Sve kraj nas i oni zraci što mekotu oblaka zlate, i misao moja sumorna, i lutanja tvog pogleda umorna, odnosi sobom moje sate.
A podmuklo vreme èini se da stoji, zarobljeno u svetlosti dugu ili u drhtanje magli kao da talasa u krugu a ono unepovrat nagli.
Kroz radosti što obale života zlate, kroz sumorne reèi ove, kroz æutanje, kroz smeh, i suze, i snove otièe i odnosi mrtve sate kao voda lišæe suvo.
A perfidno je i pretvara se kao da nepomièno nad zemljom sanja mirisno u kruni cveta, razgovorno u spletu granja, isto koje i davno svenulih leta.
Meðutim otiæe u vodi što talasa, odleæe u tica letu, odlepršava u sušnju granja, sahne s mirisom u cvetu.
I nikad ne možemo uhvatiti skute nijednom našem èasu, ma koliko da nam ruke porastu: oni æe odleteti iznad nas na kakvom oblaku mekom, prominuti uz zvezdu, uz lastu.
Pa æe bolovi i radosti znate, misao takva sumorna i pogled oka tvog umorna odneti moje poslednje sate.
A sve æe biti kako je i bilo, i podmuklo vreme èinice se da stoji
Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitnog kao lešnik, a umrla je od tuge veæ u treæu zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I seæam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti. Samo ja sam preživela smrt voljenih biæa, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela niz izdaja i kleveta, i rastanaka, i opet mi se hoæe i sunca i cveta.
U molitvi njegovoj moje ime biti neæe, nikada pred ljubavlju mojom neæe on ruke sklopiti i ako misao na mene njegovim srcem ikada zaluta, pobedom davnom samo æe ga opiti.
Ali od istina ne živim ja... Ja vidim hram, u sred planine. Æuti hrast do hrasta... Tiho, s neba, pada snega pram i stazom hode srne vita rasta.
Tu život vodi on, o suzi i kruhu i na kamenu sleðenome kleèi i moli, u surom kostretnome ruhu - "Gospode, dušu patnja mi izleèi,
ja sam joj dobra uzvraæao zlima dok skrušen pred njom ne padnem po tlima ni dan ni zora nema za me draži
ili smrt moju, Gospode, uskori... U snu i javi, pogled njen me kori i reè, reè jednu, s duše moje traži!"
O tebi neæu govoriti ljudima. Neæu im reæi da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostavio trag.
Neæu im reæi da li iz osame žeði, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li je radi nas, ili radi drugih kadgod bolelo.
Neæu im reæi kakav je sklad oèi naše èesto spajao u sazvezdže žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude- ili nam je bilo svejedno.
Neæu im reæi da li je život ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.
Neæu im reæi nijedan slog jedini šta je moglo, ni da li je moglo nešto da uplete i sjedini duše naše skroz èitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo.
Nikome neæu reæi kakva se zbog tebe pesma dogaða u meni veèito: da li opija toplo kao šume naše sproleæa, ili tiha i tužna æuti u meni veèito. O, nikome neæu reæi da li se radosna ili boleæa pesma dogaða u meni.
Ja više volim da preæutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošæu sja i zora i noæ i dan; tamo gde su podjednako tople i sreæa i bol živa; tamo gde je od istog veènog tkiva i èovek i njegov san.
U ljubavi je najlepše da se sanja, èeka i da se èuva tajna. Ko nije prošao kroz to nije voleo. Ko nije sposoban da se žrtvuje nema dara za ljubav. Ko nije patio i plakao nije voleo.
Nemam više vremena za duge reèenice, Nemam kad da pregovaram, Otkucavam poruke kao telegrame. Nemam vremena da raspirujem plamen, Sad zapreæem šake zgorela žara. Nemam više vremena za hodoèašæa, Naglo se smanjuje putanja do ušæa, Nemam kad da se osvræem i vraæam. Nemam više vremena za sitnice Sad treba misliti na veèno i neobuhvatno. Nemam kad da razmišljam na raskrsnici, Mogu stiæi jedino kudgod u blizinu. Nemam vremena da išta izuèavam, Nemam vremena sad za analize, Za mene je voda sada samo voda Kao kad sam je pila sa kladenca; Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo, Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca. Nemam više vremena za bogove tuðe, Ni svoga nisam dobro upoznala. Nemam kad da usvajam zapovesti nove, Mnogo mi je i starih deset zapovesti. Nemam više kad da se pridružujem Ni onima koji istinu dokazuju. Nemam kad da sanjam,da lagano koraèam.
... Ako se volite ljubavlju koja buja u samoæi, od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaæete od miline, mognete li se još ikada sresti ...
----------------- ... Me and You ... Just us two ..
Sanjam da æeš doæi: jer mirišu noæi, a drveæe lista, i novo se cvece svakog jutra rodi; jer osmesi ljupki igraju po vodi, i proletnjim nebom sto od sreæe blista; jer pune topole, i kao da hoæe k nebu, pune tople, nabujale žudi; jer u duši bilja ljubav veæ se budi, i mirisnim snegom osulo se voæe; jer zbog tebe èežnje u vazduhu plove; svu prirodu Gospod za tvoj doèek kiti. Cveæe, vode, magle, jablanovi viti, sve okolo mene èeka te i zove. Doði! Snovi moji u gustome roju tebi lete. Doði, bez tebe se pati! Doði! Sve kraj mene osmeh ce ti dati i u svemu èežnju opaziæeš moju.
"Za one koji ne umiru na vreme"....njena divna, koja mi "dušu" lomi. Mrvi...jer i ja sam ta...Bila....
"Za duševno stanje kao od pre pola veka, za èoveka koji voli starinske ljubavne pesme, za one koji se prohujalog drže, koji pišu kako se pisati ne sme, za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka, za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka, za one koji ne pale i ne žare, za stare podvige i za slave stare, za one èiji je zavièaj na obalama prošlosti osto, za njihovo gorko seæanja zadovoljstvo, za one koji ugašena sunca brane, koji se seæaju snegova od lane, tražim pomilovanje. "
SAMO NAM JE LJUBAV POTREBNA 
