizanska bolnica, ustaska vojska je zapalila konak. Tada je potpuno unistena biblioteka, stari spisi, a crkva je donekle ocuvana. Najveca zrtva bio je Zdravko Jovacnovic, koga su ustase streljali na vratima manastira. Na njegovom grobu pise: ,,Ubijen 1943. od ustaske plave divizije cuvajuci i braneci manastir.’’ Tavna se nalazi na putu izmedju Bijeljine i Loznice u blizini sela Glavicice.. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

gioia	#15
Īsziņu: 21 14. Mai 2009. 12:41:52

Lappuses: [1] 2 3 4 . . . 6 Nākamais

Jums nav pietiekamu privilēģiju atbilžu rakstībai uz foruma!