GALERIJA: Slike džamija, crkava, sinagoga...

Forumas
Forumas :: Search by forum :: Forum Options :: Forum`s Top

2. Zabava, kultura, umetnost > Astrologija, metafizika, magija, religija, snovi > GALERIJA: Slike džamija, crkava, sinagoga...

Puslapiai : Ankstesnis 1 [2] 3 4 5 6 Sekantis
_N_N_	#1
Posts: 1654 12. Geg 2009. 14:15:17	GALERIJA: Slike džamija, crkava, sinagoga... za svakoga po nesto molim bez diskriminacije i vredjanja ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#16
Posts: 1654 14. Geg 2009. 14:40:16	mislim da nemam potrebe govoriti sta je !!! ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#17
Posts: 1654 14. Geg 2009. 22:15:44	Meteora Greece ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#18
Posts: 1654 14. Geg 2009. 22:16:52	meka i medina ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#19
Posts: 1654 14. Geg 2009. 22:20:59	----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#20
Posts: 1654 14. Geg 2009. 22:22:35	Valaam manastir Rusija ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#21
Posts: 1654 14. Geg 2009. 22:24:31	Manastiri u Rumuniji ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#22
Posts: 1654 14. Geg 2009. 22:25:58	Manastir Sveta Nedela s.Orovnik-Ohrid [VIDEOhttp://www.youtube.com/watch?v=nPQP_xCkJYQ][/VIDEO] ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#23
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:44:43	Fruskogorski manastiri ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#24
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:46:16	Beoèin Beoèin - belo lepo delo veza: Novi Sad manastir: ženski stanje: aktivan Kao i kod veæine fruškogorskih manastira i osnivaè manastira Beoèin je nepoznat. O njemu ima iznenaðujuæe malo podataka što je pomalo èudno jer se po mnogo èemu radi svakako o elitnom fruškogorskom manastiru. O naèinu kako je manastir dobio ime postoji prièa arhimandrita Firmilijana (kasnije mitropolit Skopljanski, rukopoložen 1902, umro 1903.). On tvrdi da su ga osnovali raèanski monasi pa su ga nazvali Beoèinom jer je bio "èin, belo, lepo delo". Crkva nije bila velika, ali su joj zidovi izgleda bili masivni, izraðeni od kamena i sa obaveznim kubetom iznad pevnica. Pisani izvori Po prvi put ga u pisanim izvorima navode Turci 1566. godine nazivajuæi ga sa "manastir Novosel(o)" kod Beoèina. Ponovo ga spominju 1578. godine, zatim 1588. godine kada navode da manastir ima u vlasništvu dve vodenice, vinograd, bašte, te da plaæa godišnju dažbinu od 700 akci. Manastir Beoèin se spominje i u arhivi ruskog ministarstva spoljnih poslova 1622. godine. Tada je iguman Longin išao u Moskvu tražeæi materijalnu pomoæ. Èini se da je manastir u to doba teško stradao i da je svrha igumanova puta bila materijalna pomoæ za obnovu manastira. Godine 1629. ponovo iguman beoèinski, ovaj put Antonije, putuje za Moskvu po pomoæ. Do Moskve nije uspeo da doðe jer mu to iz nekog razloga nije dopušteno, pa je morao na odgovor da èeka u Putovalju. To mu se èekanje isplatilo jer je pomoæ dobio. U istoriji manastira možda je odluèujuæa 1697. godina. Te je godine patrijarh Arsenije III dozvolio monasima manastira Raèa (na Drini) iz Srbije da se nasele u opustelom Beoèinu. Od tada potièe i èuveno patrijarhovo "Otvoreno pismo" koje je on u Tabanu dao raèanskim kaluðerima koji su tada živeli oko Budima. Po svemu sudeæi manastir je u to doba bio opustošen buduæi da je besneo austrijsko-turski rat u periodu 1683-95. godine. Odmah po dolasku u Beoèin monasi iz manastira Raèe su srušili staru crkvu i u blizini sagradili novu koja je bila od drveta. O toj novosagraðenoj crkvi zna se jako malo. Jedino je vizitacija iz 1753. godine spominje kao malu, zidanu od kamena, "na cemer svedena", zatim da je više pevnice bilo "trulo ustrojeno" kao i to da se manastir oduvek zvao Beoèin. Ni ta drvena crkva nije dugo stajala jer je tokom 1731/32. godine na njenom mestu sagraðena nova sa velikom osmostranom kupolom. To je crkva koja i danas stoji. Sami radovi na crkvi bili su završeni tek provizorno buduæi da je bila pokrivena crepom i obojena u crveno, ali još uvek nije imala ikonostas. Sam oltar je bio odeljen èamovim daskama od ostalog dela crkve i na takvim daskama stajale su ikone. Kako se zidanje nove crkve oteglo sve do 1740. godine, to se u meðuvremenu (1734-39.) podigla kapela na južnoj strani manastira. Bila je to mala crkvica sa uskim i visokim prozorima, polukružnom oltarskom apsidom i krovnim pokrivaèem od šindre sa jabukom i krstom. Ona je tokom 1905. srušena i sazidana je nova sa kvadratnom osnovom nad kojom se diže kube, po projektu Vladimira Nikoliæa. Za nju je carske dveri naèinio Dimitrije Janiæ i oslikao ikonostas. Istovremeno sa crkvom (1740) završen je i kvadratni zvonik na tri sprata. Do 1762. godine uraðeni su otvoreni trem i boèni ugaoni prostor zvonika. Manastirski konaci su podizani u dva navrata. Tokom 1728. (zapadna strana) i 1741. godine (južna strana), da bi 1765. godine bili spojeni u jednu celinu. Stoga su zapadni konak (nešto izdužen), zaštitni zid na istoènoj strani, južni konak, i niža ograda sa stubovima i baroknom kapijom na severnoj strani, zatvarali crkvu sa svih strana. Možda je u svemu tome najlepša upravo barokna kapija, ali ona ne postoji buduæi da ju je zamenila današnja ulazna kapija sa stepenastim završetkom i plitkim slepim arkadama pri vrhu. Kao i ova kapija, tako je uklonjen i barokni zabat sa severnog konaka i zamenjen stepenastim zabatom (1893) koji je neuporedivo manje dekorativan i lep. Manastir nije siromašan, ali i pored toga u njemu boravi u to doba neuobièajeno mali broj monaha - iguman Stefan, 4 jeromonaha, 1 jeroðakon i monah. Manastir ima ukupno 9 domova prnjavoraca sa ukupno 32 duše (19 muških i 13 ženskih). Današnji izgled Današnji izgled manastir je dobio 1893. godine kada su vršene velike prepravke (u vreme arhimandrita Platona Teleèkog). Danas je crkva jednobrodna graðevina, nesto više izdužena sa tri apside (jedna oltarska i dve pevnièke). Nad njom se uzdiže visoko poligonalno kube. Po svemu sudeæi i crkva predstavlja mešavinu uticaja raškog tipa gradnje (oblik osnove, naèin gradnje) i gotskog (stremljenje u visinu, prelomljeni lukovi, osmougaoni stupci), dok je portal mešavina baroka i klasicizma. Crkva ima ukupno devet uskih pravougaonih prozorskih otvora koji je okružuju. Zvonik ima ukupno tri sprata i završava se niskom kapom kupastog oblika. Veoma je interesantan ulazni portal iznad koga su izvajani orao i lav (simbol evanðelista). Ono što je u crkvi manastira Beoèin interesantno jeste ikonostas, veoma visok i veoma uzan. Idealno je uklopljen u arhitekturu naglašeno visoke i uzane manastirske crkve. Rad na ikonostasu je zapoèet 1765. godine, a pretpostavlja se da ga je rezao Aksentije Markoviæ, majstor iz Novog Sada (on je 1784. godine rezao i arhijerejski sto). Ikonostas ima pet izraženih zona (sa islikanih sveukupno 62 ikone). Dok se u prvoj zoni nalazi red prestonih ikona, u drugoj su apostoli, treæoj prazniène ikone, èetvrtoj proroci i u petoj se nalazi luneta sa osam ikona i krstom. Dva visoka stuba koji pridržavaju kube (inaèe ima èetiri stuba) jednim delom zaklanjaju ikonostas tako da ne postoji moguænost da se obuhvati pogledom u celini. Na carskim dverima naslikane su Blagovesti, dok su u donjem delu naslikana èetiri jerarha. Slikarski deo radilo je više majstora. Najstarije su èetiri prestone ikone raðene od Janka Halkozovièa* (1756/7. godine). Dakle, one su nastale pre izrade ikonostasa i samo su u njega ugraðene. To su Vaznesenje Hristovo, Isus Hristos (na obe ikone se potpisao zlatnim slovima), Bogorodica i Jovan Krstitelj. Ostali deo ikonostasa jeste delo Dimitrija Baèeviæa i Teodora Kraèuna**(1766. godine). Na njima je teško primetiti bilo šta od onih osobina koje æe kasnije da krase rad Teodora Kraèuna buduæi da je on tada bio tek uèenik kod Dimitrija Baèeviæa i u potpunosti podreðen njegovom umetnièkom impulsu. Pomalo neopravdano promièe i slikarski rad Georgija Zografa na pevnicama i pevnièkim stolovima. Èetiri izvanredno lepe ikone ukrašavaju "skamije", ali zbog "blizine" ikonostasa prolaze skoro nezapaženo. Tek nakon završetka rada na ikonostasu crkva je živopisana. Taj deo je obavio Janko Halkozoviè, majstor iz Novog Sada. Opsežna rekonstrukcija manastirskog kompleksa izvedena je 1893. godine, a manje izmene izvršene su 1921. godine. Manastir je nakon I svetskog rata bio u dobrom stanju, a Dimitrije Ruvarac navodi kako je bratstvo raspolagalo velikom bibliotekom od 780 knjiga kao i 63 crkvene. Ukupno je bila 41 rukopisna knjiga i to veæinom preostale od kaluðera iz manastira Raèe. I u tom periodu manastir je materijalno dobro stajao tako da poseduje 2536 jutara poljoprivrednog zemljišta i to se stanje održalo sve do pred II svetski rat kada manastir poseduje 1971 jutro zemlje kao i vrednosne papire (akcije) u rudniku. Manastir ima veoma lep park koji je svojevremeno podigao arhimandrit Dimitrije Brankoviæ. Doduše, on je danas dobrim delom i zapušten, ali još uvek je veoma lep sa ureðenim stazicama i unutrašnjim kamenim ukrasima. Osim toga, u parku (iznad njega) se nalazi i mala kapela sagraðena 1905. godine, prava mala lepotica manastirske arhitekture. U kapelici se nalazi mali, veoma lepo izrezbareni ikonostas sa ukupno 7 ikona. U II svetskom ratu manastir je opustošen, a graðevine su ostale neošteæene. Slava manastira Beoèin je Spasovdan - 40. dan posle Vaskrsa. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#25
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:47:54	Grgeteg Grgeteg - legenda o Zmaj Ognjenom Vukuveza: Beograd-Novi Sad manastir: muški stanje: aktivan Tvrdi se da je manastir podigao Vuk Grgureviæ (Zmaj Ognjeni) za svog slepog oca Grgura Brankoviæa (monaha Germana), ali istorièari to smatraju više legendom nego èinjenicom. Kao i kod veæine manastira ne zna se pouzdano ko je bio graditelj manastira Grgeteg kao što nije poznato ni vreme njegove izgradnje. Legenda tvrdi da je ovaj manastir podigao despot Vuk Grgureviæ (Zmaj Ognjeni) ne bi li smestio svoga slepog oca Grgura Brankoviæa, slepog hilandarskog monaha Germana. Navodi se èak i 1471. godina kao godina njegovog podizanja. No, kako je Grgur Brankoviæ umro 1459. godine to se ova prièa oduvek smatrala samo legendom. Pretpostavlja se da je manastir sagraðen izmeðu 1459. (pad Despotovine), ali pre turskog osvajanja Srema (1521. godine). Èini se da je manastir bio dobrostojeæi jer je, u vreme "otkupa" od Turaka, svoje vinograde, bašte, livade i njive otkupio za iznos od 6000 akèi, dok su mu godišnja davanja na ime ušura od vina, žitarica i košnica bila poveæana na 500 akèi. Manastir je oèigledno dobro stajao pa opat Bonini navodi da je u 1702. godini imao ukupno 4 mlina, 200 jutara oranica i livada (u njemu je tada boravilo 25 monaha), a po jednoj austrijskoj povelji iz 1706. godine vidi se da je imao ukupno deset vodenica. Stradanje i preporod Tokom 1739. godine Grgeteg je bio pribežište za kaluðere iz manastira Slanci u Srbiji koji su se bežeæi pred Turcima sklonili u Grgeteg donoseæi sa sobom stvari, odežde i knjige. Po prolasku opasnosti oni su se tamo vratili. Iste te godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg su prenete i njihove prestone ikone. U vreme tursko-austrijskog rata (1683-99.) manastir je paljen 1688. godine, a onda je i napušten, ali od 1691. godine kada je od strane austrijskog cara Leopolda poklonjen Isaiji Ðakoviæu , poèela je i njegova obnova. Manastir je ponovo naseljen, a crkva i konaci su obnovljeni. Isaija Ðakoviæ je sagradio crkvu od kamena koja je imala dva kubeta (veæe nad malom pripratom i manje nad pevnicom). Pod crkve je bio poploèan opekama, a zidovi su samo okreèeni. Postojao je i ikonostas za koga se danas ne zna ni kako je izgledao, ali se èini da je rezbarski rad imao umetnièku vrednost. Ikone veæ nisu bile iste vrednosti jer "Opis" za 12 ikona sv. Apostola jednostavno kaže da su "proste molerie". Možda je i to bio razlog što je 1774. godine Jakov Orfelin preuzeo izradu novih ikona. Postoji tvrdnja da je ceo ikonostas izgoreo u velikom požaru iz 1841. godine, meðutim èini se da nije tako. Pronaðena je fotografija sa kraja XIX veka gde se ikonostas vidi u sasvim dobrom stanju, što znaèi da tada nije stradao. Iz nekog razloga on je zamenjen novim koji i danas tamo stoji. Stari ikonostas na sebi ima ukupno 85 ikona, ali od njega je malo šta do danas saèuvano. To stoga što je ikonostas bio zidan tako da su i ikone slikane na zidanoj podlozi. Saèuvane su samo prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (raðene na drvetu). Današnji oblik manastir Grgeteg duguje arhimandritu Ilarionu Ruvarcu , poznatom istorièaru koji je dao da se 1899. godine u potpunosti izvrši restauracija crkve i konaka. Novi ikonostas je sagraðen (kombinacija kamena i metala) i živopisan izmeðu 1902. i 1904. godine od strane akademskog slikara Uroša Prediæa. Na ikonostasu je samo 21 ikona. Na prvi pogled ih je malo, ali je zato njihov format poveæan. Istovremeno, Prediæ je podigao prestone ikone iznad carskih dveri (u drugu zonu) nasuprot dotadašnjem obièaju da budu u nivou carskih dveri. Osim toga od scena praznika izabrao je samo dva najvažnija : Roðenje i Vaskrsenje Hristovo. Nova crkva je obnovljena izmeðu 1898-1901. godine po projektima zagrebaèkog arhitekte Hermana Bolea. Sveèano osveæenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Prisustvovali su mitropolit Georgije Brankoviæ , Antonije Hadžiæ*, pesnik Laza Kostiæ, baèki episkop Mitrofan (Ševiæ, 1900-18), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvarac nakon ovog sveèanog osveæenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine. Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku više manastira, na jednom divnom mestu sa kojeg se pruža izvanredan pogled na celokupnu okolinu. Odmah u blizini, pod starim borovima, nalazi se otvoreni zvonik (tokom II svetskog rata srušen je manastirski zvonik). Kako se nalazi skoro na najvišoj taèki to se njegova zvonjava prostire na veliku daljinu. Biblioteka Sve ovo je veoma stradalo tokom II svetskog rata tako da su osim uobièajenih ošteæenja manastirski objekti doživeli i rušenje zvonika. Zvonik nikada više nije obnovljen tako da je manastirska crkva i danas bez njega. Na svu sreæu ikonostas nije stradao. Za ovaj manastir je vezano nekoliko interesantnih dogaðaja. U njemu je 1730. godine umro arhimandrit Teodosije Peæanin u 108. godini. Od 17 arhimandrita Grgetega (do II svetskog rata) èak ih je 11 izabrano za episkope, a German Anðeliæ je imenovan za patrijarha (1881-88). Ono što je danas najlepše u manastiru jeste ikonostas sagraðen uglavnom od mermera (gipsa i kovanog gvožða) tako da su jedino carske i dvoje sporednih dveri od drveta. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali su zidovi, svodovi i unutrašnjost kupole ukrašeni mnogobrojnim floralnim ukrasima koji veæ sami po sebi privlaèe veliku pažnju. Možda nemaju veliku umetnièku vrednost, meðutim ne može im se odreæi lepota i skladnost. U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna veèera sa Isusom u sredini èiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona - izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo roðenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspeæem, a oko njega su dve manje ikone. Dragocenosti manastir nije imao mnogo, ali su one bile veoma vredne. Pred rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojeviæ (1533. godine) od crvene svile. On se danas ne nalazi u Grgetegu, veæ u muzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad raðen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno). Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Èini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. On je danas dosta ošteæen. Manastir je takoðe posedovao veliku biblioteku koja najveæim delom potièe od arhimandrita Ilariona Ruvarca. U vreme kad je on preuzimao manastir biblioteka je posedovala 904 knjige (svrstane u 414 naslova) od kojih je dobar deo rukopisnih. Tu biblioteku je on nazvao "Starija biblioteka", a on sam formirao je "Noviju biblioteku" koja je brojala 819 knjiga (u 460 naslova). Mesto Ilariona Ruvarca Ilarion Ruvarac - izuzetan istorièar i možda još i veæi polemièar je i umro u Grgetegu. Njegov grob se nalazi na manastirskom groblju koje je smešteno na malom proplanku iznad manastira (u neposrednoj blizini velikog belog krsta). Na ovom groblju, okruženom hrastovom šumom, ima desetak kamenih nadgrobnih spomenika meðu kojima onaj posveæen Ilarionu Ruvarcu ima posebno mesto. Nalazi se na pomalo uzdignutom mestu, usamljen, sa jednostavnim granitnim spomenikom na kojem pišu samo najosnovniji podaci. U II svetskom ratu manastir je teško stradao, a od 1953. godine se postepeno obnavlja. 1988. godine vršeni su konzervatorsko-restauratorski radovi. Slava manastira Grgeteg je Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja - 22. (9.) maj. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#26
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:49:12	Kuveždin Kuveždin - ponos stradalnikaveza: Sremska Mitrovica manastir: muški stanje: ruševine Manastir je posveæen svetom Savi i njegovom ocu Stefanu Nemanji, potonjem monahu Simeonu, a sagraðen je verovatno oko 1520. godine. Najteže je stradao u drugom svetskom ratu. Njegove zidine podseæaju na mukotrpni put opstajanja kroz vekove. U rukopisnoj knjizi "Slova sv. Jeronima Sirina" èuvanoj nekada u Šišatovcu stoji zapisano da su manastir Šišatovac i manastir Kuveždin osnovani zaslugama srpskog vojvode Stefana Štiljanoviæa i "velikog Teodora Župana". Zapis dalje navodi da su oba manastira sazidali majstori po imenu Gašpar i Jovan, a da su došli negde "ot primorskih strana". Oba manastira su sagraðena "na jedino podobije", sa krstoobraznom osnovom i sa po dve kupole, dok je kao graðevinski materijal iskorišæen "jedinorudni" tesani kamen. Sudeæi po tome kao godina moguæeg osnivanja manastira Kuveždin navodi se 1520! Kako drugih podataka nema ostaje da se veruje ili sumnja u taènost ovog podatka. Iako se ne zna godina njegovog osnivanja, nema sumnje da je ovaj manastir veoma star što potvrðuje i saèuvani njegov prvi pisani spomen u turskom izvoru iz 1566. godine gde se naziva imenom "manastir sveti Sava, drugo ime Kuveždin, blizu sela Vanðinca". Sledeæi njegov spomen jeste u rukopisnom mineju* iz 1569. godine. Ovaj minej (za mesec juni) je pisan u manastiru Kuveždin u vreme igumana Stefana, a u jednoj belešci on to i navodi. Spreèeno rušenje Manastir Kuveždin se spominje i u žitiju Jovana Zlatoustog pisanom u Kuveždinu od strane jeromonaha Mojseja, a za uprave igumana Dionisija. Taj tekst je veoma interesantan. Osim što navodi da ga je pisao u "Kuvježdinu" Mojsej prièa kako su tih godina Manastir Kuveždin i manastir Petkovica trebali biti srušeni od strane Sinan bega ne bi li on sebi u (Sremskoj) Mitrovici saèinio dvor. Na takav potez se odluèio verovatno zato što su oba manastira opustela. Radovi na rušenju su zapoèeli tako da su neke æelije u Kuveždinu razrušene, ali je intervenisao kir Pajsije (mitropolit beogradsko-sremski) i iguman kuveždinski, obavezujuæi se Sinan begu da æe mu isplaæivati sto groša godišnje. Tako je zaustavljeno uništavanje ova dva manastira. U žitiju jeromonah Mojsej nadalje prièa kako su krajem XVII veka monasi iz manastira Slanci iz Srbije prebegli ispred Turaka i sklonili se u Kuveždin. Osim što su obnovili konak i crkvu oni su došli u sukob sa monasima koji su veæ boravili u Kuveždinu. Problem je nastao oko toga ko æe upravljati manastirom. Pridošlice su pokušale da to obezbede za sebe, ali starosedeoci su se tome usprotivili. Patrijarh Arsenije Èarnojeviæ je do kraja morao da reši ovaj spor i to tako što je kuveždinskim monasima savetovao da se strpe buduæi da æe se novopridošli monasi uskoro vratiti u Srbiju. I zaista 1717. godine novopridošli monasi su se vratili u Slance. Nisu jedino monasi iz manastira Slanci uživali gostoprimstvo Kuveždina, pre njih su tu bili (negde iza 1683. godine) i monasi iz manastira Vinèe u Srbiji. Oni su sa sobom doneli i crkvene stvari i knjige od kojih su u Kuveždinu ostali rukopisni mineji za mesec januar, februar, avgust, decembar 1581. Verovatno kao znak zahvalnosti ostavili su monasi iz Vinèe uz knjige i srebrnu kadionicu koja je izraðena 1654. godine. Meðu brojnim dragocenostima izdvaja se tzv. Èaša koljivaèa, koju je 1559. godine ruski car Ivan IV Grozni darovao manastiru Mileševa. Izgleda da je manastir Kuveždin polovinom XVI veka bio u dobrim materijalnim prilikama jer mu Turci odreðuju otkupnu cenu na èak 12000 akèi, a godišnje davanje odreðuju na 800 akèi. Godine 1702. (u vreme osloboðenja od Turaka) manastir je posedovao oko 352 jutra zemljišta, livada i vinograda, jednu vodenicu, itd. Manastir je tada oèigledno bio u sasvim dobrom stanju pa ga opat Bonini opisuje kao mali, èvrstih zidova, sa kupolom, trpezarijom i 15 æelija u kojima je živelo 10 kaluðera. Nadalje, opat navodi da se sa leve strane nalazi brežuljak iz kojeg se iskopavao kamen za dobijanje kreèa (i danas možete da vidite koliko je brdo duboko useèeno), a da se ispred manastira nalazi potoèiæ koji izvire iz brda i na kome se nalazi jednokameni mlin. Nešto kasnije austrijski popis beleži da manastir poseduje 400 jutara zemlje i 132 jutra šume. No, ovakvo blagostanje se vremenom izmenilo na gore. Obnova crkve Veæ 1735. godine u manastiru Kuveždin su ponovo monasi iz manastira Slanci koji opet beže ispred Turaka. Tada je Kuveždin bio u prilièno lošem stanju jer je 1734. godine u njemu boravilo tek pet monaha, pa je i to bio jedan od razloga što je patrijarh Arsenije IV (Jovanoviæ) Šakabenta naumio 1744. godine da ustupi manastir Kuveždin i Divšu za metoh manastiru Hilandar. Meðutim, monasi iz Kuveždina i Divše (i seljaci iz sela Divše) su se tome suprotstavili tako da je ubrzo odustao. Ipak, oba ova manastira su od 1755. godine pod upravom jednog igumana. Godine 1753. kada je manastir Kuveždin obilazila komisija, konstatovano je da je manastirska crkva stara, da je sagraðena od kamena ("cerkov kamenozdana drevnja"), spolja je bila okreèena i pokrivena šindrom od hrastovine. Na crkvi su postojala dva kubeta (manje nad pevnicom, a veæe nad pripratom). Crkva je imala tri apside (dve pevnièke i oltarsku). Oltarska apsida je bila islikana freskama, ali one su veæ tada bile u veoma lošem stanju. Osim na tom mestu, crkva nije bila živopisana veæ samo okreèena ili ponegde crvenom bojom išarana. Èini se da je krajem XVIII veka u manastiru znatno bolja materijalna situacija jer 1771. godine bratstvo u njemu broji 17 èlanova. Upravo iz tog vremena (1772) potièe bakrorez Zaharija Orfelina gde je u centralnom delu prikazan manastir. Manastiru se vremenom poboljšala materijalna situacija, imao je priliène prihode pa je odluèeno da se zameni crkvena graðevina. Stoga se poèetkom XIX veka poèelo sa krupnim radovima na obnovi manastira. Najpre je 1803. godine podignut novi zvonik. On je bio visok (trospratni) i kvadratnog preseka. Tokom 1810. godine oba konaka su srušena i sagraðen je u potpunosti novi koji je okružio crkvu sa tri strane dok je sa èetvrte podignut zaštitni zid. Zatim je u vreme igumana Genadija Kiriloviæa (1815. godine) sagraðena nova crkva. Ova crkva nije imala skoro nikakve sliènosti sa starom i bila je pod potpunim baroknim uticajima. Barokna kapela na manastirskom groblju podignuta je 1788. godine. Tokom 1853. godine crkva je živopisana od strane Pavla Simiæa**, akademskog slikara, sa scenama iz života sv. Save i sv. Simeona. Isti umetnik je samo tri godine kasnije oslikao i crkveni ikonostas (rezao ga Georgije Deviè). Od toga ikonostasa od ukupno 46 ikona saèuvano je samo dvadeset ikona iz zone prazniènih, prestonih, carskih i boènih dveri, dok su ikone iz sokla i lunete uništene. Pred II svetski rat manastir u Kuveždinu bio je ženski manastir. U slavu Stefana i Save Manastir je u Sremu odigrao izrazitu ulogu širenja kulta prvih srpskih svetitelja - sv. Simeona i sv. Save, kojima je i bio posveæen. Upravo stoga crkvene freske su uglavnom prikazivale scene iz života Stefana Nemanje (sv. Simeona) i njegovog sina Save Nemanjiæa (sv. Save). Izgled manastira iz tog vremena (1837/41. godine) lepo je vidljiv na litografiji M. Troha. Crtež prikazuje manastir sa južne strane. Na prvi pogled proseènom gledaocu bi se uèinilo da posmatra sliku nekog bogatog, klasicistièkog dvorca koji je okružen parkom i dubokom zelenilom. Ono što odiše iz njega jeste neka uzvišena mirnoæa i spokoj koji tu vlada. Manastir nije uspeo da izbegne zloèinaèku ruku tokom II svetskog rata tako da je stradao u tolikoj meri da od njega postoje samo ruševine koje odaju neku velièanstvenu tugu, ali i ogromnu snagu. Manastir sa crkvom je razrušen i opustošen. Ikone sa ikonostasa Pavla Simiæa nalaze se u kapeli na groblju. Manastirska crkva je delimièno obnovljena. Slava manastira Kuveždin je Preobraženje - 19. (6.) avgusta ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#27
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:52:36	Hopovo Novo i Staro Hopovo - darovi Brankoviæa veza: Beograd - Novi Sad manastir: ženski stanje: aktivan Osim što je materijalno dobro stajao, manastir Novo Hopovo uvek je bio i jako kulturno središte, izvesno vreme i sedište episkopa. Staro Hopovo poèiva u šumi kao nemi svedok istorije. Manastir Novo Hopovo je osnovan poèetkom XVI veka mada se jedno vreme mislilo da je crkva sv. Nikole podignuta 1576. godine. Tu zabunu je uneo natpis nad zapadnim ulazom iz crkve gde se navodi da je te godine (1576) crkva podignuta od strane Lacka i Marka Jovšiæa, stanovnika Gornjeg Kovilja (Kovina?). Danas se zna da ovaj podatak nije taèan i da je Novo Hopovo starije i da je te 1576. godine umesto starije sagraðena nova crkva. Natpis se upravo odnosi na taj dogaðaj, preciznije reèeno crkva potièe iz starijeg vremena. Da je to tako vidi se i iz nekih starijih zapisa. Tako postoji navod u Hopovskom mineju (iz vremena igumana Pavla) da je manastir postojao još 1541. godine i da su te godine u njemu živopisani oltar i kube, dok zapis iz 1555. godine (u vreme igumana Stefana) navodi Hopovo u vezi prenošenja moštiju sv. Teodora Tirona. Sudeæi po tome manastir je postojao još od poèetka XVI veka, pa se izvodi zakljuèak da je morala postojati i neka starija crkva na kojoj leži sadašnja. Kulturno središte Kako o vremenu gradnje manastira tako i o njegovom osnivaèu postoji više verzija. Po tronoškom rodoslovu manastir je osnovao slepi Stefan Brankoviæ (1420-76). S druge strane žitije srpske despotice Angeline, kao osnivaèa navodi despota Ðorða Brankoviæa (Maksim) i to u vremenu od 1496. do 1502. godine. Po tome izvoru manastir Novo Hopovo jeste njegova prva zadužbina. Danas se zvanièno smatra da je manastir zadužbina despota Ðorða Brankoviæa. Osim što je materijalno dobro stajao, manastir je od samog poèetka bio i jako kulturno središte tako da se tokom 1578. godine manastir Novo Hopovo u putopisu Stefana Gerlaha (1573-78) pominje kao mesto gde postoji monaška škola. Crkva (oltar i naos) je po prvi put oslikana 1608. godine. Ne zna se ko su bili autori, ali se pretpostavlja da su to bili neki slikari iz Svete gore. Manastiru svakako nije bilo teško dovesti slikare iz tih krajeva buduæi da su stalno održavane tesne veze sa Svetom gorom. Same slike su veoma interesantne i nadasve neuobièajene jer daju mnogo novina za ono doba. Možda baš i zato se smatra da su radovi ovih slikara veoma kvalitetni. Laici to ne mogu da primete, ali dobri poznavaoci umetnosti manastira na Svetoj gori veoma lako prepoznaju to da su umetnici èitave kompozicije iz svetogorskih manastira preslikali na zidove u Novom Hopovu. Upeèatljiv je primer slike "Pokolj vitlejemske dece" koja je u potpunosti preuzeta sa iste takve freske u Katolikonu crkve manastira Lavra. Slièno je i sa nekim drugim freskama. Priprata je živopisana mnogo kasnije - tek 1654. godine. Èini se da su te freske bile i pozlaæene, meðutim vremenom pozlata je ili propala ili bila ostrugana. Ono što je interesantno jeste to da umetnici koji su radili freske u priprati nisu sledili novi pravac kao slikari koji su radili naos, veæ su se vratili tradiciji, ali, moguæe baš zahvaljujuæi tome, ostvarili su daleko kvalitetniji rad (postoje i suprotna mišljenja) nego njihovi prethodnici u naosu. Ko su bili oni, ostaje tajna. Samo se pretpostavlja da bi to mogli biti isti oni umetnici koji su radili živopis crkve manastira Pive u Crnoj Gori. Zvonik i ikonostas Monasi iz Novog Hopova su èesto odlazili u Rusiju po pomoæ. Da su tamo ne samo rado primani veæ i veoma cenjeni vidi se iz gramate (povelje) koju su dobili 1641. godine od ruskog cara, da novohopovski monasi (bilo ih je tada šezdesetak) mogu svake sedme ili osme godine dolaziti za pomoæ u Rusiju. Manastir je teško stradao 1684. i 1688. godine od Turaka i tada su monasi sa moštima sv. Teodora Tirona bežali u Šabac (bilo ih je preko sto), a onda u manastir Radovanšticu. Obnova je zapoèela veæ sledeæe godine, ali tek provizorno. Tek od 1693-95. godine kada su sreðeni odnosi sa turskim vlastima moglo se misliti o trajnijim radovima na manastiru. I tih godina manastir stoji dobro jer po navodima opata Boninija poseduje oko 1800 jutara poljoprivrednog zemljišta, kao i èetiri mlina. Krupniji graðevinski radovi su morali da saèekaju do 1728. godine kada je izgraðena trpezarija, gostinska odeljenja i manastirski konak na istoènoj strani (dozidan uz stari iz 1641. godine), zapadna strana konaka je zidana 1733. godine, a dozidana je 1750. godine. Jedan zapis iz 1771. godine tvrdi da je u to vreme manastir bio okružen konacima sa sve èetiri strane. Upravo od tada konaci imaju svoj današnji barokni izgled. Treba obratiti pažnju na njihov specifièan oblik koji dolazi zbog toga što je teren na kojem su izgraðeni nešto nagnut pa su graditelji morali da mu se prilagoðavaju. Upravo 1751. godine Hristofor Žefaroviæ je uradio graviru Raspeæe i stradanje Hristovo na kojem je prikazan manastir, ali toliko uprošteno i sa toliko propusta (severno krilo konaka nije prikazano) da rad ima tek ogranièenu dokumentarnu vrednost. Stoga se pretpostavlja da umetnik bakrorez nije radio na osnovu skice - veæ seæanja. Zvonik je zidao majstor Vencl Novak iz Petrovaradina, a dovršio ga Facel Nikolaus. Prilikom gradnje kada su majstori došli veæ do treæeg sprata, episkopu Sofroniju on se uèinio uzak i mali, pa je bio kompletno srušen i ponovo zidan. Na zvoniku u visini prvog sprata nalazi se mala kapela. Danas zvonik ne postoji jer je tokom II svetskog rata srušen. Crkveni ikonostas je rezan u periodu izmeðu 1754-70. godine, a barokni uticaj je sasvim vidljiv (rad Paula i Antona Raznera). U svakom sluèaju radi se o umetnièki veoma vrednom radu tim više što je celokupni ikonostas bio pozlaæen. Godine 1770. ikonostas je oslikao Teodor Kraèun (vidi napomenu 7) u "Jazak - arhitektonski biser" (3), strana 9). Na žalost danas od ikona ima veoma malo - od ukupno 61 ikone spaseno ih je od ratnih razaranja tek 19. Novo Hopovo je negovalo kult sv. ratnika Teodora Tirona i u njemu se danas ispred oltara u jednom, velikom kivotu èuvaju njegove mošti. U drugom svetskom ratu manastir je porušen, ikonostas demontiran i ošteæen, a pokretni materijal odnesen. Na rekonstrukciji crkve radi se od 1949. U toku obnove otkriven je 1953-60. stari živopis. Arheološka istraživanja 1978-79. godine otkrila su ostatke jedne od starijih crkvenih graðevina. Slava manastira Novo Hopovo je Prenos moštiju sv. Nikole - 22. (9.) maj. Staro Hopovoveza: Novi Sad - Beograd manastir: bez monaha stanje: ruševine Istoèno od manastira Novo Hopovo na maloj zaravni, izolovan i nepristupaèan, leži manastir Staro Hopovo ili kako se èesto naziva "stari manastir". Do njega zaista nije lako doæi, ne toliko zbog teško pristupaènog terena, veæ uglavnom zbog toga što su letnji putevi zbog retkih prolazaka skoro u potpunosti obrasli visokom travom. Ali onog momenta kada ugledate Staro Hopovo neæete žaliti zbog svih onih napora koje ste morali da podnesete. Danas je crkvica u prilièno lošem stanju. Iz krova je veæ i drveæe poraslo, na crkvi nema prozora ni vrata, pod je povaðen, ali ipak ona i dalje poseduje neku atmosferu koju neæete imati prilike da osetite u mnogo veæem Novom Hopovu. Staro Hopovo je podignuto izmeðu 1496. i 1520. godine od strane despota Ðorða Brankoviæa (Maksima). No, predanje koje to navodi je dosta nesigurno pa je i danas to pitanje otvoreno. Turski spisi ga pominju u više navrata (1545-48, 1566-69, 1578), a domaæi èak i nešto ranije. Od prvobitne crkve posveæene sv. Nikoli (za koju se misli da ju je izgradio despot Ðorðe Brankoviæ) nije ostalo ništa i ona je potpuno razrušena. Kako je bila sagraðena od drveta, a pokrivena crepom, to je veoma lako stradala od zemljotresa 1751. godine. Umesto nje je nikla nova crkva 1752. godine posveæena sv. Pantelejmonu (u vreme igumana Zaharija). To je crkva koja i danas postoji, ali treba znati da ona nije podignuta na istom mestu gde je bila prvobitna crkva veæ nešto malo dalje. Opis fruškogorskih manastira (1753.) veæ spominje Staro Hopovo kao metoh manastira Novo Hopovo. U to vreme crkva nije bila oslikana, veæ samo okreèena belo, a nije imala ni ikonostas. Današnji hram je malih razmera (jednobrodna bazilika koja poèiva na kvadratnom tamburu ukrašena slepim arkadama), sa desetostranim kubetom (iznutra kružno) na uglovima ukrašenim kolonetama. Zidana je od tesanog kamena i opeke. Kube zbog svoje velièine i oblika na neki naèin dominira nad celom zgradom i poèiva na lucima a ovi na pilastrima. Crkva je zidana od kamena. Zvonik ne postoji niti ga je ikada bilo. Slièno kao u Novom Hopovu fasada crkve je podeljena jednim vencem, a gornji deo fasade je ukrašen slepim arkadama, a u donjem su otvorena tri prozora i vrata. Postoji samo jedna apsida (oltarska) na istoènoj strani. Unutrašnjost crkve je veoma jasno izdeljena na pripratu, naos i oltar. U jednobrodnoj crkvi sa kupolom bogato rezbareni ikonostas slikao je 1793-1800. godine iriški moler Jefrem Isajloviæ. Monaška škola Manastir Novo Hopovo je imao bogatu istoriju. Jedno vreme je u njemu bilo sedište episkopa pa se po njemu Sremska eparhija nazivala Hopovskom*. Osim toga u njemu je postojala i monaška škola (spominje je Stefan Gerlah). U periodu 1757-60. godine u manastiru je boravio Dositej Obradoviæ, ali se tu nije dugo zadržavao. Ipak, ove tri godine provedene u manastirskim æelijama ostavile su u njemu dubok trag. Da je manastir bio rasadnik kulture vidi se i po tome što je 1846. godine njegov iguman Irinej Radiæ napisao monografiju Novog Hopova. Ikonostas je ošteæen i demontiran za vreme II svetskog rata, a ikone su sklonjene u jednu od iriških crkava. Od 1955. sve ikone, osim prestonih, èuvaju se u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde su i konzervirane. Tokom 1952. godine izvršene su konzervatorsko-restauratorske intervencije na crkvenoj graðevini. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#28
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:54:12	Rakovac veza: Irig manastir: ženski stanje: aktivan U prvim decenijama XVIII veka u manastiru je postojao veoma aktivan prepisivaèki centar. Tu je prepisan Dušanov zakonik, a 1714. je dovršen èuveni rakovaèki rukopisni "Srbljak" u kojem su sabrane sve pohvalne pesme Srbima vladarima - svetiteljima. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

_N_N_	#29
Posts: 1654 16. Geg 2009. 11:56:25	Velika Remeta Sa zvonika Velike Remeteveza: Beograd - Novi Sad manastir: muški stanje: aktivan Manastir je veoma star i graðen je još u XV veku. Sa sve èetiri strane opkoljen je konacima i ima najviši zvonik u Sremu (38,6 metara). Zub vremena uèinio je svoje i manastiru su potrebni majstori. ----------------- Žena se uzda u plaè. a lupež u laž.

Puslapiai : Ankstesnis 1 [2] 3 4 5 6 Sekantis

You haven`t enough privilegies to reply in this forum.