A kad zaboraviš šarene pokrivaèe sredom i subotom A naroèito kad zaboraviš nedelju; Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu, Ili mene kako sedim na radijatoru uliène sobe u tromo popodne, I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi; Zagrljenu priprostim starim kuænim ogrtaèem nenadanja; I ništa ne moram raditi, i sretna sam . . . I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doæi! Kad to zaboraviš kažem . . . I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima, I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon, I kako smo konaèno odlazili na nedeljni ruèak; U stvari, kroz uliènu sobu do stola zamrljanog tintom u jugozapadnom kutu, na nedeljni ruèak. A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata, pa raženi hleb i èaj, i kolaèiæi s èokoladnim mrvicama. Kažem, kad to zaboraviš . . . Kad zaboraviš moj tihi predoseæaj Da æe rat završiti pre nego doðe red na tebe; I kako smo se konaèno svlaèili, Gasili svetlo, uranjali u krevet, Ležali naèas opušteni u nedeljno svežoj posteljini I nežno se slivali jedno u drugo . . . Kada, kažem zaboraviš sve to, Tada možeš reæi, tada æu možda poverovati Da si me dobro zaboravio....
Gvendolin Bruks
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Potrebno mi je mnogo sunca, i to nocu, jedno da me susrece, jedno da zamnom svetlost baca, u ponoru jednom dubokom, jedno da nosim u ruci kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo neznosti, i to svakog dana, i mnogo od miloste reci, potrebno mi je primirje izmedu srca i secanja izmedu neba i bola koji pred njim kleci.
Potrebna su mi dobrodoslicom ozarena lica mnoga, i to svakog trena, potreban mi je prijatelj i to sto veci, potrebni su mi mostovi viseci preko mrznje, preko nesporazuma nepremostivoga. (DESANKA MAKSIMOVIÆ)
Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. "Doc’u u cetiri" rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vece u nocnu strahu bjezi, vece decembarsko s prozora u magli U staracka ledja smiju se i rzu kandelabri. Mene vise prepoznati ne moze: ja sam zgrcena gomila zila. Sta takva gomila pozeljeti moze? A mnogo hoce takva gomila. Jer vise nije vazno ni to sto sam od bronze, ni to sto srce moje - od gvozdja hladnog - bije. Nocu i covjek svoj zvek u nesto zensko, meko, zeli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od celika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je - mala ili velika? Odakle velika u takvom tijelu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, sto se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet cekam, zabivsi lice u rosavo lice kise. I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vise. Ponoc, sa nozem kog pruza - do djavola s njim! - dosla je, zaklala. I kao s’ panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kisne kapi, kreveljeci se, nakrcale, k’o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocijepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle - u pocetku jedva je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrcao. Sada je sa druga dva ocajno igrati stao. Pao na plafon spratu nize. Zivci veliki, mali, mnogi - pomamno skacu i vec - gmizu. Zivci pali s nogu! A noc se po sobi glibi i oko, otezalo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilise, ko da krcma zub na zub ne moze da sastavi. Usla si osorna, kao "na!" guzvajuci rukavice kao luda, i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam." Pa sta, udajte se. Nista nije bilo. Izdrzacu. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Sjecate se? Govorili ste: "Dzek London, novac, ljubav, strasti" - a ja vidjeh samo jedno: vi ste Djokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet cu ljubav u terevenkama utuci povije obrva ozarivsi vatrom. Pa sta! Ponekad i u izgorjeloj kuci skitnice nadju dom! Izazivate? "Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja" Sjetite se! Pala je Pompeja od razdrazenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubitelji obesvjescivanja, zlocinstava, pokolja, da li ste najstrasnije vidjeli - lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osjecam - "ja" za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaseg sina nesto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srece i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se djene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Neces? Cekas dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu losem, dodjem i procijedim bezubo da sam ja danas "neobicno posten". Marija, vidis - ja se, vec poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti njeznu rijec? Ptica zivi od pjesme, pjeva gladna i zvonka, a ja sam covjek, Marija, prost, koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoces li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zvijeri. Na vratu prsti davljanja sto bode- Boli! Otvori svoje dvori! Vidis - zabili su u oci iz sesira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se sto na mom volovskom vratu sede kao planine vlazne zene od znoja gubave. Ja kroz zivot vucem (i to je zato) milion ogromnih, cistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da cu se opet prilijepiti za hiljade lica - ’’djevojke Majakovskog’’ - u izdajnicko vrijeme mraka, ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, pridji! U bestidnosti nagote, ili puna plasljivih drhtaja, no daj tvojih usana ljepotu sto jos iscvala nije: srce i ja nijednom ne dozivjesmo do maja, a u prokletom zivotu tek stoti april je. Znaci - opet, dok mracno sve je to, uzecu srce, isplakano grozno, da ga nosim, ko sto u stenaru pseto nosi svoju sapu presjeceno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odjecu bijelu lijepi se prasine cvijece. oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca - krvlju oznacice se put sto vodi ka domu moga oca. Izaci cu prljav (od jendeka, gdje provodih noci) primaci cu mu se blize, sagnucu se i na uho mu reci: Slusajte, gospodine Boze! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oci odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtesku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dvije ruke, i svakome si po glavu dao ti - a zasto nisi izmislio da se bez muke moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, a ti si nedouceni, majusni bogic samo. Vidis, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjasa od straha valja se! A tebe, sto si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske! Pustite me! Necete me zaustaviti. lazem li, u pravu li sam ja, ali vise ne mogu da budem spokojan. Gledajte - zvijezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, polozivsi sapu s krpeljima zvijezda pod ogromno uho.
Vladimir Majakovski
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Kako je teško biti slab, kako je teško biti sam, i biti star, a biti mlad!
I biti slab, i nemocan, i sam bez igdje ikoga, i nemiran, i ocajan.
I gaziti po cestama, i biti gažen u blatu, bez sjaja zvijezde na nebu.
Bez sjaja zvijezde udesa, što sijaše nad kolijevkom, sa dugama i varkama.
O Bože, Bože, sjeti se svih obecanja blistavih što si ih meni zadao.
O Bože, Bože, sjeti se i ljubav, i pobjede i lovora, i darova.
I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju,
od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno.
I kosti su mu umorne, i duša mu je žalosna i on je sam i napušten.
I nema sestre ni brata, i nema oca ni majke, i nema drage ni druga.
I nema nigdje nikoga do igle draca u srcu i plamena na rukama.
I sam i samcat putuje pod zatvorenom plaveti, pred zamracenom pucinom,
i komu da se potuži? Ta njega niko ne sluša, ni braca koja lutaju.
O Bože, žeže tvoja rijec i tijesno joj je u grlu, i željna je da zavapi.
Ta besjeda je lomaca i dužan sam je viknuti, ili cu glavnjom planuti.
Pa nek sam krijes na brdima, pa nek sam dah u plamenu, kad nisam krik sa krovova!
O Bože, tek da dovrši pecalno ovo lutanje pod svodom koji ne cuje.
Jer meni treba mocna rijec, jer meni treba odgovor, i ljubav, ili sveta smrt.
Gorak je vijenac pelina, mracan je kalež otrova, ja vapim žarki ilinstak.
Jer mi je mucno biti slab, jer mi je mucno biti sam kad bih mogao biti jak, kad bih mogao biti drag no mucno je, najmucnije biti vec star, a tako mlad!
nadam se da ces imati vise hrabrosti i snage od mene,da napravis pravi korak,,kad nekog zavolis kao sto zavoljeh ja,ja koji sam mogao biti jak,biti drag,al biti vec star,a tako mlad...
„Rodi drvo masline, Rodi zemlja planine, A ja tebe usred pustinje, Pjesmama te dojila, Od sebe te stvorila, Za tebe se Bogu molila, Dala majka sinove da odu u ratove, Ali tebe ne bih dala ja, Svako ide domu svom, A ja prema srcu tvom, Jer ja samo tamo stanujem, Moj Bože, tuga nosi kofere, Ljubav k’o siroèe putuje, Moj Bože, kako mora – biti æe, Svaka rijeka moru stiæi æe...“
za nekog tko me ne razumije,,ili nmeoze da shvati...
Ruke su mi bile slani pijesak sanjao sam te ruke su mi bile na oltaru mnogo gadina zaronjene stijene placu
Svjetlost pocinje tihim mijenjanjem mojih pobuda kao i jucer iza zavjese mozda na mom licu nadjes tragove sjecanja
Mozda ne razumijes, ali volim te krenuo sam u dubinu sobe s jasnom namjerom da materijaliziram nemoguce snagom poruke
Razuzdanost histriona blisko odzvanja neka drugi broje krizeve kao i jucer iza zavjese ono sto me stalno plasi zvuci poznato mozda ne razumijes, ali volim te
Otkud osjecaj da gubis pouzdano zaledje umjetnost te cini jacom nego sto pretpostavljas mozda tvoja slutnja vara, mozda umisljam htio bi da budes sretnija kao i jucer, iza zavjese
Igrat cu pred tobom ulogu pjesnika mozda ne razumijes, ali volim te
Gledaj kako konci aluzije prodiru u svijest ni tjeskoba kao nijemi svjedok ne vrijedi suvise
Stajao sam na peronu ljeta gospodnjeg moglo je biti proslo stoljece kao i jucer iza zavjese zamisli da brdo slika putuje svemirom mozda ne razumijes ali volim te
mozda ne mogu na prvu da skontam, ali na drugu - e na drugu garant, jer ipak mojoj bosanskoj glavi treba malo vise vremena, ali ipak...ipak na kraju skontam, zar ne?
O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik. Vlastela, vojvode, despoti, behu sram. Hajduèkoj krvi nek se ori cik. Ubici dište Vidovdanski hram!
Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj. Despotica svetih nek nestane draž. Gladan i krvav je narod moj. A sjajna prošlost je laž.
A ko nas voli, nek voli kamen goli. Nek poljubi mržnju i mrtve. Iskopane oèi, vino što se toèi, u slavu ubistva i žrtve.
O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik. Ocevi i braæa i sestre behu sram. Osveti, majci našoj, nek se ori cik. Raji, riti, dište kosovski hram.
A suncu i manastirima ugušite poj. Kadife i svile nek nestane draž. Jauk i groblje je narod moj. A sjajna prošlost je laž.
Moj narod nije steg carski što se vije, nego majka obešèašæena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja u stidu zgarišta i stena.
Groteska
Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeæe u njemu Mesec sam i plaèe noæ i mir.
A na hram dižite crnu sfingu naroda mog. Nek se sve zvezde što jezde osvrnu za osmeh èudovišta tog.
Zidajte hram beo kao manastir. Nek šeæe u njemu Mesec sam i plaèe noæ i mir.
U hramu nad Milošem i Markom uokvirite zlatom na oltaru žarkom peèate plave i rumene, žute i crne i šarene. Peèate plave i rumene, žute i crne i šarene, ljubièaste i zelene.
Peèate ustava i prava, zakona i štatuta, privilegija hiljadu puta, obeæanja i fermana, pohvala sa svih strana, naroda mog da vidi Bog.
Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeæe u njemu Mesec sam i plaèe noæ i mir.
Milos Crnjanski, ’Lirika Itake’
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
S vremena na vrijeme tvoje ime spomenem s vremena na vrijeme telefon okrenem 988 niko ne znam ko sam
Oprosti mi sto smetam znam da je kasno i da si zauzeta al’ valjda ti je jasno
Nocas sam u krizi k’o toranj u pizi nocas budi dobra k’o sto nikad bila nisi, ti znas, da
Ref. Moj je zivot Svicarska skoro pa savrsen k’o blistavi brilijant vjestom rukom izbrusen imam sve sto pozelim samo jedno ne da me neko bar na tren voli zbog mene
S vremena na vrijeme tvoje ime spomenem onako bez dileme tvoj broj okrenem nocas me je stalo cujes li budalo dodji dok me nije srce izdalo
Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmejao se podigavsi obrve, odmerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i seo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price. Kontradiktorne. Prijatelji su ga voleli i govorili da je divan, oni drugi su ga se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i nije me bilo briga. Jos uvek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama. Verovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletelo. Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred skolom "samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao cokolade. Bolesna sam. On to saznaje od Maje, zove me telefonom i kaze da izadjem na terasu samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled, "milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno govorim sebi da nije za mene i da ne smem ni da razmisljam o njemu, ali on je bio tliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me je, a sa druge strane mi je bio simpatican. Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cveca. Kazem mu kroz smeh: --Pa to je drustvena svojina! Odgovara savim ozbiljan. --Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina. Poljubio me u ruku i nestane. Ne signem nista da mu kazem. Odavno sam vec shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem da je simpatican, i nista vise od toga." Maja se samo smeskala: --Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno. Ljutito sam odgovorila: --Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora. --Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od cokolada? Mene ne mozes da slazes. -Maja, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on. Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi? Onda smo se smejale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda kad ga najmanje ocekujem. Izroni iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet, javi se moja mama i on se onda zbuni: --Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu? Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smeje. Kaze da je sasav sto ja potvrdjujem. Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav ozbiljan: --Pa skidam zvezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu zaboravila. Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze: --Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe. Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi mozda nasla u nekom dzepu? --Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju. --Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga: --Ako umres ko ce onda da me cuva? --Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom. Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom: --Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, auta, od svega na svetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad ’ajde kuci jer je vec kasno da se iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te! Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvesno pripala onoj prvoj grupi ljudi koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam resila da to ostane tajna. Nisam zelela ni Maji da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da sakrijem. Zelela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored mene, osecam da mi uzasno nedostaje. Maja kapira da sam se zaljubila a ja i dalje ne priznajem! --Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako. --Ana, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna. Obozavam njegovu zelenu trenerku i bele patike, njegov auto poznajem u hiljadu. Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se poverim, da se naljutim na njega. Uvek me razume. Zeljno sam iscekivala svaki susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga videla, srce bi mi zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zelela sam da nikad ne sazna koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud, uvek nasmejan, svakoga dana sve lepsi. Uvek je imao zanimljivu pricu, neobican poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu. Brinuo je o meni kao moja mama: da ne pokisnem, da idem u skolu, redovno jedem i dovoljno spavam. Njegovi prijatelji su govorili da se skroz promenio, da je postao mek i rasejan.... Secam se, bila je subota. Sedeli smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Maju. Ona kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o skoli. Imala sam par jedinica koje sam morala da popravim sto pre. Naslonila sam glavu na njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osecam i bila sam spremna sve da mu ispricam. --Sta je sa tobom? U poslednje vrme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa mozda zato sto....Ja te volim! Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletelo kroz glavu. On je bio sav izgubljen. Razmisljala sam da li da ostanem ili da bezim daleko, sto dalje od njega. Jos uvek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da poveruje u ono sto sam rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla? --Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagala sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi uspelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes? --Da li to znaci da si sada konacno moja? --Otprilike tako. Poljubio me je bas kad je naisla Maja. --Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro, ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne? --Naravno, Maja. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe? Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da bezim sa casova, cak sam i one ocene sredila. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu. Pitala sam ga: --Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju? --Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog! Tako je bilo. Cele noci se vozio kroz moju ulicu. Ujutru me saceka, odvez do skole i ode da spava. Osecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo proveli zajedno na jednom jezeru. Maja, njegov najbolji drug Milos, on i ja. Smejao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Milos donosi paketic. Unutra ceduljce i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Milos je sagnuo glavu. Cuti. --Milose, sta je ovo? Ne odgovara. Na papiru pise: "Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao jer suze ne bih podneo....Volim te." Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Milosem, Majom i suzama. Citav svet mi se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzela sam ga. Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon: "Princezo ne placi molim te. Nisam otisao ato sto sam hteo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se brzo vracam." Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo retko. Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Maju i krecemo kod njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osecam! Maja me gleda zacudjeno i proverava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni glasa. Placem jer ga nema. Poludecu. Neko zvoni. -Maja, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim. Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Maja otvara i vristi. Tricim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem! --Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam! Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam najsrecnija na svetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide. --Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe? --Isto kao i proslog puta. Sedeces kod mene sa Majom i Milosem. Sve sto ti bude potrebno, obratices se Milosu. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu duze nego provg puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumes. --Ma kako te ne bih razumela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve. Nisam se salila, nisam ni razumela. Bilo mi je svejedno da li je moram ili je hteo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan. Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspela sam citava dava dana. Onda sam plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem sa Majom. Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje. Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licilo ne na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osecala toplina. To vise nije bio on. Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo. Moja patnja, trajala je od jeseni do leta. Sunce je malo ublazilo moj bol i uspelo da mi izmami poneki osmeh. I dalje sam ga volela ali sam naucila da zivim bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud, moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo retko odlazim tamo. Secanja me jos uvek bole. Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svetom i niko vise sem mene ne veruje da ce se on vratiti kao princ.....
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
