|
_AJKULA_
|
#1
|
Posts: 508
27. Gru 2008. 00:46:10
|
Èuda Vlaške magije
NEÈASTIVA STANIŠTA ZLA
• Saborišta "psihièkih moænika" u svim državama su tajnovite reèice, predeli gde stalno prolaze ljudi i stoka, ali su u trendu i odavno napuštene kuæe, oronule vodenice i crkvišta iz rimskog perioda. Obdareni vanèulnim saznanjima, šamani, druidi, veštice ili vlaške vraèare, svojim se moæima služe iskljuèivo u prigodnom ambijentu. Deluju tamo gde se okupljaju njihovi èudni saveznici sa drugih planova, vile, ðavoli i drakovi, koji se bude noæu. I dok svetski magovi tvrde da tako èuvaju svete kultove svojih predaka, obièan svet sumnja da oni to tumaraju po neèastivim mestima da bi navukli zlo. Saborišta "psihièkih moænika" u svim državama su tajnovite reèice, predeli gde stalno prolaze ljudi i stoka, ali su u trendu i odavno napuštene kuæe, oronule vodenice i crkvišta iz rimskog perioda.
Stepenište simbol uspeha
Posebnu snagu èinima daju i mesta nekadašnjih nasilnih smrti, napuštena groblja ili stoletno stablo bez krošnje. A ako se više toga ispreplete na jednom mestu onda je to savršeno sklonište za potajni rad majstora magije, posebno za èuvene vlaške vraèare koje tamo odlaze najèešæe u gluvo doba noæi, same i æutke. Kako su priznale Slavoljubu Gacoviæu, etnologu Muzeja u Zajeèaru, tada se ne smeju osvrtati uokolo ili iza sebe. Èak i kada èuju razne krike, jecaje ili jeziv smeh, ne treba da zastanu, ili se ne daj Bože sapletu. To bi pokvarilo ritual koji su nameravali da izvedu ali bi im ugrozilo i rejting koji imaju kod svojih vodièa sa viših nivoa.
Mesta iza i ispred vrata se takoðe smatraju kultnim mestima gde prebivaju duše predaka koji se èesto prizivaju u nesreæi. Važno je i stepenište koje je oduvek bilo simbol uspeha. Vradžbine se izvode od najvišeg stepenika i završavaju na kuænom pragu. Prag inaèe funkcioniše i kao granica izmeðu svetog u kuæi i profanog van doma. - To pevanje uz stepenište u narodu znaèi napredovanje prema boljem. Ali i postepeno savladavanje nedaæe koje garantuje uspeh - govorila je poznata borska vraèara Desanka Periæ.
Komplikovani rituali, meðutim, koji zahtevaju angažovanje mnogih duhova, božanstava prirode, ponekad èak i energiju Sunca, Meseca i zvezda, moraju se bez obzira na snagu moæi vraèare, ipak izvoditi na za to odreðenim mestima. Tako se zvezda Danica zove posle ponoæi i to pred stablom šljive, a za pomoæ opsednutom bolesniku treba umilostiviti Šajmone na ledini, jer je èovek verovatno dok je preko nje gazio, uèinio neku nepriliènu radnju.
Prokletstvo sa raskrsnica
Za obraèun sa Drakom mora se naæi najbliža vodenica, jer se on uvek nalazi pored nje. A prizivanje drugih demona bilo za borbu protiv tuðih vradžbina, ili kao apel u pomoæ, izvodi se ritualno na raskršæima. Jer, raskrsnica je od pamtiveka mesto na kome se nešto koncentriše i potom ponovo razgranava. Veæina puteva u Timoèkoj krajini trasirana je hiljadama godinama unazad i kasnije je samo savremeno opremljena. Timoèani znaju da su današnjim modernim saobraæajnicama nekada volovi vukli kola rimskih legionara, Ilira i Slovena. I još uvek je u narodu živ obièaj da se od samoubica ne opraštaju na organizovanom groblju veæ na raskrsnicama.
Kod Vlaha se i danas, svaka posmrtna pratnja koja stigne na raskršæe zaustavlja. Kovèeg se spusti i pop zastane. Tako se odaje poèast davnim precima. Ali kako mnogi Vlasi tumaèe, ovaj obièaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se ne daj Bože povampiri neæe znati da se vrati kuæi. Znajuæi sve to, raskrsnicom se kao kultnim mestom za uspešno "maðijanje", služe i profesionalci ali i obièan svet. Ona je prebivalište mnogih magijskih moæi, bilo da se tu nešto ostavi ili se sa nje pokupi. Otuda i mnoga sujeverja vezana uz nju.
Prva opasnost vreba veæ kada se neoprezno, kroz centar, preseèe raskršæe puteva. To nikada ne treba èiniti, jer na raskrsnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da umetnu svoju nesreæu, nadajuæi se da æe ona preæi na druge koji ih sluèajno naðu i pokupe. U tu se svrhu, naravno, najèešæe ostavlja ono èemu ljudi teško odolevaju - zlato ili novac. I dok se sa zlatom reskira, jer ono teško gubi svoja dobra zraèenja koje nosi iz utrobe zemlje, novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreæe.
U Timoèkoj krajini mnogi veruju da tako mogu izleèiti svoje bolesti poput kožnih osipa, glavobolje i drugih nedaæa za koje se teško nalazi uzrok pa i lek.
Zato tri veèeri zaredom protrljaju obolelo mesto vrednom monetom, a potom je ostave na raskrsnici da je neko u svojoj pohlepi pokupi. Pri tom ih, kažu, ne grize savest, jer se oseæaju kao da su svoj lek neèim platili.
Leteæa kletva i vraèare za potrebe svojih pacijenata (koje zahtevaju mnogo truda) koriste raskršæa. Pošto æe im za uspeh biti potrebna sva sila stihijski raspoložene prirode, one biraju doba kada im u kontaktu sa njom niko neæe smetati.
Duboku noæ kada se krv ledi u žilama od tišine. Pred raskrsnicu se skidaju gole i samo njihov tihi šapat kojim izgovaraju bajalice para sablasni muk. Tako obièno mole odreðene demone da izaðu i pomognu da se neutrališu tuðe èini ili da se sliène odašalju.
Raskrsnice su meðutim veliki problem svim ljudima u svetu. U svakoj religiji one su poznate kao mesto za prenošenje zla. DŽ. Frejzer piše da Bahime koji žive u Ugandi prave kip od ilovaèe, koji lièi èoveku. Veruju da ako se njime protrlja bolesnik pa se potom kip zakopa na raskrsnici, bolest obavezno prelazi na prvog prolaznika. Ritual izaziva jak strah meðu ljudima, pa ga je zakon Ugande zabranio, a one koji ga sprovode kažnjava smræu. Kod Badaga je, piše Frejzer, verovanje u moguænost prenošenja zla išlo tako daleko da se mislilo da životinje mogu èak da preuzmu i grehove mrtvih.
Batanci na Sumatri imaju obred "primoravanje kletve da odleti" To se obièno èini sa pticama koje inaèe nikada ne žive sa èovekom u kuæi. Upravo se zato nagoveštajem velike nesreæe smatra kada bilo koja divlja ptica sluèajno uleti u kuæu. Sa sobom sigurno nosi zlo koje je preneto sa nekog nesreænika, misle oni i zato je hvataju, premažu zejtinom, pa tek onda puste na slobodu.
Ni stara Evropa nije bila imuna od sliènih avantura. Tako je saèuvan zapis iz suda koji je proglasio vešticom i kaznio izvesnu Agnes Samson, jer je izleèila svog zemljaka Škota Roberta Kersa. Kers je oboleo od bolesti koje mu je preneo neki vraè iz Damfrisa. Agnusa poznata po svojim moæima preuzela je sve njegove simptome na sebe, muèila se do zore stenjuæi u strašnim patnjama, a kada ih je nadvladala želela je da bolest pomoæu odeæe koju je skinula sa sebe, prenese maèki. Maèka se meðutim iskobeljala, a odeæa je sluèajno dotakla Agnesinog suseda Daglasa. I dok je Kers potpuno ozdravio, Daglas je za par dana iskopneo i umro, Agnes je, kako je veæ tada vreme nalagalo, 1590. godine završila na lomaèi.
Sveta bolest - epilepsija
• U starom Rimu epilepsiju su smatrali prstom božjim, pa su èak i zasedanja Senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptièan napad
• Vlasi za epileptièare žrtvuju psa ili lastavicu èijom se krvlju bolesnik poji, a daju mu se i peèena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa
Ono zašta se vlaška magija tredicionalno veæ više vekova smatra posebno moænom je medicini i danas zagonetna bolest, epilepsija. Ne samo zbog toga što se tvrdi da su neke vraèare zaista u moguænosti da oteraju ovu bolest, koja i uzrokom i simptomima poèiva na stabilnosti nerava, veæ i zbog toga što se misli da i same Vlajne koje padaju u trans ili granièna stanja apatije i euforije iz kojih najbolje predviðaju, preživljaju epileptiène trenutke.
Po kazivanju Radmile Novakoviæ za koju njeni pacijenti tvrde da se može izboriti sa ovom bolešæu, epilepsija dolazi od samog Boga. Pri tom se ona ne izjašnjava da li je smatra zlim ili dobrim darom, ali tvrdi da se takvim napadima može ovladati. I da se zapamæenim iskustvom u kasnijem normalnom stanju uèiniti i mnogo dobrog drugima. A ovo shvatanje ni za dlaku ne odudara od onog saèuvanog iz spisa najpoznatijih starogrèkih lekara. I drevni antièki uèitelji su epilepsiju podvodili pod psihijatrijski termin "sveta bolest" od koje su bolovali neki poznati mudraci i proroci. U starom Rimu smatrali su je prstom božjim, pa su èak i zasedanja Senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptièan napad. Koliko su takva uverenja prihvaæena u svetu vidi se i po prvobitnom prevodu grèke reèi epilepsija kao "nastup". Tek kasnije ona se sve èešæe vezuje za nešto materijalno, pad, pa otuda i narodni naziv "padavica".
Prvi koji je pokušao da demistifikuje uzrok grèeva ovih bolesnika bio je Hipokrat (460-377. godine p.n.e) On je u svom delu "O svetoj bolesti" negirao stav da je epilepsija izazvana višim silama tvrdeæi da je njen izvor u ljudskom mozgu.
Etnolog Gordana Živkoviæ, koja decenijama prouèava tradiciju Vlaha pozabavila se predanjima o leèenju epilepsije u istoènoj Srbiji. U svom eseju na ovu temu, kaže da padavièari poèetak napada prepoznaju oseæajem da im neko ili nešto duva u glavu. Muèe ih razne halucinacije i priviðenja i tada uz strahoviti vrisak padaju na mestu gde su se našli. Ubrzo nakon pada poèinju da škrguæu zubima, grèe se, a na ustima im se pojavljuje bela pena. Napad traje samo nekoliko minuta, ali nakon njega bolesnik je strašno iscrpljen. Kao da je danima bio prikovan za postelju.
Moæ viline trave
Narod u Timoèkoj krajini lek za epileptiène napade tražio je pre svega u vraèanju vrlo èudnim ritualima. I u melemima i u èajevima od bilja i trava, od crnog i belog luka, kadulje, ivanjskog cveæa, pelina, kopriva i posebno odoljena za koju na Timoku tvrde da je Vilina trava. Zbog toga se i misli da je omiljena pesma vila "Da zna majka šta je odoljen trava / nikad sina ne bi ukopala". Za dijagnosticiranje stepena epilepsije, posebno kod dece epileptièara, koristi se grana divlje ruže, šipka. Kada padne, dete treba izmeriti crvenim koncem i potom ubrati granu divlje ruže iste dužine. Ona se stavljala na pod, ispod kreveta epileptièara i tokom 40 dana zaliva se svakog dana toplom vodom. Ukoliko bi se nakon toga granèica smanjila, bio je to pouzdan znak da æe dete ozdraviti. Za prvu pomoæ kod napada epilepsije koristila se kupka sa kuèinom i nakon toga dugotrajno, uporno golicanje pacijenta. To, kažu, prene iz stanja transa i vrati ga u normalan materijalni svet.
Bolesniku, tvrde vlaške vraèare, pomaže i kriška lubenice kojom mu se trljaju usta. Kasnije se preduzimaju i zdravstveni rituali sa životinjama. Za epileptièare se žrtvuju pas ili lastavica èijom se krvlju bolesnik poji. Daju mu se i peèena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa. Delotvorna je i slepooèna kost svinje zaklane na Božiæ. Kosti se nakon praznika naknadno dopeku za ritual, dok se ne pretvore u prah. Potom se pomešane u vodi daju bolesnome da ozdravi.
Epileptièari se kade i nad spaljenim krilima slepog miša i sa upaljenom zmijskom košuljicom,dok jedu obrok spremljen od njenog srca.
Amajlija za zaštitu beba
Najpoznatiji rituali za leèenje epilepsije su ipak takozvana oznaèena mesta. To je po verovanju Vlaha bilo koji prostor gde bolesniku tokom napada, padne glava. Ono se obeleži krugom bele ili crvene boje i kada epileptièar ustane tu se zarije osvešæena motièica ili lopata. Zemlja u krugu se prekopa i kada se u njoj naðe neka bubica, glista ili bar komad ugljena, dobijen je znak da se sa obredom nastavi dalje. Bubicu treba zapaliti, ugljen stucati. Prah ili gar pomešati sa vodom i poprskati pa èak i zapojiti bolesnika. Neke vraèare na tom mestu zakopavaju i kocku šeæera ili bolesnome iznad glave zakuju gvozdeni ekser, a potom mu telo tri puta okrenu tako da mu se ekser naðe pored nogu. To je takozvano okretanje ili zbunjivanje sudbine ili inaèe vrlo èesto korišæeno zavaravanje demona u vlaškoj magiji. Kao preventiva za epilepsiju, ukoliko je u porodici veæ bilo sluèajeva bolesti, novoroðenèetu se desetog dana po roðenju pravi amajlija. Tada se obavi i deèje krštenje. Pravi se veliko slavlje kome obavezno prisustvuje i zdrav desetogodišnjak. Veæi deèak treba bebi da odseèe pramen kose, a potom i nokte i to prvo sa palca desne ruke i leve noge, a onda sa palca leve ruke i desne noge. Sve to se savije u zamotuljak i ušiva u odeæu. Majka, a i samo dete kada odraste, mora voditi raèuna da amajlija uvek bude uz njega. Kosa i nokti su, inaèe, po verovanju Vlaha, jedine materije koje ne trule. One prate èoveka i do onog sveta i saèuvaæe ga od epilepsije.
Za epilepsiju se tvrdi da je bogom dana i zato što se sumnja da sliène napade dobijaju i Rusalje - Vlajne koje padaju u trans. Kao i mnogi druidi, šamani i magovi iz drugih kultura, Vlajne se èesto nalaze u stanju drhtavice iz koje prelaze u potpunu nesvest. Kada se povrate ne seæaju se nièega ali ljudi koji su im tokom transa bili blizu, kažu da one za to vreme predviðaju buduænost i da su sposobne da komuniciraju sa mrtvima. Ovi napadi obièno spopadaju samo žene koje su i inaèe odabrane da se bave magijom. I obièno ih snaðu u dane mladog ili punog Meseca, na velike praznike svetaca, i obavezno na Duhove pred Svetu Trojicu. Ako je ovaj stav mnogih svetskih etnologa, koji je u svojoj knjizi "Ritualni trans" naveo Dragoslav Antonijeviæ, taèan, onda se epilepsiji zaista može pridodati prefiks sveti, baš kao što to mnogi èine kad govore o èuvenom vlaškom rusaljskom transu.
Moæne ljubavne èini
• Najrasprostranjeniji predmet u ritualima ljubavne magije je katanac - simbol neèega što se da zarobiti i osloboditi
• Kako je Milka omaðijala Laleta • Koje magije koriste prevarene žene, a koje muževi • LJubavne bajalice imaju moæ psihièkog vezivanja ljudi koje lièi na opsesiju.
Ako je verovati savetima vlaških vraèara (na daleko poznatim po svojim moæima) proleæe je pravo vreme da se prikupe svi rekviziti kako bi se tokom godine svi lepo zabavili praktikujuæi ljubavnu magiju. Moralne norme uvrežene u staroj evropskoj tradiciji kod Vlaha su oduvek odudarale. Ljubomora, posesivnost ili kratkotrajna promena partnera nisu bile zlo zbog koga bi neko bio napastvovan sopstvenom grižom savesti ili postavljan na stub društvenog srama. Mladi su se u ranijim vremenima, još od najranijeg detinjstva pripremali za polno sazrevanje, a promena partnera, u odreðenim granicama, bila je èak vrlo poželjna. Zato je još èudnije što je ljubavna magija kod Vlaha najrazvijenija, a romantiène bajalice najbrojnije, najdelotvornije i skoro sve odreda imaju moæ psihièkog vezivanja ljudi koje lièi na opsesiju. Otuda je i najrasprostranjeniji eksponat u ovim ritualima katanac - simbol neèega što se da zarobiti i osloboditi. Iza njega slede med, kao bezopasno sredstvo koje lepi, ugljen koji u magiji simboliše ono što pali i bosiljak koji svojim aromatiènim mirisima opija. Crveni ili beli konac, so, šeæer i voda iz kuæe obavezni su za identifikaciju liènosti u magiji, a dodaci na svu tu hrpu naizgled besmisleno sakupljenih predmeta, zavisi od pojedinaènog problema.
U selima Timoèke krajine i danas živi veliki broj vraèara i proroèica i svaka od njih zna veliki broj bajalica koje podstièu zaljubljivanje i trajno vezivanje. Jaèe ljubavne èini bacaju se bajanjem u sobi usled èega vraèara tri puta baje dok mete kuæu. Po prièi Milke D. iz Majdanpeka ona je za muža dobila momka kojeg nije ni poznavala, ali joj se jako dopao na prvi pogled. I danas nakon desetak godina seæa se kako joj je bilo smešno kada joj je vraèara sa obližnjeg brda Krš bajala èisteæi sobicu u svojoj oronuloj kuæici od blata.
- Vraèara je tri puta bajala dok mete po kuæi. Sakupljeno ðubre iznosila je napolje i bacala ga u onom pravcu gde je Lale živeo. Prekrstila se i tri puta ponovila basmu: "Ne metem slamu, ne metem ðubre, veæ metem sve mraviæe, veæ metem sve stenice. Metlom ih pomeh, po Laleta poslah. Kada na njega naiðete da mi ga bockate, podbadate, meni da ga otpravite. Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori, dok se meni ne pojavi - seæa se Milka.
Lale prema kojem je usmeren ovaj ritual postao je prava žrtva iznenadne strasti koja se u njemu rodila. Kako je veæ na prvom sastanku priznao Milki, patio je od kako je prvi put ugledao u holu bioskopa. Èežnja koja ga je opsedala bila je posledica nabacanih èini, ali on to nije znao. Shvatio je da je zaljubljen i dao sve od sebe da se približi i uspostavi vezu sa Milkom. Naravno veza se ostvarila munjevito, i kao i obièno završila se brakom. Tako eto, ukoliko Milka nikada ne sakupi hrabrost da mu prizna šta je kao šiparica uèinila, Lale nikada neæe saznati kakvo ih je to èudo spojilo i odakle u njemu tolika potreba da joj još uvek, nakon dugog braènog staža udovoljava u svemu poput do ušiju zaljubljenog pubertetlije.
Lepljivi prsti Poznat obred ljubavne vlaške magije poèinje u svitanje. Vraèara sa onim ko naruèuje èini odlazi na potoèiæ koji teèe u pravcu istok-zapad i opkoraèi ga. Baje praækajuæi strukom bosiljka po reci, a potom vodicu prska preko teglice sa medom. Med se kasnije daje osobi koju treba privuæi. Mažu se usne, trepavice i obrve, a ponekad i vrhovi prstiju kojim se voljena osoba dotièe. U bajalici treba naglasiti stihove: "Stavila mi na glavu Mesec sjajni, na prsa blještavo Sunce, na ramena dve zvezde Danice, na leða ružu crvenu, po naruèju i bedrima sitne zvezde, da ceo svet gleda u njih, a sa još veæim žarom (ime onoga koji se privlaèi), da mu ne daju mira, ni kad leži, ni kad spava, ni kad prièa, dok meni ne doðe da sebi srcu olakša..."
Vlasi misle da ponekad poneÅ¡to iz onoga Å¡to je suðeno može i izostati. Tada ljudi treba da se obrate za pomoæ ne bi li sledili svoju kob. Za tu priliku vlaÅ¡ke vraèare koriste posebne rituale namenjene onima koji se do poznog životnog doba joÅ¡ nisu usreæili, oženili ili udali: "Motam tkanicu u smotuljak da se u crnog petla pretvori, da kroz odžak izleti da ga kljunom u glavu kljucne, da ga tucne, da ga udari, da ga probudi, da mu mira ne da. Maramo, maramèe u odžak te hitnuh u petla te pretvorih sa èeliènim krilima i gvozdenim kljunom. Kada na mog suðenog naiðeÅ¡, kljunom ga èukni, krilima mlatni, kandžama ogrebi, iz sna ga probudi, k’ meni ga uputi, u snu da ga usnim na javi da ga poznam".
Lek za prevarene Blaži oblik leèenja neverstava je vrlo popularni obred sa tek omacenim maèiæima. Obièno supruga okupa maèiæe koji još nisu progledali i tu vodu podmetne svom mužu da popije. Kažu da on nakon toga postaje slep kod oèiju i kada su u pitanju druge žene. Prevareni supružnik pak, služi se jajetom kukavice. Kada ga bušenjem iglicom na vrhu isprazni i izduva, u šuplju ljusku stave se dlaèice koje su od oba supružnika iseckane ispod pazuha. Rupica na jajetu se zalije voskom i u gluvo doba noæi ono se odnese u neki skroviti deo stana ili se sakrije u šupljinu na zidu kuæe.
Kada braèni par zajednièki želi da se zaštiti od iskušenja neverstva treba da poðe u potragu za retkim puževima blizancima (koji nose dve slepljene kuæice) i za slepim mišem. Vrhove njegovih krila treba odseæi, staviti ih u šupljine puževih kuæica i zaliti ih voskom. Na vrhu kuæica zagrejanom iglom probušiti dve rupice i provuæi lanèiæ kako bi se amajlija nosila oko vrata. Muškarci amajliju pripremaju tako što vrh desnog krila stavljaju u levu kuæicu puža blizanca, a žene obrnuto. U ovoj vrsti svakodnevne jednostavne magije koristi se i moæ kukavice. Treba se prišunjati drvetu sa koga ptica kuka, odlomiti parèe kore, probušiti kroz nju rupu i tiho progovoriti "Kao što ti kukavice kukaš tako da i (ime) kuka za mnom". Kada vidi osobu koja joj se svidi treba da je pogleda kroz to parèe kore, pa æe se kletva pred drvetom sigurno ispuniti.
Strah od nesreæe urokljivih oèiju
• Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaštiæeni odrasli • Beli luk je za Vlahe hrana, lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona i verni pratilac èoveka od njegovog roðenja pa do posle smrti Zle oèi poznate su i vlaškoj tradiciji. I mada se i bela i crna magija kod njih zasnivaju na basmama, travarstvu i energiji, veruje se da postoje oni koji urokljivim pogledom mogu naneti mnogo nesreæe i to uglavnom nesvesno. Kako kaže vraèara Desanka Periæ, kada ugledaju nešto lepo oni to nekontrolisano požele tako jako, da èak iako se njima prohtev ne ostvari, to drugome nestane, pa makar mu i od samog Boga bilo dato.
Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaÅ¡tiæeni odrasli. Ali polje delovanja urokljivih oèiju se praktièno ne može ogranièiti jer je dovoljno da se oni koji se inaèe bave magijom, samo neèemu zaèude ili zadive. Pod njihov uticaj tada padaju svi, pa èak i imanja, kuæe, životinje ili stvari. Urok se u porodici uviða odmah kroz bezrazložnu napetost koja se iznenada useli u nju. Stalne svaðe i nervoze koje mogu imati i gore posledice brzo se evidentiraju, pa Vlasi danas odmah poseæuju vraèare u potrazi za lekom. Neophodno je prvo utvrditi da li je uopÅ¡te u pitanju urok. To se radi gaÅ¡enjem ugljena i vidi se kada ugrevak pri gaÅ¡enju padne na dno posude. Potom se traži krivac. Ne poimenice, nego odrednicima pola, srodstva ili komÅ¡ijskih i poslovnih veza. Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije a ugljen se baca u posudu sa vodom uz bajalicu:"PoÅ¡ao (ime) putem, stazom, poÅ¡’o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa urokom i uroèicom, sa poèudiÅ¡tem se na njemu sreo. Možda je ureknut od udate žene, možda je ureknut jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije lep...". Kada se izgovori svojstvo ili ime urokljivog ugljen treba da padne na dno posude i tada poèinje ritual. Na stubu srama "Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli kamen, crko puko beli kamen crko puko ko dete ureko, ako bude muÅ¡ko ispuklo mu mudo, ako bude žensko ispukla joj sisa, ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge podsmevale". Basme su razlièite ali se obièno zavrÅ¡avaju jakom željom, ne da se onom ko je urekao vrati zlo, veæ da ga svi ismeju.
Vraèanje zla vlaške vraèare ostavljaju za ozbiljnije situacije. A najgora kazna za takav èin po Vlasima je da za lakomost ili zavidljivost sazna javnost, i to preko sramote koju æe urokljivac doživeti. Efikasan lek protiv uroka je i basma koju i danas znaju mnogi u Timoèkoj krajini i koriste je za preventivu. Zabeležio je i preveo etnolog Paun Durliæ po kazivanju Sofije Zlatiæ iz Crnajke. Za vraèanje se pripremi voda koja se iz tikve baci na krov, a potom se dok se sa njega sliva, prihvati u sud u kome æe se kasnije bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i izgovara se: "Pošla (ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer æe se ona nasmejati tebi. Ko je (ime) uroèio - svisnuo, ko je urekao - prsnuo, oèi prevrnuo. Ko je (ime) urekao, usekao - o glavi mu bilo. (Ime) osta svetla, èista, ko zvezda na nebu, ko rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, (ime) u zdravlju da bude". Moæ tamjana i belog luka Baka Ikonija iz Klokoèevca, pogaða prošlost i prorièe buduænost zrnevljem od kukuruza i kad ustanovi šta je stvarna potreba onog ko je pod urokom, pravi napitak nad kojim satima baje. Ona najèešæe koristi bajalicu protiv uroka, koja kaže nikome ne može da naškodi, a sigurno pomaže kod problema. U desnu ruku uzme se britva u levu tamjan i dok se lagano dodiruju ponavlja se: "Crkni ðavole, ti nemaš tamjan, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te seèem, u vodi te gnjeèim. Voda se penuša a (kaže se ime onoga ko se brani od uroka), te više ne sluša. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je neko omaðijao ako je neko na njega ljut, više nema uroka, slobodan mu je put, odvezala sam maðiju niko više nije ljut. (Ime), ostaje èist kao svet kad se kupa u sunèevom sjaju, (ime) ostaje èist kao bistra voda izvorska, (ime) ostaje èist kao bosiljak u proleænom gaju, (ime) ostaje èist kao Sveta deva Marija nebeska...."
Beli luk
I beli luk koji ima istoriju staru koliko i samo èoveèanstvo vrlo je uvažen u magiji i etnomedicini Vlaha. On je hrana, lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona. Verni pratilac èoveka od njegovog roðenja pa do posle smrti. Èen belog luka na èelu porodilje štiti i majku i novoroðenèe od uroka. Tokom života pouzdana je amajlija koja na putovanjima èuva od "razbojnièkih" prepada ðavola i nervoznih vila. Ali i od krvopija kada se noæu prolazi pored groblja. Vlasi misle da beli luk i inaèe donosi dobro ukuæanima pa nanizane vence kaèe o dovratak kuæe. Sa leve strane on štiti od demona i donosi duhovni mir i sreæu. Okaèen sa desne strane vrata venac belog luka štiti dom od eventualnih neprijatelja iz okoline, spreèava svaðe i obezbeðuje i materijalno blagostanje.Venac obešen u štali štiti životinje a u polju useve. I taj se metod preduzima kad god postoje nagoveštaji nekih bolesti, epidemija ili prirodnih nepogoda. Nošen u džepu, èen belog luka može spreèiti muèninu i nesvesticu a uz druge dodatke njegovi eterièni mirisi vraæaju one koji padnu u trans, leèi alkoholièare i epileptièare.
Ako se nosi pod kapom beli luk otklanja urok i migrenu koja sa njim ide. Po receptu koji je zapisala etnolog Gordana Živkoviæ, beli luk izgnjeèen i uvijen u gazu služi i za masažu èela protiv glavobolje, zajedno sa svinjskom mašæu. Pomešan sa pelinom dezinfikuje i leèi rane po koži. Nakon što simptomi bolesti proðu, gazu sa masom ili èen koji je otklonio nelagodnosti treba baciti u vatru ili reku sa reèima "Sa (ime) rane na beli luk prešlo i u vatru došlo".
Kod bolnih menstruacija, za koje se isto sumnja da su od zlih oèiju, žene Timoèke krajine jele su ogromne kolièine belog luka i zapirale su se rastvorom od èetiri kašike siræeta na dva litra mlake vode. Urokom se diže i pritisak a da bi se regulisao preporuèuje se da se tri glavice luka potope uveèe u èaši vode i da se ispije na prazan stomak ujutru. Beli luk je Vlasima nezamenjivi pratilac i do onog sveta. Dobro je da se pred smrt okaèi oko umiruæeg jer štiti od eventualnih napasti koje èoveka mogu naterati da zaluta ili se povampiri. A predostrožnosti radi neke porodice u okolnim selima Bora i Zajeèara, venèiæe belog lukaodnose na groblje i prvih 40 dana. Da bi, kažu svojim jakim mirisom rasterao lutajuæe demone koje bi možda da uznemire mrtve.
Beleg stvara impotenciju
• Po zapisu dr Aleksandra Niciæa i dr Jovana Protiæa, žena sa kojom imaju seksualni odnos pogleda ga dok spava kroz prsten zamoèen u menstrualnu krv, pa muškarac nakon toga oseæa stalnu potrebu za njom • Muškarci u Timoèkoj krajini u velikom broju veruju da njihova polna snaga može da zavisi od æudljivosti žena Kada je M. L.(44) iz Rudne Glave kod Majdanpeka nedavno shvatio da mu seksualna moæ drastièno opada poverovao je tradiciji svog rodnog kraja da ga je neka žena uz pomoæ vlaške magije uèinila impotentnim. Pronašao je "zloæu", nakon silnih rasprava uspeo je da dobije beleg kojim je "vezan" i njegovo zdravstveno stanje opet se vratilo u normalu. Skandal doduše nije prešao granice njihovog zaseoka, ali je opšte poznato da se slièni sluèajevi ponavljaju veæ decenijama i da muškarci u Timoèkoj krajini u velikom broju veruju da njihova polna snaga može da zavisi od æudljivosti žena. Tim pre što medicina još uvek nema taèna obrazloženja za uzrok impotencije, a još manje lek za nju. Èak se i profesor dr Savo Bojoviæ, naš poznati seksolog, slaže da je to veliki problem. A prva iskustva farmacije pokazuju da se impotencija, ukoliko je hronièna, ne može suzbiti ni "vijagrom". Zato valjda muškarci iz Timoèke krajine i veruju u sve prièe o vlaškim vraèarama. A dugi niz godina njih sakupljaju i naši najeminentniji lekari koji se bave istorijom narodne medicine i etnolozi. Meðu njima je najpoznatija Zorica Divac koja je radila obimna istraživanja na ovu temu.
Ona je razgovarala sa mnogo muškaraca koji su bili nesposobni za bilo kakav seksualni doživljaj, sve dok nisu uvideli da im polni organ (bez obzira na stvarnu želju) "proradi" samo sa odreðenom ženom. Utvrdivši da su omaðijani a ne bolesni nije im preostajalo ništa drugo nego da se i sami za pomoæ obrate vraèarama.
Trojka za seks!
"Simptomi impotencije po kazivanju naroda su vezanost muškarca da ne može ni sa jednom ženom ili da ne može samo sa odreðenim ženama. Sem polne nemoæi muškarac se oseæa loše, napuštaju ga i snaga i volja da se bori, pa može i da umre... U ovako tešku situaciju muškarca dovodi žena koja uz pomoæ vraèare baca èini i (zbog posesivnosti, strašne ljubomore ili osvete) vezuju svog muža ili ljubavnika", piše Zorica Divac i navodi reèi jedne svoje sagovornice iz Gamzigradske banje kod Zajeèara. "Mog prijatelja je ljubavnica vezala gvožðem, kako je ne bi varao sa svojom suprugom. Èoveku su èak šlogirala i leða. Nijedan lekar nije mogao da mu pomogne. Tek kada je saznao za magiju ljubavnica ga je, pod pretnjom, odvezala i on se oporavio". Postoje i primeri kada žena vezuje svog muža da bi dobila slobodu za raznovrsniji ljubavni život. I to obièno obave vlaške vraèare koje za razliku od drugih ovu vrstu èini ne nazivaju crnomagijaškim. One ne boluju od takvih predrasuda jer smatraju sebe pozvanima da pomognu svakome ko imse obrati za pomoæ. Svoje psihièke moæi Vlajne za ove potrebe upotpunjuju raznim korisnim rekvizitima poput konca, igle, biljaka, ljudske krvi, pepela, balege. Bitni brojevi u bajalicama koje izgovaraju dok vraèaju su trojka - simbol seksa, sedmica broj ljubavi i devetka, kontakt sa višim zlim silama. Od boja se koriste crna koja upija i crvena koja ogranièava, svejedno štiti li upad pozitivne ili negativne energije. Izbegavaju samo zelenu koja oslobaða. Blaži oblik vezanosti muškarac može da doživi i ukoliko je bio žrtva zanimljivog magijskog rituala sa prstenom.
Po zapisu dr Aleksandra Niciæa i dr Jovana Protiæa, žena sa kojom imaju seksualni odnos pogleda ga dok spava kroz prsten zamoèen u menstrualnu krv. Muškarac nakon toga oseæa stalnu potrebu za njom, žiganja i trnjenje ispod pleksusa.Razvezivanje se vrši na kuænom pragu kada vraèara muškarcu veže noge konopcem i onda ih munjevitim pokretom razveže. Vezivanje na daljinu Vlaška magija jedna je kažu od retkih koja vezuje i na daljinu. Kada ošacuju muškarca koga žele, a sa njim još uvek nisu stupile u fizièki kontakt, žene se u Rudnoj Glavi služe obredom sa crnim koncem. Saèeka se da željeni naiðe i dok skoncentrisano gleda u njega, na koncu vezuje devet èvorova uz odreðenu basmu.
Najjaèe dejstvo meðutim meðu rekvizitima za izazivanje impotencije imaju predmeti uzeti sa pokojnika. To su maramica na kojoj se sakupljala izluèina iz usta umrlog u periodu izmeðu smrti i ukopa, prsten sa njegove ruke, igla i konac. Do njih se teško dolazi jer pokojnika rodbina budno èuva baš zbog moguæe zloupotrebe njegovog energetskog stanja za "neèiste" radnje. Ali se vraèare voðene unutrašnjim instinktom ipak snaðu. Ušunjaju se i neprimetno u odelo umiruæeg zabodu špenadlu. Vade je kada bolesnik umre i još dugo nakon toga koriste je za obrede. Ženi koja bi da veže ljubavnika vraèara da iglu i ova treba da svog dragana bocne u stražnjicu i to u trenutku orgazma kada on tu bol neæe osetiti. Maðija, kažu, sa svojim delovanjem poèinje odmah a da žrtva kasnije ne zna da objasni šta joj se to tako neobièno desilo i kako je to "vezana". Bez tog podatka meðutim retko da ga koja vraèara može osloboditi pritiska. Najupornije vraèare za odvezivanje muškaraca traže pomoæ i od svete djeve Marije. Ali su imza svaki sluèaj pri ruci i užarci kojima zapoèinju obred, gvozdeni nož da iseku vezu, tamjan da oteraju zle demone i beli luk da spreèi dela. Vraèare se trude da otkriju bar neki detalj vezan za osobu koja je èini naruèila i potom nesreænika nateraju da poðe u potragu za njom.
To je uglavnom badava posao, pa se muškarci èesto služe pretnjama ili silom prema partnerki na koju sumnjaju da ih je vezala. Tada može doæi èak i do tragedija. Po zapisu Zorice Divac jedan je mladiæ èesto poseæivao stariju žiteljku sela Šarbanovac kod Bora. Nakon izvesnog vremena shvatio je da je opèinjen. Nije mogao da opšti ni sa jednom drugom ženom iako su one bile i mlaðe i lepše. Tek nakon teških batina baba je priznala da je vezivne èini zaista napravila i beleg odavno bacila u baru. Jadnik ju je ubio i nakon toga završio u zatvoru. Ali se njegova muškost, nažalost, ni tada nije povratila.
-----------------
|
|
|
_AJKULA_
|
#2
|
Posts: 508
27. Gru 2008. 00:47:29
|
Bajanje nije iskorenjeno
Meðu vlaškim slanovništvom u isloènoj Srbiji tradicija maðijanja je veoma snažna. Magija se tamo praktikuje s ciljem da se reše neki opipljivi problemi, da bi dobro rodila njiva, da bi se pronašao partner nekom ko nema sreæe u ljubavi ili èak da bi se izleèila neka bolest.
Svako od nas se sasvim sigurno našao u situaciji koja je na prvi pogled mogla da se reši samo uz pomoc magije. Svako je bar jednom poželeo da mahne stapiæem, da izgovori nekoliko magiènih reæi i time reši problem koji ga muèi. Verovatno i sami znate da magija postoji i izvan romana, prisutna je u svakodnevnom životu ljudi, samo sto se ne barata štapiæem, veæ verovanjem.
Meðu vlaškim stanovništvom u istoènoj Srbiji tradicija maðijanja je veoma snažna, ukorenjena u starom prethrišæanskom verovanju. Naime, magija se tamo svakodnevno praktikuje s ciljem da se reše neki opipljivi problemi. Baja se da bi dobro rodila njiva, da bi se pronašo partner nekom ko nema sreæe u ljubavi, ili èak da bi se izleèila neka bolest. l to zaista deluje.
Neki znaju više, a neki manje. Smatra se da su neki ljudi predodreðeni da razumeju više, nadljudske sile i da u kontaktu s njima mogu da proizvode magijska dejstva. Oni su u istoriji imali ulogu seoskih mudraca i vraèeva koji su svojom mudrošæu i domišljatošæu vodili zajednice kroz probleme koji se nisu mogli rešavati kao u gradovima. Govorimo o sredinama koje su dosta dugo bile izolovane od savremene medicine, informacionih tokova i tehnološkog napretka, tako da su naèini snalaženja u teskim situacijama neminovno drugaèiji.
Bajanjem našla muža
Neposredni primer delovanja magije je sluèaj nesreæne devojke iz okoline Majdanpeka. Stasala je za udaju, ali niko nije obraæao pažnju na nju, pa je s roditeljima došla kod baba Viseljine, poznate vraèare, da traži pomoæ. Baba je odmah zamaðijala neke predmete. Dala ih devojci i rekla joj kako da ih koristi. Obajanim èesljem je morala da se èešlja svako jutro i da izgovara odreðene stihove, da nosi haljinu od tkanine koju je baba Viseljina zamaðijala ... Takoðe, devojci je naloženo da ni sluèajno ne propusti vašar u svom selu, ali da nipošto ne gleda u zemlju. Devojka je sve to poslušala i veoma brzo našla supruga. Viseljina je kasnije otkrila šta je želela da postigne. Devojka je bila previše stidljiva i povuèena, nije obraæala paznju na svoj izgled i savetima koje je dobila magicno se promenila.
Najvaznije je verovanje
Verovanje u sudbinu, zapisanu i zagarantovanu, leži u suštini svih rešenja. Svaka nevolja i nesreæa se smatraju odstupanjem od tog usuda, pa je zadatak vraèa da savetima ili neposrednim bajanjem vrati stvari u poèetno stanje. Onaj ko dode po lek, oèekuje da æe ga dobiti, baš tu i tada. Bajanjem i ubedljivim, optimistiènim tekstom vlaske basme osoba s problemom dobija nadu i, jos bitnije, veru da æe sve biti bolje. I kako da se to ne ostvari? Èak i ljudi koji ne razumeju vlaški jezik dolaze kod vraèara. Rustika prastarih obièaja, koji su se održali do danas, uliva im sigurnost.
Magija kod Vlaha ima razne oblike i razlièite naèine primene. Tekstovi variraju od sela do sela, ali suština je uvek ista, delovanje na sam tok ljudskog života radi njegovog unapredenja.
Demoni, vile, veštice i zmajevi, sveci i vampiri tu su samo da bi objasnili ili poboljšali dogaðaje iz svakodnevice.
Verovanje u magiju je važan element, koji profil i mentalitet vlaškog naroda èini još za nijansu veselijim i šarenijim, ljubaznijim i toplijim
Milica Spasiæ
Milica Spasiæ je istraživala vlašku magiju punih 10 meseci u istoènoj Srbiji. Sve je zabeležila kamerom, a od prikupljenog materijala kasnije je napravila dokumen³arni film o bajanju i magiji.
-----------------
|
|
|
You haven`t enough privilegies to reply in this forum.
|
