Patrijarh Pavle (mirsko ime Gojko) rođen je na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, Slavonija. Gimnaziju je završio u Beogradu, Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu. Kao prognanik i izbeglica u vreme Drugog Svetskog rata bio je u manastiru Svete Trojice u Ovčaru. Bio je i veroučitelj dece izbeglica. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenje 1948. godine, kada je i rukopoložen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. sabrat je manastira Rače gde vrši razna poslušanija. U čin jeromonaha rukopoložen je 1954, protosinđel je postao iste te godine, a arhimandrit 1957 U Atini je bio na postdiplomskim studijama od 1955. do 1957 godine. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. i hirotonisan u beogradskoj Sabornoj crkvi. U raško-prizrenskoj eparhiji gradi nove hramove, obnavlja stare i porušene, često putuje, obilazi i služi u svim mestima ove svoje Eparhije. Bavi se i naučnim radom, objavljuje radove, povremeno drži predavanja. Za četrdeset četvrtog patrijarha srpskog, umesto obolelog patrijarha Germana, izabran je od Svetog arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve novembra 1990. godine. Ustoličen je u nedelju, 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, a u drevni presto srpskih patrijaraha ustoličen je u manastiru Pećke Patrijaršije 22. maja 1994. godine. Teško breme preuzeo je na svoja staračka pleća Patrijarh srpski gospodin Pavle: da nas podučava dobru u zlu vremenu. Na svetosavski tron došao je upravo kada je dramatični raspad jugoslovenske zajednice otvorio još drastičnije probleme. Došao je "čovek bez senke", kako su ga odmah mnogi nazvali. Veliki duhovnik, asketa i sjajan besednik, ovaj prvosveštenik svakodnevno - kad crkvena pravila dozvoljavaju, prinosi beskrvnu žrtvu (služi svetu Liturgiju) za spas srpskoga roda krstonosnoga. O asketizmu gospodina Pavla pričaju se istinite legende. Na primer, hobi: pravi sandale od odbačenih automobilskih guma. Spreman je, kao dobar starac, kakvom posetiocu, da, mimo protokola, popravi kaiš na torbi. Službeno vozilo koristi samo kad mora, često putuje vozom i javnim gradskim prevozom. U rezidenciji drži najnužniji nameštaj. Izuzetno je strog prema sebi, pa i od drugih traži disciplinu i skromnost, i naročito ceni štednju. Njegova Svetost Patrijarh stalno nas opominje i vraća putu Božjem razumnim i Bogu ugodnim rečima, koje mi često nećemo da čujemo. "Danas nam je kao narodu sve ugroženo, a naročito naše vekovno ognjište - Kosovo i Metohija. Svi smo svesni šta Kosovo i Metohija znače za srpski narod: da je to kolevka i duhovnosti i državnosti srpske; duša i žila kucavica dece Svetosavske. Stoga, draga naša deco duhovna i u otadžbini i u rasejanju, pokajmo se i Bogu vratimo..." To je vapaj iz Božićne poslanice Patrijarhove, glas vapijućeg u pustinji! I dalje: „Kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje i napredak bili mogući po ceni samo jednog Jadovna ili samo jednog Jasenovca, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno..." „Najvažnije je ostati u broju onih koji idu uskim putem, putem Istine i Pravde, putem Božjim."... "da i u ovim teškim trenucima ostanemo uz Gosloda našega Isusa Hrista, da bi i Gospod ostao uz nas"... "Onda nećemo nestati ni biološki, a ni kao verni narod Božiji, što je najvažnije", "Da čuvamo obraz i svoj i svoga naroda ...", "Da ostanemo narod Božji ..."
PITANJA ZA NJ.SV.PATRIJARHA SRPSKOG GOSPODINA PAVLA
Njegova Svetost: Da se prvo pomolimo: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Care nebeski Utešitelju, Duše istine, koji si svuda i sve ispunjavaš, riznico dobara i Davaoče života, dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spasi Blagi duše naše. Amin. Da pazimo kako se krstimo. A ne u ime Oca (na čelo) i Sina (na grudi) i Svetoga Duha (desno rame) Amin (levo rame). Ne tako. Nego se krstimo U ime Oca (na čelo) i Sina (na grudi) i Svetoga (desno rame) Duha (levo rame). Amin. Mi kažemo, tako je, tako neka bude. A onda što je nekad bivalo: do 9. veka odnosno do dvedesetih godina 9. veka, evo 1100 godina, imamo zapis da su se na Istoku ruke držale prekrštene pri molitvi. Prekrštene na grudima. U to su doba bili Bugari pod upravom zapadne Crkve, rimskog pape. To je bilo još u jedinstvu. Godine 1054. su se konačno oni odvojili. Bugari pišu papi Nikoli, on je bio pravoslavni papa, pa kažu da im Grci govore ako se ne budu na molitvi držale ruke preko grudi, da se neće spasiti. Tako pišu. A papa im odgovara. Ima više načina izražavanja pobožnosti, a ima ono njihovo, što drže ruke sklopljene, pa onda evo su naše prekrštene ruke. Ali nema nigde, kaže, propisa da mora taj način da mora da se drže ruke na taj način, ima više tih načina. Dakle, ako pogledamo redom u našim rukopisima, u ruskim i grčkim rukopisima uverićemo se o tome. Ali, kad se došlo na ovo horsko pevanje, e onda, da bi valjda pri pevanju pluća i grudi bila slobodni, onda je došlo da se spuštaju ruke. I sad u Crkvi ponekad gledam neko od katolika, pa ne zna šta će sa rukama. E, sigurno, nije to nešto najbitnije, ali ima svoj duboki smisao, ali da napomenem kako je to bilo iz starine. E, dobro. Da napomenem i to da pravoslavna nauka, Pravoslavlje, biti pravoslavni hrišćanin, to znači, znati tu evanđelsku veru, pravoslavnu. Ne umemo možda da govorimo ili pišemo, ali iznad svega moramo da se vladamo po toj nauci. Znate, hrišćanstvo i Pravoslavlje i ne znači samo znati nauku a činiti nekako drugačije. Na nevolju imamo onih koji izuče dobro i pišu, ali vladanje ne znaju. E vama deco, kada ste u školi, da vam bude zadatak, dužnost, da dobro učite sve predmete i veronauku, dabome. I da se vladate!!! Nemojte da se u školi tučete, svađate, da govorite šta ružno. Na nevolju, imamo već izveštaja da već u osnovnoj školi deci naturaju pojedini drogu. Kad počne u tim godinama drogu, onda ne valja kasnije ni fizički ni duhovno. Jer droga toliko uđe u sve ćelije da on bez toga ne može. I kaže se da jedan na hiljaditi se oslobodi od droge. Teško je to. A da ne govorimo o čemu drugome... Eto, o tome se radi. A sada da pređemo na vaša pitanja: Stefan Vujčić u ime dece sa veronauke predaje Njegovoj Svetosti dosadašnje brojeve našeg dečjeg lista “Blagodarnik”. Njegova Svetost: Lepo, lepo. Sigurno da se eto izražavate i pismeno, da se izražavate i pismeno i usmeno, ali da ne zaboravimo da se izražavamo vladanjem. Inače će naše hrišćanstvo biti samo neka religiozna filozofija, a to vera pravoslavna ne može biti. Da se nisu naši preci tako vladali i znali svoju veru, ne bi ni nas bilo. E, evo, tu su vaša pitanja:
1. Recite nam nešto o svom detinjstvu.
Ja sam rođen 1914. godine. Sad mi je 89-ta godina. Bio je rat, ja sam rođen u severoistočnoj Slavoniji, to je onda bilo u Austrougarskoj. I posle tri godine rodio se moj brat, a onda je te godine umro moj otac. Brat i ja smo živeli kod tetke, očeve sestre najstarije, i babe. Tako da je moj pojam majke - to je moja tetka. Ja kad se setim, sada će to, kad odem sa ovog sveta, najpre da vidim tetku, majku, i oca i sve druge. E, sigurno, ono osnovno dale su mi baba i tetka. Posle rata bilo je teškoća i ja sam oko dvadesete godine bio upisan u osnovnu školu, pa terao evo... dugo. E, sigurno, bio sam najstarije muško u kući, brat je bio malo mlađi. Ja sam morao završiti sve poslove, da donosim drva i drugo što da pomažem tetki i babi. Ali, detinjstvo i te teškoće razviju detetu snage koje bi inače bile zapretane. Jedna potreba teškoće je neminovna da bi se u nama razvile ove snage. Na nevolju sad roditelji imaju jedno ili dvoje dece, pa ga onda oklope svojom ljubavlju, pa sve o njemu misle, a ne spreme ga za teškoće života. E, razume se detinjstvo i to prvo doba zauvek čoveku ostaju u sećanju. Osim izrastanja dakle, važno je što ono nauči za prve dve godine. Kad bi tom brzinom učilo za ceo život, ih gde bi mu kraj bio! Ono što te roditelji nauče to ostane. Da, prve te navike kako se steknu, dobre navike, onda one ostaju. Tetka i baba što kažu to je bilo glavno. Išli smo u crkvu, pevali smo tako da je ostalo i tih navika i tih saznanja da smo mi telo i da smo zemaljski, a da smo i duša. Nismo samo zemaljski, nismo samo tela, nego i duša. Anđeli su duhovi oni nemaju tela. A ove više životinje sa kojima imamo sve iste organe i pluća i srce i jetru... Imamo s njima i nagone, instinkte, gladi, žeđi i druge. E, ali mi imamo ono što one nemaju: imamo razum, osećanje, volju i slobodu. Čovek ima i ono što imaju anđeli, ali oni nemaju tela, a mi imamo i te osobine duhovne. A imamo i tela. Dužnost za telo dužnost je za Višnjeg, ali i dužnost za Carstvo Nebesko. E to je ono što očekujemo od dece od veronauke da nauče. U Republici Srpskoj je još pre nekoliko godina uvedena veronauka i pre jedno 3 godine bio je na času veronauke školski zadatak da svako dete opiše kako je ono dočekalo veronauku. Bilo je 16.000 odgovora i trebalo je da se izabere ono što je karakteristično da se štampa. Ti su odgovori bili meni u rukama a i onda nisam mogao sve da zapamtim, naravno, da ne opterećujem memoriju, izaćiće, štampaće se. I od tih 16.000 ja sam evo, zapamtio tri odgovora. Jedna devojčica iz sedmog razreda piše: "Veronauka je dobra stvar. A sad učimo i ono što pre nismo učili ni u školi ni u porodici. Ali trebalo je da se uvede i ranije. A trebalo bi bome i da se uvede i za naše roditelje, a bome i za neke babe i dedove." A ovako je dete videlo. Baš to dvoje vidite. Crkva nikad ne kaže ono što vi učite u školi, ili istoriju, matematiku, fiziku, redom ne treba vam. To je potrebno za život ovde na zemlji. Ali potrebno je i za drugu stranu. Da učite dosta gradiva što niste učili ni u školi ni u porodici. Da smo mi duše i da je duša besmrtna. Druga devojčica piše iz osmog razreda: "Prvo kako smo učili biologiju, tu smo učili da je čovek stvoren od majmuna. Ali, baš ako mu majmun nije otac, a jeste mu brat. Od istih su predaka. Posle smo učili veronauku gde smo učili da je Bog stvorio čoveka. Sad, to dvoje, kaže, ne ide nekako zajedno.Ali, biće da smo mi još mali, mladi, kad odrastemo, biće nama to jasnije." Eto vidite kako je zrela ta devojčica. A izneću i drugu stranu. Jedan momčić, piše: "Veronauka je dobra stvar, al’ je veroučitelj rđav čovek." (smeh) Da imamo u vidu, razume se, da nas ovi najmlađi ne slušaju samo kako pričamo nego da gledaju šta radimo. Da vodimo računa da naša vera nije samo znanje, slovo mrtvo, jer vera bez dela je mrtva, kao i telo bez duše.
2. Sećate li se svog prvog svetog Pričešća?
Pošto sam se pričešćivao još kad sam bio mali, kad sam sa tetkom išao, pa mi je ostalo, da je to nešto redovno. A posle, da znamo reč Hristovu: "Ako ne jedete Tela Sina Čovečijeg, i ne pijete krvi Njegove, tj. svetog Pričešća onda nećete imati život. Ko jede moje Telo i pije moju Krv u meni boravi i ja u njemu i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan." To je zaista jedna strana, da treba da se pričešćuje. Zato je nama Hristos ostavio Pričešće, ali ostavio u vidu Hleba i Vina. A nije da bi On mogao da uči da sveto Pričešće postane Telo - meso i krv. Pa nismo mi ljudožderi?! Kako bi to bilo? Pod vidom Hleba i Vina mi se pričešćujemo samim Telom i Krvlju Hristovom. E, da. Na drugoj strani Apostol Pavle kaže da ispituje čovek sebe i tako da jede od Svetog Pričešća i pije iz Putira. "Jer koji samo jede i pije sud sebi jede i pije." Jer mnogi, kad bi ispitivali sebe, ne bi prilazili Svetoj Čaši. A i zbog toga što neki nedostojno prilaze, zbog toga su, kaže, mnogi bolesni, a dosta je i umrlo. E, to su dve krajnosti koje moramo da znamo. Ako se ne pričešćujemo ili ako se pričešćujemo nedostojno, telo jasno oseća. Telo jasnije oseća šta je ono što je rđavo u Njemu. Zato je potrebno da se Telo oslobađa toga i da duša postaje čista.
3. Do kada je dete - dete?
Reč je o tome da je ono dete do 6 godine. Kad dete bude zrelije, kad već zna šta je greh, ono postaje zrelije. Dotle se može i pričešćivati stalno. A onda po redu, kako raste. Do tada ga dovode roditelji. E, sigurno u tom dobu od 6 godina dete zna šta je dobro, a šta zlo. Nek se čuva od onoga što nije dobro. Ali, tada da se ispoveda češće, jer je ispovest u stvari pranje duše. Ako se ne bi mi prali i kupali, pa ne bi nam mogao prići čovek. E, tako i u duhovnom pogledu. Kada greh uđe u nas, osećamo se nečisto. Onda treba da operemo sebe ispovešću i iskrenim kajanjem. Kajanjem, da to više ne činimo. To izgleda teško. Zašto nam je teško ispunjavati zapovesti Božje? Pa zato što smo već navikli, stekli rđave navike pa nam je sad teško ono što je lako, a lako ono što je u stvari teško. Zar nije nesravnjivo lakše i jeftinije i zdravije da budemo nepušači nego pušači? To je jedna od najraširenijih droga. A da ne govorimo o onim drugim drogama što je otrov i za telo i za dušu. Zar nije lakše da smo u miru i u porodici i u školi, da se sa drugovima vladamo mirno i da se ne moramo svađati? Ali, kad se navikne na pušenje, ono je njemu nužno, postane rob, a da ne govorimo o drugim gresima. Zar nije lakše biti trezvenjak nego pijanica? Pijanac nema ni oca, nema ni brata, nema ni muža, nema ni građanina. Jedna nesreća i za njega, a i za sve druge. Ali kad on navikne, posle ne može. Bolesti zavisnosti tela. Dakle, truditi se da se od onih rđavih navika oslobodimo, pa ćemo videti koliko je lakše ispunjavati zapovesti. Ako nešto ne bude jasno, pojasnićemo. Jer ja, razume se, imam više veza sa odraslima, nego sa decom.
4. Kako da deca poste i da se mole?
Da se Bogu molimo, to možemo svagda. Prvo, naučite one osnovne molitve. Nikad ne prilaziti ni hrani, za doručak, ručak, večeru, a da se ne prekrstimo, to možemo, makar u sebi, ako ne možemo pred roditeljima ili drugim ljudima. A onda, molitva je razgovor sa Bogom. Kako bi bilo u jednoj porodici kada ne bi dete razgovaralo sa roditeljem? To onda ne bi bila porodica. A razume se, ne da se pretera i u tome. Eto o tome se radi. Sada, što se tiče posta. Post je uglavnom jedenje hrane koja je u stvari bila u raju: voće, povrće, biljke uglavnom. Posle je došlo da se može i riba. Tako da post ima više stupnjeva, više načina izvršenja. Najstrožiji post je, onaj ko može, da u prvu nedelju posta: ponedeljak i utorak - da ako je moguće ne jede ništa, pa u sredu da se pričeste u Crkvi. Pa onda, sva hrana na vodi. Pa onda može hrana s uljem. U Vaskršnjem postu je donekle strogo, da je hrana na vodi - ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak. U subotu i nedelju - ulje i riba. Svakako da bolesni i bolesnici od ozbiljnih bolesti - tuberkuloza, šećerna bolest, ili neka teška bolest - onda ceo post može na ulju i ribi. Dakako, žene koje doje decu mogu ceo post na ulju i ribi. Jer treba belančevina. Takođe prestareli čiji organizam ne može da koristi hranu kao mlađi, onda se i njima dozvoljava ovaj post na ulju i ribi, da se osnaže. Takođe i radnici na teškim radovima, u industriji, hemijskoj industriji, gde on mora imati često hranu i jaču zbog onih gasova... Dakle, shvatate li, kao što u svakom dobru imamo dobar, bolji, najbolji tako ima i post: stroži, blaži, najblaži. E, tako. A onda razume se, prema tome. Kakva je teškoća postiti kad je hrana sa uljem? Mogu se napraviti kakva jela?! Jeo sam tortu, sto posto koja je posna, s uljem i razume se, dodaje se još, ali je posna! I kakva je onda teškoća postiti se? A onda, razume se, organizam kad dođe post - onda se čovek očisti od one suvišne hrane. Kad mi iz furune položimo drva, ako se ne bi ona čistila, ona bi se zagušila. E, tako i post, pa će nam i hrana kad dođe biti slađa, a razume se i korisnija, jer će organizam moći bolje da je iskoristi. Nego, tako se posti u porodicama verujućim. Dakako. Sad je post poteži u porodicama koje ne veruju. E, to će videti deca kad odrastu, onda će videti da im post treba. Rekli smo da bi od 6 leta deca trebalo da se ispovedaju i pričešćuju. Bilo je pre da se u prvo doba, u najstarije, kad su bili apostoli, hrišćani se zvali Sveti, jer su se pričešćivali na svakoj liturgiji. Tada je liturgije bilo samo subotom i nedeljom i praznikom. Onda je bilo manje. Pa su oni zaista bili Sveti i zvali su se Sveti. Jer u to doba biti hrišćanin bilo je teško. Ako vas neprijatelj prepozna, onda je gotova stvar. Tako da je mogao biti čovek hrišćanin uvek spreman na smrt. Tek kad je došla sloboda, pod carem Konstantinom, e onda je bilo da se kaže, kako svi, tako i mi. Pa su jedni nastavili da se pričešćuju redovno, a drugi su ostajali da se malo bolje pripreme. U doba Svetog Jovana Zlatoustog, to je 4. vek - njemu pitanje postave: Da li treba da se pričešćuje često ili retko? Ovde je reč o odraslima. “Ja kažem, veli, ni često ni retko. Ako si dostojan svagda, a ako si nedostojan - nikad.” Naravno, mi nikad nismo dovoljno dostojni. I apostoli su sebe smatrali nedostojnim. E, rekosmo da se ispovesti otprilike pristupa sa 5-6 godina. Sad se ranije stasava. U ono doba bilo je punolestvo da se može vršiti javna služba u Crkvi 30 godina, a sad vidite 18 godina je punoletstvo. Onda na severu - tamo se kasnije nego na jugu stasava. Na severu, tamo gde su Eskimi, tamo se kasnije stasava. Nekada se ranije stasavalo jer je život bio takav.
5. Kakva su iskušenja današnje dece u odnosu na iskušenja koja ste Vi imali kao dete?
Sigurno, generacije i generacije se razlikuju. Između oca i sina postoje velike razlike. U moje doba nije bilo ni radija, ni televizije. A sada je sve kao na tanjiru. Ne kažem ni da je radio ni televizija rđava stvar. Ali čega ima u tome?! Što se kaže, kad bi čovek izbacio sve ono što je štetno, pogotovo za decu?! A i za svakog. Tako da je u moje doba, pre gotovo 90 godina bilo sve drugačije. Sada u sadašnje vreme opasnost je što se deci naturaju razne štetne stvari. Uče se po lošem primeru, kako će i ona posle da postanu tako nešto. To je jedna velika muka.
6. Kako da se deca u veri postave prema drugovima, školi i neverujućim (roditeljima), odraslima?
Onako kako kaže Gospod: treba da čuvamo svoju veru i da se klonimo zla. Ne bi smeli da se u školi deca biju, svađaju. Ako se na ulici dešava nešto loše, a ti zatvori oči, ako nije dovoljno - ti okreni glavu, ako ti ni to nije dovoljno, a ti beži. Dete koje sluša veronauku treba da bude dobro, poslušno, da se dobro vlada i da u svemu daje dobar primer drugoj deci. Kad druga deca vide da je neko dete mirno i dobro tokom vremena ugledaće se na njega. Deca, koja idu u crkvu ne bi trebalo da teraju, odnosno, da nameću drugoj deci svoju veru. Ako neko pita, šta se uči na veronauci, onda kažite šta znate (šta mislite da oni treba da znaju). I još nešto: vidite kako deca gledaju na svet - veruju onome što im se kaže, ali gledaju da li onaj koji ih uči postupa onako kako ih uči. Jedina vaša obaveza je da učite u školi, kako predmete u školi, tako i veronauku, da se ne tučete, da ne govorite ružne reči, da budete dobri. Najvažnije je da se dobro vladate. U Svetom Pismu piše da postoje stvorenja od nižih ka višim. Mojsije je to znao. Veliki naučnik Amper, koga pamtimo po jedinici struje, pita se kako je to Mojsije mogao da zna? Postoje biljke, to je normalno, jer one hrane životinje, pa onda viši organizmi. Ali, ribe su nastale pre svih. Kako je to Mojsije mogao da zna, kad se ribe ne vide, a ptice se vide? E, tako, postoje stvari nevidljive.
7. Na kraju, imate li neki savet za nas decu?
Ugledajmo se na sve ono što je bilo sveto i čestito kod naših predaka! Oni su uspeli da izdrže pet stotina godina ropstva čuvajući svoju veru. Oni su bili kadri da na svojoj vagi izmere kad će više izgubiti, nego dobiti. Bili su dorasli svome vremenu. A da li ćemo mi biti dorasli vremenu u kome živimo, to zavisi od nas. I od Božje pomoći koja je uvek prisutna, ako je mi ne odbacimo! Hristos kaže: "Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima. Da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima". To je upućeno svima nama. Ako tako budemo postupali, tako živeli, biće nam nesumnjivo lakše, kako među nama samima, a razume se i pred ljudima u svetu, među kojima takođe ima ljudi dobre volje. Uostalom, to je poruka i naših predaka. Kada su oni opstali kroz petsto godina ropstva, a pružalo im se sve, da samo promene veru i mogli su u turskom carstvu da napreduju prema sposobnosti do velikog vezira. Tri velika vezira su bili ljudi naše krvi. Ali taj naš predak je znao da izmeri na svojoj vagi šta će izgubiti. šta će dobiti video je, ali šta će izgubiti? Našao je da će on više izgubiti nego što će dobiti i bio je kadar da izdrži pet stotina godina kao bespravni rajetin. Dakle, da uvek budemo ljudi u svim prilikama i da na taj način spasavamo i sebe i svoju porodicu i svoj narod i činimo dobro celom čovečanstvu i ljudima dobre volje. To je poruka i praznika rođenja Hristovog koji se približava u 2003. godini i da uđemo kao ljudi, kao narod u novo leto Gospodnje. To je moja želja i molitva Bogu da proživite svoj život bolje, mirnije i bezbednije nego što smo ga mi vodili i vi počeli. Srećan Božić i Nova 2003. godina! To je moja poruka i blagoslov i vama mladima i svim ljudima dobre volje u svetu koji imaju uši da čuju. Da budete dobri i poslušni. Neka Gospod blagoslovi vas, vaše u domu, vaše učitelje i veroučitelje.
Posle 34 godine provedene na Kosmetu, za poglavara SPC izabran je 1. decembra 1990, a ustoličen dan kasnije
Da je drugačiji nego što jeste, patrijarh Pavle imao bi razloga da danas, makar i na najskromniji način, obeleži deceniju i po otkako je ustoličen za patrijarha srpskog. Od svečarskog podsećanja na jubilej, kažu u Srpskoj patrijaršiji, nema ni govora, jer je Njegova svetost patrijarh Pavle ostao veran svom monaškom zvanju, pa zbog iskrene skromnosti nije pristao ni da se prošle godine obeleži njegov 90. rođendan.
U analima Srpske patrijaršije ostalo je zabeleženo da je „Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve na izbornom zasedanju održanom 1. decembra 1990. godine u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu izabrao za 44. patrijarha episkopa raško-prizrenskog Pavla (Stojčevića), koji je ustoličen 2. decembra u Sabornoj crkvi”. Učesnici pomenutog izbornog sabora nisu se ustručavali da tvrde da je on bio „jedini koji nije želeo da bude patrijarh”. Izabran je žrebom, svedoči mitropolit crnogorski Amfilohije, posle devetog kruga biranja, tvrdeći da Srpska crkva gotovo da nije imala takvog duhovnog poglavara kakav je patrijarh Pavle – vernog, strpljivog, nepokolebljivog, istrajnog, nenametljivog, monaški smernog… – od vremena patrijarha Jefrema koji je svetosavskom crkvom upravljao u XIV veku.
Čime se patrijarh Pavle razlikuje od ostalih crkvenih dostojanstvenika, kad ga podjednako pažljivo slušaju najrevnosniji vernici i najuticajniji svetski političari, dok on sa svima razgovara na isti način, jevanđeljskim rečima i otvoreno?
Ne braneći se nikad od optužbi i ne menjajući navike stečene na Kosovu, da pešači ne štedeći noge i putuje bez pratnje i automobila, međugradskim autobusom, u kupeu druge klase, tramvajem, devedesetjednogodišnji duhovni poglavar svih pravoslavnih Srba ne propušta priliku da kaže: „Vera se ne propoveda rečima, već svedoči delima”.
Živeći po jevanđeljskim principima i uspevajući da mu „reči budu blage”, nikad nije propuštao priliku da kaže da „pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude”. Njegove poruke iz vremena krvavog raspada prethodne Jugoslavije („Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema toga interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi”), među ljudima dobre volje u celom svetu, stvorile su o njemu predstavu kao o velikom duhovniku između čijih reči i dela nema nesaglasja.
Smatrajući da je „služenje istini služenje Bogu”, ovaj skromni i smireni duhovnik velike energije imao je moralno pravo da svima koji krenu u rasprave, makar se one ticale i sudbine Srpske pravoslavne crkve, ponovi apostolsku misao: „Neka vam reči budu blage, a dokazi jaki”. Otud mu i smelost da čak i u vremenu kad je prekid jugoslovenskog rata još bio ne samo daleko, već i kad je govoriti o pomirenju bilo podjednako nepopularno na svim zaraćenim stranama, u intervjuu jednom italijanskom listu izjavi da ima poverenje u budućnost, jer veruje „u Boga i u ljude dobre volje”, rekavši: „Verujem da će potomci i Srba i Hrvata i Slovenaca živeti u miru, stideći se umesto nas i našeg vremena i naših postupaka”.
Svaki razgovor s patrijarhom Pavlom, znaju novinari koji su ga intervjuisali, zaista je događaj za pamćenje. Nema pitanja na koje on, iako ne uvek na očekivani način, neće da odgovori. Svaku priliku koristi da uputi apel: „Budimo ljudi”, pa su ga deca nazvala „patrijarh Pavle budimo ljudi”.
Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Crnogorsko-primorski, Zetsko-brdski i Skenderijski i Egzarh Pećkog Trona
itropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije Radović rođen je na Božić 7. januara/25. decembra 1938. godine u Barama Radovića u Donjoj Morači, u plemenu Moračkom, od oca Ćira i majke Mileve, rođene Bakić. Svjetovno ime mu je bilo Risto. Potomak je po srodstvu vojvode Mine Radovića, jednog od prvih plemenskih kapetana crnogorskih, koji je prisajedinio Moraču Crnoj Gori 1820. godine.
Osnovnu školu završio je u rodnom mjestu, a Bogosloviju Sv. Save u Rakovici u Beogradu. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1962. godine. Studirao klasičnu filologiju na Filosofskom fakultetu u Beogradu.
Veliki uticaj na Mitropolita Amfilohija izvršio je Prepodobni otac Justin Popović veliki bogoslov i duhovnik, kao i svetogorski starac Pajsije.
Postdiplomske studije nastavlja u Bernu i Rimu. Odatle odlazi u Pravoslavnu Grčku crkvu, gdje boravi sedam godina, gdje se zamonašio i služi kao sveštenik. U tom periodu, u Atini je odbranio doktorat o Sv. Grigoriju Palami. Poslije godinu dana provedenih na Svetoj Gori, odlazi za profesora na Institut Sv. Sergija u Parizu, a od 1976. godine postaje docent, pa redovni profesor na Bogoslovskom fakultetu Sv. Jovan Bogoslova Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, na katedri za Pravoslavnu pedagogiju (katihetiku) sa metodikom nastave.
U maju 1985. izabran je za episkopa Banatskog. Iz Vršca prelazi na Cetinje, gdje je 30. decembra 1991. godine, ustoličen za Mitropolita Crnogorsko-primorskog, Zetsko-brdskog i Skenderijskog i Egzarha Pećkog Trona.
Govori grčki, ruski, italijanski, njemački i francuski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i Crne Gore.
Objavio je sljedeća djela: Tajna Svete Trojice po učenju Sv. Grigorija Palame, studija na grčkom, 1973. (doktorska disertacija); Smisao liturgije, studija na grčkom, 1974; Sinaiti i njihov značaj u Srbiji XIV vijeka, studija, 1981; Filokalijski pokret XVIII i početkom XIX vijeka, studija na grčkom, 1982; Duhovni smisao hrama Svetoga Save na Vračaru, Vršac, 1989; i Prepodobni Rafailo Banatski, Vršac, 1988; Vraćanje duše u čistotu, Podgorica, 1992; Osnovi pravoslavnog vaspitanja, Vrnjačka Banja, 1993; Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića, Vrnjačka Banja. 1994; Zbirka pjesama U Jagnjetu je spas, 1996; Istorijski presjek tumačenja Starog Zavjeta, Nikšić, 1996.
Mitropolit Amfilohije Radović, ustoličen je u vrlo teško vrijeme po Mitropoliju Crnogorsko-primorsku i uopšte Pravoslavlje u Crnoj Gori. Pedeset godina komunističke vladavine ostavili su pustoš. Crkve i manastiri bili su zapušteni, Mitropolija je imala mali broj sveštenstva, a čitave generacije stanovništva indoktrinisane komunističkom vladavinom i propagandom, bile su razvjerene i denacionalizovane. Poslije primanja Svetog trona Cetinjske Mitropolije, od časnog starca mitropolita Danila Dajkovića, koji ga je čuvao u Mitropolije, od časnog starca mitropolita Danila Dajkovića, koji ga je čuvao u najtežim vremenima i sačuvao, trebalo je krenuti gotovo iznova, obnoviti crkve i manastire, omasoviti sveštenstvo, vratiti indoktrinisane pravim nacionalnim vrijednostima i Srpskoj svetosavskoj crkvi. To nije nimalo lako, jer se pet decenija komunističkog antisrpskog i antipravoslavnog rada u Crnoj Gori nije moglo tek tako izbrisati. Na temeljima komunističke crnogorske antisrpske doktrine, u višestranačkom životu Crne Gore, javile su se separatističke, antisrpske i antisvetosavske političke grupacije koje su produkovale svoju zloćudnu izraslinu, u vidu potezanja pitanja autokefalnosti Crkve u Crnoj Gori. Mitropolija Crnogorsko-primorska kao i uvijek u prošlosti, jedan je od najbitnijih temelja duhovne i nacionalne obnove u Crnoj Gori. Mitropolit Amfilohije Radović, uz pomoć sveštenstva i naroda, podstakao je da se obnovi veliki broj crkava i manastira, kao i podizanje novih. Povećava se broj sveštenstva i monaštva, a prioritet u tome se daja sveštenstvu koje je iz same Crne Gore. Godine 1992. biva pokrenuto glasilo Mitropolije Crnogorsko-primorske - "Svetigora", koje izlazi u Cetinju. Preko izdavačke kuće "Svetigora" ostvaruje se značajna izdavačka djelatnost. Takođe u Cetinju biva obnovljen rad Bogoslovije septembra 1992. godine, ukinute od komunista 1945. U aktivnostima se nije stalo, pa je juna 1998. godine u Cetinju počeo sa radom i Radio "Svetigora". Mitropoliju Crnogorsko-primorsku posjetili su 1993. godine patrijarsi, po prvi put u istoriji, Vartolomej- carigradski i Aleksije P Ruski, i tom prilikom osveštali zajedno sa patrijarhom srpskim Pavlom, temelje budućeg hrama Hristovog Vaskrsenja u Momišićima u Podgorici. Izgradnja ovog hrama jedan je od osnovnih zadataka Mitropolije Crnogorsko-primorske u sadašnjosti. Isti slučaj je i sa obnovom sveštenstva, naročito na selu, da kao nekada, ne bude ni jednog crnogorskog plemena i većeg sela u kojem bi bio hram bez paroha. Godine 1993. na Cetinju, i u Manastiru Ostrogu održan je takođe prvi put u istoriji Crne Gore, vanredni Arhijerejski Sabor SPC. U službi duhovno-prosvetne misije Mitropolije su novootvoreni Duhovni centri: knjižare i kiosci. Osnovani su i crkveni horovi širom Crne Gore. Dragocjenu misiju, prvjenstveno humanitarnu, obavljaju i Kola srpskih sestara pod pokroviteljstvom Mitropolije. Od velikog je značaja obnova poslije više od 150 godina, zapustjelog znamenitog manastira Podmaine u Budvi. Započeta je obnova manastira Stanjevića, stogodišnjeg središta Crne Gore u doba Petrovića, kao i prvog sjedišta Zetske Mitropolije manastira Sv. Arhangela na Prevlaci kod Tivta. Oživjeli su dugo vremena zapustjeli manastiri: Podmaine, Gornji Brčeli, Starčeva Gorica na Skadarskom jezeru, Duga, Bijela, Podmalinsko, dvjesta godina ugašeni manastir Sv. Nikole na Obodu, Komski manastir, manastir Vranjina, manastir Ćelija Dobrska u Dobrskom selu kod Cetinja, obnovljeni manastir Dajbabe, manastir Ždrebaonik, manastir Župa Nikšićka i dr. Sve je to samo početak duhovne i moralne obnove Crne Gore.
SVETI SAVA arhiepiskop srpski-1219-1233: †1235 ili1236
Rastko, najmlađi sin Stefana Nemanje i Ane, rođen je oko 1173. godine. Na dvoru svojih roditelja dobio je vrlo solidno obrazovanje i od rane mladosti pokazuje ljubav prema knjizi. Težeći savršenijem životu, mladi Rastko napustio je dom svojih roditelja i otišao u Svetu goru, gde je već bilo srpskih monaha, i u osamnaestoj godini života primio je monaški čin i dobio ime Sava. U toku svog podvižničkog života izrodio se u njemu stvaralac i pregalac, osobine koje su naši monasi pokazivali vekovima. Zahvaljujući materijalnoj pomoći koju su mu slali roditelji i brat, monah Sava je pomagao svetogorske manastire, a naročito manastir Vatoped i sazido je u njemu tri crkve: crkvu Bogorodice na gradu, na pirgu crkvu Preobraženja i crkvu Sv. Jovana Zlatousta. Sem toga, pokrio je olovom veliku manastirsku crkvu. Kada je Stefan Nemanja predao presto svom srednjem sinu Stefanu, zadržao se u Srbiji još neko vreme, a potom je došao u manastir Vatoped. Odavde su dva monaha Sava i Simeon, krenuli na pokloničko putovanje svetogorskim svetinjama. Iako su postali drugi ktitori manastira Vatopeda, požleli su i ostvarili plemenitu nameru da u Svetoj Gori podignu srpski manastir. Baveći se u Carigradu poslovima manastira Vatopeda, monah Sava je dobio dozvolu da obnovi razoreni manastir Hilandar. Obnova manastira Hilandara završena je 1199. Godine. Za potrebe manastira Hilandara monah Sava je napisao Hilandarski tipik, a za Karejsku ćeliju je napisao Karejski tipik koji je jedinstven u celom pravoslavnom svetu. Naime, u toku jedne sedmice Psaltir se na bogosluženju pročita jedanput, a u toku Vaskršnjeg posta dvaput. Međutim, po Karejskom tipiku Psaltir se ceo pročita u toku jednog dana. Sveti Sava je od Hilandara načinio najbogatiji svetogorski manastir, čije se bogatstvo isticalo prvenstveno bogatstvom duhovnog života njegovih monaha. Iz Hilandara su izlazili, ne samo naši prvi i najbolji književnici, nego i upravnici Srpske crkve, arhiepiskopi, episkopi i patrijarsi. Koliki je bio značaj Hilandara za Srpski narod pokazuju i mnogi darovi kojima je darovan kako od Srpskih vladara tako i od naroda. Sve do HVII veka Hilandar je bio naša najveća škola i rasadnik naše prosvete i kulture. Zahvaljujući Hilandaru do danas su nam ostali sačuvani mnogobroji spomenici srednjovekovne umetnosti i kulture. Posle predstavljenja monaha Simeona, Sava se često povlačio u Karejsku isposnicu. Tu je u dubokom miru i molitvenom tihovanju donosio najznačajnije odluke u istoriji Srpske crkve i naroda. U Karejskoj isposnici Sveti Sava je saznao i za ratnu nesreću koja je zadeslila Srpski narod zbog svađe između Vukana i Stefana. Veliko i rodoljubivo srce Savino, i pored najvećeg asketskog raspoloženja, nije moglo da mu dopusti da on mirno ostane, moli se i posti u Svetoj Gori, dok se u njegovoj Otadžbini ruši i upropašćuje sve ono što je mukotrpno stekao njegov otac i svetitelj Simeon - Stefan Nemanja. On, koji je ranije bez razmišljanja odbijao sve molbe oca i majke da dođe u Srbiju, sada je odlučio da pritekne u pomoć svome narodu. Sa već proslavljenim od Gospoda moštima svoga oca, čiji kult je bio razvijen ne samo na Svetoj Gori već i u Srbiji, Sveti Sava dolazi 1208. godine u Srbiju da izmiri zavađenu braću i da spasava dušu svoga naroda. Došavši u Srbiju, sada već arhimandrit Sava, se zajedno sa svojim učenicima, koji su zajedno sa njim došli iz Hilandara, nastanio u manastiru Studenici. Boraveći ovde u očevoj zadužbini, arhimandrit Sava je razmišljao o potrebama i zadatcima Srpske crkve. Punih devet godina Sveti Sava proveo je u Srbiji. Putujući po svojoj Otadžbini uvideo je mnogo nedostataka i problema koji su bili prisutni u Srbiji. Primetio je da parohijski sveštenici nisu bili dovoljno spremni i obrazovani da preuzmu zadatke koji su se postavili pred njima. Nedostatak srpske više jerarhije Sveti Sava je takođe zabeležio kao veliki nedostatak za razvoj mlade Srpske države. Sigurno da su ovi, kao i ostali nedostatci koji su bili prisutni, duboko uticali na Svetog Savu da po povratku u Svetu Goru počne razmišljati o samostalnosti Srpske crkve. Dve godine je proveo na Svetoj Gori, obnavljajući i utvrđujući stečene veze sa uticajnim i zunačajnim ljudima koji su mu kasnije pomogli da izdejstvuje samostalnost za Srpsku crkvu. Godine 1219. Sveti Sava odlazi u Nikeju da zatraži samostalnost Srpske crkve. Ubedivši cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantina da Ohridska arhiepiskopija sa svojim sveštenstvom nije u stanju da misionari u Srbiji, Sveti Sava je uspeo da 1219. godine osamostali Srpsku crkvu. Za prvog srpskog arhiepiskopa Sveti Sava je hirotonisan na praznik Uspenja Presvete Bogorodice 1219. godine u Nikeji. Po povratku iz Nikeje Svetog Savu je čekao ogroman posao na organizaciji Srpske crkve. On se zajedno sa svojim učenicima, koje je poveo iz Hilandara, prihvatio posla. Prevodili su i prepisivali knjige, osnivao je nove eparhije a na već postojeće postavljao svoje učenike u koje je imao veliko poverenje. U tom periodu nastaje i Krmčija koja je odigrala ogromnu ulogu u stvaranju Srpske crkve, države i kulture. Sve episkopije podeljene su na protopopije, na čijem čelu su bili protopopi, koji su imali za dužnost da iskorenjuju mnogobožačke običaje, da krštavaju nekrštene, venčavaju mnogobožačke brakove. Time je Sveti Sava hteo da ojača srpsku porodicu da bi preko jake porodice stvorio snažnu državu. Pored velikih obaveza u organizaciji Srpske crkve Sveti Sava je nalazio vremena i da pomogne svome bratu Stefanu Prvovenčanom u državnim poslovima. Veliko nezadovoljstvo zbog samostalnosti Srpske crkve pokazivao je Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan. On je pisao Carigradskom patrijarhu Germanu da je davanjem samostalnost Srpskoj crkvi nanesena velika šteta Ohridskoj arhiepiskopiji. Međutim, Sveti Sava je sve ove pritužbe, svojom sposobnošću, rešavao bez velikih problema. Kada je već uveliko sredio stanje u srpskoj crkvi Sveti Sava je krenu na svoje prvo putovanje po Svetoj zemlji. Tom prilikom je podigao manastir Svetog Georgija koji je služio kao prihvatilište za srpske poklonike. Podigao je i manastir Svetog Jovana na Sinaju. Sa putovanja po Svetoj zemlji doneo je tri velike svetinje: ikonu Bogorodice Trojeručice koja se danas nalazi u manastiru Hilandaru i ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice i štap (patericu) Svetog Save Osvećenog koji se čuvaju u Karejskoj isposnici. Po povratku iz Svete zemlje Sveti Sava je još neko vreme upravljao Srpskom crkvom da bi se 1233. godine povukao i za svoga naslednika predložio Arsenija Sremca svog dugogodišnjeg učenika i saradnika. I ovim postupkom Sveti Sava pokazuje svoju veličinu i mudrost. Pošto se povukao sa svoga položaja Sveti Sava je krenuo na svoje drugo pokloničko putovanje po Svetoj Zemlji. Pri povratku sa ovog putovanja upokojio se u Trnovu 14. Januara 1235. ili 1236. godine. Njegove mošti prenesene su iz Trnova u manastir Mileševu u maju 1237. godine i ovde su počivale sve do 1594. godine dok ih Sinan-paša nije odneo u Beograd i spalio na Vračaru. I posle spaljivanja moštiju Sveti Sava je ostao duhovni vođa srpskog naroda. Srpske škole prihvatile su Svetog Savu kao svog zaštitnika i slave ga ne samo u otačastvu, nego i u celom rasejanju. Kult Svetog Save prešao je sve političke i crkvene granice i dospeo u sve krajeve sveta gde Srbi danas žive i još mu podižu nove hramove. Zahvaljujući kultu Svetog Save , srpski narod pružao je žilav otpor da bi očuvao pravoslavnu veru, nacionalnu svest i uspomenu na svoju mukotrpnu ali sjajnu prošlost. U tome mu je pomogao Sveti Sava koji je bio i ostao „vođa puta koji u život vodi“.
SVETI ARSENIJE SREMAC arhiepiskop srpski 1233-1263; †1266
Arhiepiskop Arsenije potiče iz Sremske zemlje, koju je u srednjem veku, pored današnjeg Srema, činila i teritorija Mačve, deo Posavine i predeo oko Kolubare. Kao mlad monah, Arsenije je došao kod časnog oca Save, postavši tako sabrat manastira Žiče. Od samog dolaska u manastir Žiču Sveti Sava je rukovodio duhovnim životom monaha Arsenija. Pošto se istakao svojom pobožnošću i vrlinskim životom, Sveti Sava ga je postavio za eklisijarha velike i saborne crkve manastira Žiče. Odanost veri i predanost monaškom životu bile su od presudnog značaja da Arsenije kasnije bude imenovan za igumana ovog manastira, da bi ga Sveti Sava pred svoj drugi polazak za Jerusalim, na saboru u Žiči, predložio za svog naslednika, tako da je Arsenije postao drugi Arhiepiskop srpski. Za vreme pastirstvovanja, Arsenije je obnovio manastir Žiču, a njegovom zaslugom i podrškom kralja Vladislava, prenete su mošti svetitelja Save iz Trnova u manastir Mileševu. Na tronu SPC arhiepiskop Arsenije I proveo je 30 godina (1233-1263). Kada je arhiepiskop Arsenije oboleo, za naslednika mu je izabran episkop humski Sava, sin Sefana Prvovenčanog, 1263. godine. Arhiepiskop Arsenije upokojio se 28. oktobra 1266. godine u Črnči, sahranjen je u njegovoj zadužbini, hramu Svetih apostola u Peći. Danas se mošti Svetog Arsenija Sremca nalaze u manastiru Ždrebaonik u Crnoj Gori. delovi moštiju nalaze se i u manastiru Krušedolu, a 1933. je, s blagoslovom srpskog patrijarha, deo prenet u Peking i Harbin, kad je tamo osnovana pravoslavna crkva.
Rođen je oko 1200. godine kao četvrti sin srpskog Kralja Stefana Prvovenčanog. Na krštenju je dobio ime Predislav. Pre izbora za trećeg po redu srpskog arhiepiskopa bio je u manastiru Hilandaru odakle je izabran za episkopa humskog. Sv. Sava II bio je izabran za arhiepiskopa Srpske crkve, još za života sv. Arsenije Sremac koji se zbog bolesti povukao sa arhiepiskopskog prestola. Za njegovog naslednika izabran je 1264. godine i uzorno upravljao Srpskom arhiepiskopijom, kao i njegovi prethocnici, do 1271. godine. Znamo da je za vreme njegove arhiepiskopske uprave Srpskom crkvom, brat njegov i kralj Srbije Uroš I Nemanjić (1243-1276) sa jakom vojskom pokušao da osvoji Mačvu 1268. godine, ali je bio zarobljen, pa je po ugovoru sa Ugrima (Mađarima) obećao dati na upravu presto Srbije njihovom zetu, svom sinu Dragutinu, koji se bio oženio kćerkom ugarskog kralja, Katarinom. Arhiepiskop Arsenije upravljao je Srpskom crkvom sedam godina. Upokojio se 8. Februara 1271. Godine i sahranjen je u crkvi Svetih Apostola u Peći.
Rođen je oko 1200. godine kao četvrti sin srpskog Kralja Stefana Prvovenčanog. Na krštenju je dobio ime Predislav. Pre izbora za trećeg po redu srpskog arhiepiskopa bio je u manastiru Hilandaru odakle je izabran za episkopa humskog. Sv. Sava II bio je izabran za arhiepiskopa Srpske crkve, još za života sv. Arsenije Sremac koji se zbog bolesti povukao sa arhiepiskopskog prestola. Za njegovog naslednika izabran je 1264. godine i uzorno upravljao Srpskom arhiepiskopijom, kao i njegovi prethocnici, do 1271. godine. Znamo da je za vreme njegove arhiepiskopske uprave Srpskom crkvom, brat njegov i kralj Srbije Uroš I Nemanjić (1243-1276) sa jakom vojskom pokušao da osvoji Mačvu 1268. godine, ali je bio zarobljen, pa je po ugovoru sa Ugrima (Mađarima) obećao dati na upravu presto Srbije njihovom zetu, svom sinu Dragutinu, koji se bio oženio kćerkom ugarskog kralja, Katarinom. Arhiepiskop Arsenije upravljao je Srpskom crkvom sedam godina. Upokojio se 8. Februara 1271. Godine i sahranjen je u crkvi Svetih Apostola u Peći.
Posle smrti arhiepiskopa sv. Save II, na presto Svetog Save bio je izabran Danilo I 1271. godine. On nije dugo ostao na arhiepiskopskoj katedri - samo godinu dana. Pre izbora za Srpskog arhiepiskopa bio je iguman manastira Hilandara. U srednjovekovnom istorijskom delu Život kraljeva i arhiepiskopa srpskih , na jednom mestu se pominje za arhiepiskopa Danila I da je:»bio dostojan voditelj vere božanske i brinuo se za Hristovu crkvu kao što treba», dok u istom delu samo na na drugom mestu se pominje da je:»radi nekog slučaja koji mu se dogodio, bio smenjen sa svetiteljskog prestola».
Posle arhiepiskopa Danila I za novog arhiepiskopa izabran je iguman studenički Joanikije. On je bio pratilac i učenik sv. Save II, sa kojim je išao na poklonički put u Jerusalim. Dok su bili u Jerusalimu Joanikije je po molbi sveštenomonaha Save rukopoložen u čin đakona. Po povratku iz Svete zemlje obojica su se nastanili u manastiru Hilandaru. Kada se Sava vratio u Srbiju, sa njim je bio i Joanikije, ali samo na kratko vreme. Joanikije se vratio u Hilandar gde je postao prvo ikonom, a zatim i iguman manastira. Na ovom položaju je ostao duže vreme, a potom se konačno vratio u Srbiju i postao iguman manastira Studenice. Na ovom položaju ga je zatekao i izbor za arhiepiskopa srpskog 1272. godine. O radu arhiepiskopa Joanikija nema puno podataka. Poznato je samo da je bio veoma privržen i veran kralju Urošu. Kada je kralj Uroš izgubio presto i povukao se u Hum, sa njim se povukao 1276. godine i arhiepiskop Joanikije, što je jedinstven slučaj odanosti. Arhiepiskop Joanikije se upokojio 28. Maja 1279. Godine u Pilotu, gde je i sahranjen. Imajuči u vidu njegovu odanost prema njenom suprugu, kraljica Jelena Anžujska je nekoliko godina kasnije prenela mošti arhiepiskopa Joanikija iz Pilota u manastir Sopoćane i svečano ih sahranila.
Arhiepiskop Jevstatije I rođen je u Župi budimljanskoj. Kao mladić otišao je u manastir Svetog arhanđela Mihaila gde je bilo sedište Eparhije zetske. Pre toga se učio kod privatnog učitelja, a potom je kod monaha svetoarhanđelskog manastira učio božanske nauke i zakonska pravila. Tu je ubrzo primio i monaški postrig od zetskog episkopa Neofita. Iz manastira Svetih Arhanđela Jevstatije, najverovatnije preko Svete Gore, odlazi u Svetu Zemlju gde je proveo izvesno vreme. Iz Jerusalima vraća se na Svetu Goru gde je jednoglasno na sveštenom saboru izabran za igumana manastira Hilandara. Na dužnosti hilandarskog igumana provodi od 1262. do 1265. godine. Za episkopa zetskog izabran je 1270. godine. Po predstavljenju arhiepiskopa Joanikija sazvan je sabor koji je episkopa zetskog Jevstatija izabrao za arhiepiskopa srpskog u junu 1279. Godine. Iako je kratko upravljao Srpskom crkvom, učinio je dosta za dobro svog naroda. Kao veliki duhovnik i ugledni jerarh odigrao je veliku ulogu u sređivanju odnosa između kraljeva Dragutina i Milutina. Smatra se da je posredovao u smeni na prestolu na Saboru u Deževu 1282. godine kada su se kraljevi Dragutin i brat mu Milutin dogovorili da Srbijom vlada mlađi brat Milutin Već teško oboleo arhiepiskop Jevstatije sazvao je sabor da bi se svima oprostio, i nedugo zatim upokojio se 4. januara 1286. godine u manastiri Žiči gde je i sahranjen. U vreme arhiepiskopa Jakova i kralja Milutina sveto telo arhiepiskopa Jevstatija preneto je iz manastira Žiće u Peć.
Posle upokojenja arhiepiskopa Jevstatija I, 1286. godine, na tron Srpske crkve izabran je Jakov. Kao srpski arhiepiskop proveo je šest godina, sve do svog upokojenja 3. februara 1292. godine. Ne zna se odakle je rodom, ni gde se zamonašio, ali se zna da je na tron Srpske crkve došao u januarau 1286. godine, u vreme četvrte godine vladavine kralja Milutina. Zna se da je sazidao mnogo novih crkava, a da je mnoge stare i zapuštene obnovio. Naročito je brinuo o velikoj srpskoj lavri manastiru Studenici, snabdeo je bogoslužbenim knjigama i crkvenim sasudima, a posebno se starao o srpskim podvižnicima
O životu i radu arhiepiskopa Jevstatija II nema puno podataka. Verovatno je pre izbora za arhiepiskopa bio eparhijski episkop na nekoj od eparhija Srpske pravoslavne crkve. Znamo da je u njegovo vreme obnovljen manastir Žiča koji je bio razoren u napadu Kumana. Upokojio se 16. avgusta 1309. godine. Za vreme arhiepiskopa Jevstatija II, kao i njegovih dvojice prethodnika, došlo je do naglog uspona i širenja srpske srednjovekovne države 1282. Osvojeno je Skoplje (gde će se prenetn prestonica Srbije), oba Pologa, Ovče Polje, Zletovo, Pijenac, Kičevo, Debar. Na severu je osvojeno Braničevo, Vidin (1290). Osnovano je nekoliko novih eparhija. Godine 1299. u Solunu je proslavljena i svadba kralja Milutina i Simonide, kćerke vizantijskog cara Andronika II. Osvojene zemlje na severu od Ohrida, Štipa i Prilepa, date su srpskom kralju kao miraz. Srbija je bila jedna od najjačih i najbogatijih (srebrom, zlatom, hranom) zemalja Balkana i Evrope.
Arhiepiskop Sava III bogoslovsko obrazovanje dobio je u manastiru Hilandaru. Kao iguman manastira Hilandara postao je episkop prizrenski, ali se ne zna tačno vreme njegovog dolaska u Prizren. Nadgledao je radove na izgradnji crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Sava III je na arhiepiskop tronu nsledio Jevstatija II posle njegove smrti 1309. godine. Kralj Milutin se savetovao sa njim pre podizanja manastira Banjske, čije dovršenje Sava nije doživeo. Potvrđujući svojom poveljem darovnicu kralja Milutina manastiru Hilandaru nazvao se arhiepiskopom svih srpskih i pomorskih zemalja. Ličnost arhiepiskopa Save III postaje naročito značajnaza razvoj srednjovekovne arhitekture u Srbiji zato što je vezan za one spomenike koji počinju da se grade u jednom sasvim novom stilu. On je bio možda taj koji je stajao na čelu Hilandara dok se gradio, pod njegovim nadzorom obnovljena je prizrenska episkopija, dok je bio na čelu Srpske crkve obnovljena je crkva Svetog Đorđa u Starom nagoričanu. Po svedočanstvu arhiepiskopa srpskog Nikodima, njegovog naslednika, ispunjavajući amanet Svetog Save, redovno je davao pomoć manastiru Hilandaru. Upokojio se 26. jula 1316. godine. U vreme arhiepiskopa Save III došlo je do neprijateljstva između kralja Dragutina i Milutina, koji je želeo da presto Srbije ostavi sinu Stefanu koga je rodila carska "iz purpura" Simonida, što je bilo suprotno dogovoru u Deževi 1282. godine. Crkvena jerarhija sa arhiepiskopom Savom III na čelu je posredovala i Srbija bude spasena građanskog rata. Godine 1313. kada je kraljević Stefan ustao protiv kralja Milutina, Crkva je ponovo posredovala, kako pri izmirenju braće tako i oca i sina. Kraljevi Dragutin i Milutin su sa velmožama i narodom podigli manastire: Gračanicu, Staro Nagoričino, Ćelije, Tavnu, Raču, Tronošu, Petkovicu, Pustinju, prezidali Hilandar i mnoge druge crkve i manastire.
Prilikom izbora novog srpskog arhiepiskopa, nakon smrti arhiepiskopa Save, izborni sabor se u toku 1317. godine sastajao nekoliko puta, jer nije mogao da se složi u pitanju ličnosti. Kandidovan je Danilo, za koga sabor nije hteo ni da čuje. Izbor je pao na hilandarskog igumana Nikodima, nekadašnjeg Danilovog učenika. Iguman Nikodim izabran je, verovatno, na Spsovdan 12. maja 1217. godine za arhiepiskopa srpskog. Kada se Danilo povukao sa igumanskog položaja u manastiru Hilandaru i otišao u Karejsku isposnicu Svetog Save, za novog igumana izabran je Nikodim. Kao hilandarski iguman, Nikodim je bio u Carigradu u jednoj diplomatskoj misiji, a u vezi sajednom raspravom koja je nastala između kralja Stefana Uroša i brata mu kralja Stefana, a po nalogu oba brata i sabora Srpske zemlje. Nalazeći se u diplomatskoj misiji u Carigradu 1313. godine Nikodim je prisustvovao bogosluženju koje su po tipiku prepodobnog Save Osvećenog vršili jerusalimski i antiohijski patrijarh. Bogosluženje je na njega ostavilo izvanredan utisak, tim pre što su ga interesovala liturgijska pitanja. Čim je postao arhiepiskop, Nikodim je poslao u Carigrad da mu se donese jerusalimski tipik koji se nalazio u manastira Svetog Jovana Krstitelja. Prevođenju Tipika arhiepiskop Nikodim je pristupio kao dobar poznavalac grčkog jezika. Njegovi književni radovi pokazuju da je imao veliki literarni talenat, izgrađen i prefinjen stil i da je odlično poznavao grčki jezik, tako da je prilikom prevođenja mogao zalaziti i u finese. Za proučavanje bogosluženja Srpske crkve nikodimov Tipik je najvažniji, jer je prvi puni tipik sa kalendarom u Srpskoj crkvi. Bogosluženje Srpske crkve je, zahvaljujući arhiepiskopu Nikodimu, već u HIV veku dostiglo svoj puni razvitak. U drugim slovenskim pravoslavnim crkvama jerusalimski Tipik postao je mnogo kasnije glavni regulator bogosluženja. Uticaj Srpske pravoslavne crkve na liturgičku delatnost drugih slovenskih pravoslavnih crkava odavno je istaknut u liturgičkim krugovima tih zemalja, a glavna uloga u tome pripada arhiepiskopu Nikodimu. Original Nikodimovog Tipika je nepovratno izgubljen, jer je izgoreo u Narodnoj biblioteci 6. aprila 1941. godine prilikom bombardovanja. Po zapovesti arhiepiskopa Nikodima, crnorizac Damjan je 1324. godine prepisao Šišatovački apostol. U dva navrata u svojim poveljama, od 1. septembra 1321. i 31. avgusta 1322. godine, arhiepiskop Nikodim je naredio da ubuduće svaki arhiepiskop pomaže isposnicu Svetog Save u Kareji. U toku svoga arhiepiskopskog rada Nikodim je 6. januara 1321. godine krunisao Stefana Dečanskog za kralja. Podigao je dve nove crkve: Svetog save u Lizici i Svetog velikomučenika Dimitrija u Peći. Upravljao je Srpskom crkvom osam godina a umro je verovatno dosta mlad. Po svemu što znamo o arhiepiskopu Nikodimu on je bio neobična pojava na početku HIV veka u našoj državi, crkvi i društvu. On je bio agilan, pun volje za dobar i koristan rad, bio je dobar organizator i dobar političar, vredan književnik, čovek koji je poštovao i čuvao tradiciju, ali spreman i da uvede novinu koja će biti od koristi.
Danilo II, čije se mirsko ime ne zna, bio je vlastelinskog porekla. Pre odlaska u manastir bio je u dvorskoj službi kralja Milutina, a odatle je poput Svetog Save pobegao u manastir Svetog Nikole u Končulj, gde ga je iguman Nikola zamonašio i dao mu ime Danilo. Kao što je Sveti Sava vodio brigu o duhovnom životu Svetog Arsenija Sremca, tako je o duhovnom životu Danila brugu vodio arhiepiskop Jevstatije. Na saboru, koji je održan u Sriji, izabran je za igumana manastira Hilandara. U vreme dok je bio iguman hilandarski trajala je trogodišnja razbojnička opsada Svete Gore. Na čelu odbrane manastira Hilandara stajao je iguman Danilo, koji se više istakao kao ratnik i diplomata nego li kao monah. Nakon jedne poverljive misije u Debrcu, u drugoj polovini 1310. godine, iguman danilo se vratio na svoju dužnost u Hilandar. Međutim, ubrzo se povukao u isposnicu Svetog Save u Kareji odakle je polovinom 1311. godine izabran za banjskog episkopa. Novom episkopu je kralj Milutin, koji je započeo izgradnju hrama Svetog Stefana u Banjskoj, stavio u dužnost da vodi brigu o završetku hrama. Prisustvovao je poslednjim trenutcima života kraljice Jelene i ostavio detaljan i dirljiv opis njene smrti i polazak pogrebne povorke iz Brnjaka za Gradac. Kada je završeno podizanje manastira Banjska , episkop Danilo se povukou Hilandar u prvoj polovini 1315. Godine, a iduće godine se vratio u Srbiju na poziv kralja Milutina koji je želeo da ga vidi na mestu arhiepiskopa srpskog. Episkop Danilo je posle smrti arhiepiskopa Save III uze očešće u radu izbornog sabora koji se triput sastajao i izabrao za novog arhiepiskopa Nikodima koji je bio Danilov učenik. Pretpostavlja se da je episkop Danilo mnogo doprineo da se strasti smire i da za arhiepiskopa bude izabran Nikodim. S obzirom da se želja kralja Milutina nije ostvarila, episkop Danilo je izabran za episkopa Humskog sa sedištem u Bijelom Polju pri sabornom hramu Svetih Apostola. Zaslugom episkopa Danila oslikana je priprata i naos ove crkve. Pošto je bio veoma odan kralju Milutinu, episkop Danilo se našao i kraj kraljeve samrtne postelje i sahrani ga u hramu Svetog Stefana u Banjskoj. Polovinom 1322. Godine Danilo se ponovo povukao u manastir Hilandar. Posle smrti arhiepiskopa Nikodima episkop Danilo je, 14. septembra 1324. godine izabran za arhiepiskopa srpskog. Arhiepiskop Danilo je došao na tron Svetog Save sa vrlo velikim iskustvom. U njegovom radu posebno su došle do izražaja njegove građevinske sposobnosti, a koje je on pokazao prilikom gradnje manastira Dečana. Za vreme njegove uprave Srpskom crkvom podizane su nove i obnavljane zapustele crkve. Podigao je u Peći hram Bogorodice Odigitrije-Putevoditeljnice, s dva mala hramau njoj. Sagradio je i crkvicu Svetog Nikole kraj svoje velike zadužbine. Smislio je sagradio i oslikao ispred pećkih hramova prelepu pripratu sapomostom. Sagradio je pirg s crkvicom Svetog Danila. Arhiepiskop Danilo spada u red najzaslužnijih naslednika Svetog Save. Nastavljao je što su dobri episkopi započeli i ispravljao što su slabi pokvarili. Kapitalno delo arhiepiskopa danila «Život kraljeva i arhiepiskopa srpskih» ušlo je u najlepše bisere srpske književnosti. Arhiepiskop Danilo upravljao je Srpskom crkvom četrnaest godina i tri meseca. Upokojio se 19. decembra 1337. godine.
