Luta nam mesec oko sobe, kraj strehe plovi nase, srebrom nam napunio case, i staklene boce obe.
Mesecinom sam se opila cesto, zbog srece, zbog jada. Pijmo, prijatelju, i sada, prozorska otvori krila. Videces, manje je slatka casa tvog starog vina nego kupa ova s visina. Pijmo je. Noc je kratka.
Pijmo, prijatelju i sad skupa ovo ponocno pice, sve moje znaces bice kad zadnja se isprazni kupa.
Bice ti sasvim prozirna moja dusa i oko; gledaces u srce duboko, do samog dna mu nemirna.
Reci ce poteci same obraz stati da se zari; a mesec, krcmar stari, iz sumske smejace se tame.
Odavno sam, sugradjani cestiti, izmirenja zastavu belu na srce svoje pobola. Sve mi je sad svejedno i ravno do mora; sita sam i mrznja i ljubavi i cutanja i romora. Za vasu borbu zivotnu ja nemam svojstva. A srce mi je, medjutim, vecno zedno svega onoga cega je sito; i umrlo bi ako bi u danu imalo cas spokojstva.
Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena, jer ne umem da zivim samo od zivljenja; jer ni za sta cega ima nemam divljenja; jer znam da ne mogu svoj zivotni dug samo snom izmiriti. Pa ipak, mada mi ovde nije udesno, zivota ja bih zadrzala krug, jer boli mene ipak cudesno sto ce me jednom nestati.
Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti, jer beskrajno volim nekoga iza onih na vidiku atara. Za njegov bih osmeh jedini posla preko voda i vatara, preko urvina i bregova, odavde na dan i noc hoda; pa ipak njegova ne bih mogla biti, niti ce ljubav moja za njim ikad drugoga roda do pesama imati.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu.
Iste su godine svi bili rodjeni isto su im tekli skolski dani na iste svecanosti zajedno su vodjeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu.
A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u djackoj klupi ceta malena i iste zadatke teske resavala: koliko moze putnik kad ide peske... i tako redom. Misli su im bile pune istih brojki i po sveskama u skolskoj torbi besmisleno lezalo bezbroj petica i dvojki.
Pregrst istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskalo se na dnu dzepova. I cinili se svakom da ce dugo, da ce vrlo dugo trcati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvrsava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu.
Decaka redovi celi uzeli su se za ruke i sa skolskog zadnjeg casa na streljanje posli mirno, kao da smrt nije nista. Drugova redovi celi istog casa se uzneli do vecnog boravista.
Jos danas smo zajedno, pa ko zna kad vise , otici ces daleko .
Pocece nemilo i prazno da se muti svitanje. Bolece me ljudi hitanje kroz romorenje magle, i nocni razgovor ptica kojima ne znam ime .
Znam ,plakacu sa rodjene tuge kad umre u jesen ,kakva bledolika zena.
Jos danas smo zajedno , pa ,ko zna kada vise otici ces daleko ... a,ja ti nikada ne reko’ sta meni bese tvoje tople price, ni tvoje utehe ,blage .. kako cemo od drage do drage zvezde provoditi vecnost u radosnom lutanju ; a,plakati kada budemo hteli ; kako cemo u tihom cutanju zagledati se u daleku,tuznu zemlju gde smose prvi put sreli .
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
Obecala si jednom u detinjstvu da ces biti vecna, otkle god se vracali da cemo te zateci, kao senku ispod kucne strehe, kao kucni prag.
Nije bilo nijedne nase plovidbe da je nisi, kao ribarske zene, presedela na pucini gledajuci; nije bilo bure ni brodoloma da nismo posle njih pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili, bila si u prozoru ti i sunce; bila si nam uvek na dohvatu ruke kao voda, uvek kao vazduh prisutna i neophodna.
Obecala si nam da ces biti vecna kao sve sto nas na svetu docekuje i ostaje posle nas. I kada si umirala, cinilo se da se osecas krivom sto nas napustas.
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamenja, kad bi se mogla na nebesa vazneti, ko bogorodice Mileseva i Sopocana, da tudja ruka kraj tebe travu ne plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku kao srce predaka,Gracanice da bar svetitelji s tvog ikonostasa nemaju nasih neimara ruku ni andjeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same, da se nismo privikli u tebe kleti. Gracanice, kad bar ne bi bila od kamenja, kad bi se mogla u visine uzneti!
Gracanice, da si nam bar jabuka da te mozemo staviti u nedra i zagrejati studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka davnih rasejane kosti.
Da te bar mozemo podici na Taru, u kalenicku portu te preneti, zaboraviti likove po tvom oltaru, Gracanice,kad bar ner bi bila od kamenja, kad bi se mogla na nebesa vazneti!
Zbog mene umre bezbroj cvjetova danas prosu se bezbroj kapi rose sa trava..
O,Boze cveca ne ljuti se ne ljuti se na nas sto cvecem on me jutos u ljubav svoju uvjerava..
Zbog mene umre prva bulka plamena ukraj talasavog polja zitnog...
Zbog mene ponikao steni iz kamena umre cvet drevnog srca sitnog..
Zbog mene se moj dragi i penja uz goleti spusta niz okomite staze kako srecni,kako smjeli behu njegovi poleti radi svake malene cvjetne liske..
Zbog mene umre danas list i cvijet slomljen usred struka iscupanog iz korjena zbog mene misljase moj dragi da postoji svet da priroda je sva meni za ukras stvorena.. D.Maksimovic....
Potrebno mi je mnogo sunca, I to nocu, jedno da me susrece, Jedno da zamnom svetlost baca, U ponoru jednom dubokom, Jedno da nosim u ruci Kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo neznosti, I to svakog dana, i mnogo od miloste reci, Potrebno mi je primirje, Izmedu srca i secanja, Izmedu neba, I bola koji pred njim kleci.
Potrebna su mi dobrodoslicom ozarena, Lica mnoga, I to svakog trena, Potreban mi je prijatelj i to sto veci, Potrebni su mi mostovi viseci Preko mrznje, Preko nesporazuma nepremostivoga.
Ti kisu volis, evo kisa pada. Ne cini li ti se, blage uspavanke, Sto bi ih s najdrazih usta hteo cuti, Glasovi o kojim uvek sa zudnjom snevas, Po svoj vasioni da su razasuti?
Ne cini li ti se da najsladji snovi, U suze teku pretvoreni mnoge? Ne cini li ti se, negde kao plima, Necija neznost prema tebi raste, I prosipa se tu pred tvoje noge? Ne cini li ti se, neko tiho zove: Dodji k meni, dodji, dodji.
Ne cini li ti se da govore kapi, Da odjekuju svi prostori suri: Pozuri k meni, pozuri, pozuri. Ne cini li ti se, bezbroj nekih grla, Necijim mekim glasom umiljatim, Da ti govori: Patim, patim, patim.
Ne cini li ti se, pljusak milovanja, O kojim se u najtisim casovima sanja, Da lije sa svih grana i oluka, Buja po gradskim plocnicima golim, I da glas neki toploga prizvuka, Sumori odasvud: Volim, volim, volim.
Ne cini li ti se, u naletu jacem, Neko, ko dugo je suze uzdrzhav’o, Da sad ih lije i bolje mu biva? Ne cini li ti se, odasvud se sliva, Odasvud roni: Placem, placem, placem.
Ne cini li ti se, mada Sunca nema, Lepota neka kako svice svuda, O kojoj si sanjao od postanja? Ne cini li ti se da govore kapi, Da cujes iz njih topla obecanja: Dogodice se, Cuda, cuda, cuda.
