„Jednom davno, sva ljudska oseæanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treæi put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju oseæanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši preæutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", zapoèela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oèi i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreæa je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo muèilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri." poèela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se muèeæi popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odluèiti gde se sakriti jer joj se svako mesto èinilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskoèila u kristalno èisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebiènost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.
Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružiènjak, uskoèila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", povikala je Ludost i zapoèela svoju potragu.
Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je zaèula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskoèile iz kratera od straha. Sluèajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebiènost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pèelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odluèiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ièega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaæi. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je veæ bila besna, ugledala je ružiènjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti poèela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zaèuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oèi.
Ludost nije znala šta uèiniti. Pronašla je pobednika, oseæanje nad oseæanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odluèila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.
Tako je Ljubav ispala pobednik nad oseæanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“ |
