| Puslapiai : Ankstesnis 1 [2] |
|
Swimming
|
#1
|
Posts: 182
03. Gru 2010. 18:37:08
|
19 godina tame - Aleksandar Mitroviæ
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su iskljuèivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Devetnaest godina tame" je istinita prièa iz našeg vremena i podneblja.
Iskreno i hrabro, ali bez patetike, autor govori o svojih devetnaest godina tame. Šta je njegova tama, kako i kada je izašao iz nje napisano je na interesantan, otvoren i prihvatljiv naèin.
Èitajuæi knjigu prepoznaæemo bar deo naših razmišljanja, pitanja, emotivnih i drugih liènih problema, ili dubokih patnji sa kojima se suoèavamo.
Upoznaæemo se sa naèinom na koji je autor knjige prebrodio sve životne tragedije.
-- Sajonara Jovanoviæ
|
|
|
Millllla
|
#16
|
Posts: 10302
05. Gru 2010. 11:31:02
|
Dogaðaji iz vojske
Postao sam izolovan od svih prijatelja, crkve i svega što je bilo vezano za crkvu. Otišao sam u JNA. To je za mene bio šok ali i veliko rastereæenje u vezi sa nekim mojim duhovnim problemima. Mogao sam o svemu neometano da razmišljam i posmatram šta se dogaða sa mnom i oko mene.
Nije prošlo ni nedelju dana kako sam došao u kasarnu a veæ sam kod kapetana bezbednosti bio pozvan na razgovor. Razgovor je bio vezan za moju veru u Boga. Za tih dva sata sam uglavnom ja prièao.
Ti prvi dani u vojsci su mi bili najteži. Nisam mogao da se molim. Muzika, psovke, svaðe i stalna podbadanja - sve je to depresivno delovalo na mene. Moja molitva se dugo sastojala samo iz tri reèi: "Isuse, pomozi mi!" Odmah zatim bih zaspao. Teško mi je bilo da se priviknem na sve od èega sam dugo bio odvojen. Mnogo toga mi je izgledalo besmisleno. Razmišljanja i razgovori nevernih Ijudi bili su mi prazni. Vrlo brzo su svi u èeti znali da sam vernik.
Meðutim, sve dok se jednom na politièkoj nastavi predavanju iz marksizma, nisam pred svima izjasnio kao vernik, niko nije posebno obraæao pažnju na mene, niti me pitao bilo šta u vezi sa tim. Osim nekih pojedinaca. Ali, od kada sam javno, pred mnogima na nastavi rekao da verujem u Boga, u Isusa Hrista i objasnio im zašto, mnogi su mi prilazili i zapitkivali me. Neki provokativno i sa željom da me ismeju, neki èisto iz radoznalosti a neki jer ih je to zaista zanimalo. Ali kažem - od tada su svi dobro znali da sam vernik. Bilo je onih koji su me zbog toga izbegavali, dok sam ja sa veæinom bio jako dobar drug. Seæam se jednog dogaðaja koji mi je ostao u uspomeni kao najdraži doživljaj u vojsci.
Jedne veèeri, nekoliko sati pred spavanje, veæ sam ležao na krevetu i èitao nekakvu knjigu. Prišao mi je Zdenko, stari vojnik, vrlo buèan. Pušio je u spavaonici, iako je to bilo zabranjenO. Uvek je prièao nekakve neumesne prièe i glupe šale. Meni je bio prilièno antipatièan, ali kao mladi vernik trudio sam se da ga sa što više razumevanja posmatram i prihvatim takvog kakav jeste. Kada mije prišao uèinilo mi se da me je dosta provokativno upitao: "Da li si ti vernik?"
Mirno sam mu odgovorio: "Da."
Pitao me je šta to èitam, i još nešto, i to dosta zainteresovano, što me je navelo da pomislim da ga je neko od starešina poslao da me ispituje. Smireno i odmereno sam odgovarao na postavljena pitanja. Odmah posle toga sledila su druga pitanja direktno vezana za moje verovanje. Odgovarao sam sa odreðenom rezervom jer se tokom razgovora uèvrstio utisak da je poslan da me ispituje. Razgovor smo završili dogovorom da o svemu tome ponovo poprièamo kada budemo imali moguænosti. Legao sam da spavam, zadovoljan. Bio sam sreæan što sam mogao, iako malo, svedoèiti o Isusu. Posle kratke molitve za Zdenka zaspao sam.
Prošlo je dosta vremena a da Zdenko i ja nismo pomenuli ništa od onoga što je bilo sadržaj našeg poslednjeg razgovora, ali sam primetio da me on s vremena na vreme posmatrao. I tako jedne veèeri Zdenko mi je ponovo prišao sa cigaretom u ustima i kasetofonom sa koga je dopirala nekakva užasna muzika. Pozvao me je da razgovaramo. Odluèio sam da otvoreno prièam bez obzira šta mi se može dogoditi. Rekao sam mu sve ono što se ticalo njega i njegovog odnosa sa Bogom. Saopštio sam mu radosnu vest spasenja i predložio da se sam u to uveri.Tu se naš razgovor završio. Otišao sam u WC, jer je to bilo jedino mesto gde sam mogao u miru da se pomolim za njega.
Posle toga se nismo videli oko nedelju dana. U tom periodu sam imao vrlo neprijatnih incidenata u kojima sam se loše pokazao. Zapravo kao najgori vojnik. Da èudo bude veæe Zdenko mi je dobacio: "Ja sam se obratil!" /On je iz Hrvatske/.
Bio sam iznenaðen. Kroz glavu mi je proletelo hiljade misli. Nisam mogao da shvatim da je Bog uèinio èudo u Zdenkovom životu. On je bio nanovo roðen i to se videlo na njemu. Vrlo brzo je prekinuo sa svim lošim stvarima koje je ranije sa uživanjem èinio. Èak je i meni objašnjavao šta je to što se meni dogodilo kada sam se loše poneo, u vreme dok se nismo viðali. Bio sam iznenaðen kako je Bog strahovito brzo menjao tog èoveka. Pored svih mojih slabosti koje je mogao zapaziti, Zdenko je bio sve predaniji Bogu. Shvatio sam tada nešto što mije bilo još jedno od bezbroj potvrðenja o Božjem postojanju - Bog je taj koji menja ljude a ne èovek svojim svedoèenjem o Bogu. Jer Zdenko i ja smo samo jednom imali priliku da otvoreno razgovaramo o Bogu, a pri tom, on u meni baš nije mogao da vidi nekakav sjajan primer ili nešto što bi ga potaklo da poveruje. Uverio ga je sam Bog koji mu se objavio na poseban naèin i upravo onda kada je on sam to iskreno zatražio u jednoj kratkoj molitvi, ali punoj poverenja. Za mene je to još bilo potvrðenje u istinitost Isusovih reèi da "ko traži nalazi i ko kuca otvoriæe mu se". Kao i za reèi proroka Jeremije: "I tražiæete me i naæi æete me ako me potražite svim svojim srcem".
Bog se tada još jednom na poseban naèin proslavio u Zdenkovom i u mom životu. Još jednom je potvrdio da je On naš tvorac i Bog nad bogovima.
Zdenko je uskoro otišao iz vojske i mi smo nastavili da se dopisujemo. Svako njegovo pismo je za mene bilo pravi blagoslov. Vrhunac je bilo pismo u kom mi je poslao fotografiju sa krštenja. Bio sam neizrecivo sreæan. Zdenko i ja postali smo braæa u Isusu Hristu. lako potpuno razlièiti po temperamentu i po još mnogo èemu, Hrist nas je uèinio tako bliskima da verujem ni najroðenija braæa po krvi nisu tako prisni i vezani jedan za drugog. Pošto je on otišao, nisam više imao sa kim da otvoreno razgovaram o Bogu, niti sam imao sa kim zajedno da se molim. Bilo je tu nekoliko momaka sa kojima sam mogao više da prièam o Bogu, ali to nije bilo isto kao sa Zdenkom.
Pred kraj vojnog roka /dva-tri meseca/ poèeo sam da se molim za odlazak u biblijsku školu. Moj fond znanja o hrišæanstvu i verovanju èesto puta se pokazao vrlo siromašan. Znao sam da mi biblijska škola ne može pružiti svo znanje jer je Bog taj koji daje mudrost i reèitost ali, znao sam i to da jedno takvo mesto može puno da mi znaèi i koristi. Bilo je samo pitanje da li je to i Božja volja. Poèeo sam za to da se molim i puno da razmišljam. Ispitivao sam svoje molitve i uverenje koje je sve više jaèalo u meni - da treba da odem u biblijsku školu. Strpljivo sam èekao potvrðenje od Boga jer je ono za mene znaèilo sve. Posle mesec i po dana odgovor je bio - da! Bio sam upisan kao redovan student na "Biblijsko-teološkom institutu u Osijeku. Još jedno èudo u mome životu.
Izašao sam iz vojske i vratio se kuæi koja je, kao i ranije, bila prazna. Ipak, ovoga puta ulazak u praznu kuæuje bio drukèiji. Sada je Isus hodao sa mnom, bio je svuda prisutan, to sam jasno oseæao. Više nisam sam - nikada! Moje oèi su bile otvorene, moj razum prosvetljen, moje srce oprano i oèišæeno. Bio sam novo stvorenje u starom telu. Pa èak je i ono, telo, bilo promenjeno. Lice je odavalo izraz novog èoveka. Ona stara praznina u meni više nije stanovala. Ponekad je izgledalo da želi da se vrati, da ponovo zaigra svoju poznatu igru u mome srcu, ali nije mogla. Moje srce je bilo ispunjeno neèim što je tugu pretvaralo u radost, suze u smeh, bezizlazne situacije u nove, divne vidike. Bio je to Duh Sveti. Svojom prisutnošæu je ispunjavao moje srce, moj život, moju kuæu.
Desetak dana pre odlaska na "Biblijsko-teološki institut", odlazio sam u jednu rokoteku gde sam viðao neke od starih poznanika. Tada je veæ bilo prošlo skoro dve godine otkako sam postao hrišæanin i poèeo da odlazim u crkvu. Pre toga mi skoro niko nije verovao da sam zaista doživeo promenu pod delovanjem Božjeg Duha. Svi su mislili da "foliram" ili da iz neke koristi odlazim u crkvu /neki prljavi plan sa novcem, devojkama i slièno/. Niko nije želeo da sa mnom ozbiljno o tome razgovara. Mnogi su mislili da æe me to "ludilo" proæi kada odem u vojsku. Meðutim, kada sam se vratio iz vojske, mnogi su konstatovali da sam "još luði. Jedino je Æaga s vremena na vreme želeo da prièamo o Bogu. Èak je nekoliko puta i došao u crkvu. Ponekad je, opet, sve to ismejavao, pa èak i drsko govorio o Bogu i crkvi.
I tako, tamo u rokoteci, susretao sam neke od bivših ortaka. Moje nekadašnje društvo se raspalo. Æaga je sada bio sa nekim novim klincima. Redovno se opijao i drogirao. Dritana sam takoðe tamo sretao, i još neke momke koje sam dobro poznavao. Sada sam žarko želeo da im govorim o Isusu. To je bila tema toliko razlièita od svih koje smo ranije imali. Kad god bih otišao u rokoteku koristio sam priliku da govorim svakome ko je bio voljan da sluša. Obilazio sam stara mesta - kafiæe, diskoteke - i na tim mestima govorio s kim god sam mogao.
Tako je i zapoèet ozbiljan razgovor izmeðu mene i Æage. Moram priznati da od tog razgovora nisam puno oèekivao. Ishod je, ipak, bio mnogo lepši od mojih oèekivanja. Možda je najbolje da èujemo o èemu je Æaga tih dana razmišljao i kako je sve shvatao.
"Nisam ni slutio da æe razgovor izmeðu Miše i Ace doneti nešto novo i u mom životu. Istina, mnogo kasnije, otprilike posle dve godine.
Sreli smo se u gradu i posle sat-dva krenuli kuæi zajedno. Sa druge strane trotoara prolazio je jedan momak u suprotnom pravcu i vikao podrugljivo Aci: "Doktore, doktore". Bio sam spreman da krenem preko. Meðutim, Aca je rekao: "Nemoj, ja se molim za njega". Oseæao sam se veoma èudno i bilo mi je teško. Osetio sam se sam. Govorio sam Aci da je budala i da "folira". Pokušavao sam da verujem da je sve to prolazno, mada sam u dubini znao da je kod Ace stvarno nastupila promena. Poèeo je da ide redovno u crkvu.
Za mene je zapoèeo period koji æe trajati dve godine i u kojem æe Isus raditi na promeni moga života. Ja sam tvrdoglavo odbijao da predam svoj život Bogu, èinilo mi se da se predajem u nepoznato. Ali, Bog se pobrinuo da Ga preko Ace upoznam dovoljno i uvidim koliko je milostiv, koliko me voli, pre svega da shvatim da je Bog živ.
Aca je doživeo veoma brzo promene. Za otprilike mesec-dva postao je drugi momak. Na sav glas nam je prièao o Isusu. Ja sam nekada mislio - ili je lud ili govori istinu, treæeg nema. Svaka reè o Isusu mi se urezivala u pamæenje. Èitao sam Novi Zavet. Imao sam nekakvu neobjašnjivu glad za Božjom reèi. Sada znam daje od Boga. Èitao sam i Isus je poèeo da mi se dopada. Sve što sam radio gledao sam kroz Sveto pismo. Priznanjem. Ja sam samo gledao, za razliku od Ace koji je živeo onako kako je pisalo, i to je bolelo. Ne želim ni jednom reèju da uzvisujem Acu, veæ samo da kažem koliko je bila neverovatno velika promena u njegovom životu. Nisam mogao da ga prepoznam. On je rekao da se sve to dogodilo zato što je Isus ušao u njegov život i promenio ga. Morao sam da mu verujem. Videlo se da govori istinu.
Poèeo sam da se molim, pa èak i u crkvu da idem. Nisam uviðao da je Božja ljubav veæ poèela da me menja. Nisam toga bio svestan. Kada sam doživljavao životne padove obraæao sam se Bogu i On je uvek odgovarao.
Aca je veæ došao iz vojske i otišao u Osijek da studira teologiju. Za mene je to bilo èudo neviðeno. Da li je nateran ili ga je promenila neka ideologija, neke norme, ta pitanja su se vrtela po mojoj glavi. Jednom prilikom sam mu rekao: "Pa da, tamo imaš da jedeš, daju ti lovu i baš te briga!" Sada znam da to nije bio razlog. Mogu da zamislim koliko mu je bilo teško dok sam mu tako govorio.
U meðuvremenu je prošlo skoro dve godine. Ja sam veæ primetio postojanje nekoga ko mi odgovara na molitve, nekoga ko me neizmerno voli i pored mojih slabosti i neposlušnosti. Bio sam veæ poznati posetilac Hristove pentekostne crkve u Novom Sadu. Ali falila je još samo odluka, ona definitivna odluka, moja odluka.
Aca je nalazio vremena da razgovara sa mnom. Bio sam iskren, tražio sam pomoæ. Poèeo sam da uviðam ispraznost i taštinu života i mog postojanja. U društvu sam skoro uvek bio onaj koga su slušali, ali sve je to bilo naduvano. Sa devojkama nisam imao nekakvog uspeha, ali nikada mi nisu ni usfalile, tako da sam uviðao ispraznost i u tome. Tražio sam nešto istinsko, nešto jaèe, nešto što može da me promeni i našao sam - to je ljubav, to je Hrist. Ta Božanska ljubav postoji i ona me je zvala. Aca mi je prièao o njoj, slušao sam propovedi o njoj i doživeo je.
Neki momak iz mog mesta mi je ponudio da pevam u njegovoj grupi. Tada sam odluèio da sve u vezi sa Bogom ostavim i da se posvetim razvratu. Bend je bio bend snova, ekipa dosta solidnih muzièara. Momci su bili veoma prijatni i ozbiljni. Imali smo èak i nekoliko dosta uspešnih koncerata. Planirali smo snimanje.
Odjednom se u meni prelomilo. Znao sam da je On sve posmatrao. Znao sam da me je i dalje voleo i nije me osuðivao. Dovoljno mi je bilo da vidim Acu u rokoteci i ja sam od stida pred Bogom poželeo da me nema. Moj duh je vapio za Bogom. Ponovo sam shvatio da je sve isprazno - piæe, žene, muzika, novac, bend. Sve u odnosu na Isusa bilo je bledo. Sa suzama sam rekao ono željno "da" Isusu i On me je primio kao što je i obeæao. "Sve što meni daje otac k meni æe doæi; i koji dolazi k meni neæu ga isterati napolje." /Jovan 6,37/
Bio je to period kad je puno mladih ljudi iz Novog Sada imalo prilike da èuje radosnu vest o Isusu Hristu, Božjem Sinu, Spasitelju. Dosta njih je ostalo u crkvi, ali, na žalost, bilo je prilièno onih koji su odstupili i ponovo se vratili starom naèinu života. Mnogi su odlazili pod izgovorom da su u crkvi videli stvari koje im se nisu svidele i da su zbog toga duboko razoèarani. Moram da priznam - i ja sam uoèavao ponešto što jeste bilo neprijatno, pa èak i ružno. Nekada sam zbog toga bio razoèaran, ali shvatio sam - gde god ima ljudi, greši se. Nisam bio oduševljen nekim stvarima koje sam uoèavao na mestu gde sam oèekivao savršenstvo, u crkvi, ali ubrzo sam neke stvari bolje razumeo. Pre svega, nauèio sam da je samo Bog savršen i bez mane, a zatim da nisu vernici svi koji dolaze u crkvu. Po ljudima koji vode dvolièan život nisam mogao da rasuðujem o Bogu i o hrišæanskoj veri. Ti Ijudi nisu mogli ni da obezbede, ni da ponište važnost i istinitost prave hrišæanske vere, Boga, Njegovog postojanja i savršenstva, Biblije. Oni su samo potvrðivali Isusove reèi da æe žito i kukolj rasti zajedno. Bilo mi je jasno i to da ne treba da upirem prst na druge i na njihove slabosti. Moja briga je bila da živim onako kako piše u Bibliji Božjoj reèi.
Dobro se seæam Jovice. Bio je hronièni alkoholièar, èupavac; noge su mu bile osušene od alkohola. Nosio je uzane farmerke i nekakvu jaknu od skaja. "Furao je hevi metal fazon", iako se meni èinilo da ga više interesuje "èašica", bolje reæi flaša, nego muzika. O njegovom interesovanju za Isusa èuo sam od Æage i bio sam vrlo iznenaðen. Znao sam ga iz viðenja, a nekoliko puta smo bili zajedno u društvu. Mada ga nisam poznavao naroèito dobro,bio mi je dobar drug.
U poèetku nije mnogo razumeo ono što smo govorili o Isusu i hrišæanstvu uopšte. Smatrao je da sam lud zbog svega toga. Meðutim, promene su nastupile vrlo brzo. Posle otprilike mesec dana od kada je poèeo da se interesuje za Boga, Jovica je takoðe postao hrišæanin.
-----------------
Love Is In The Air 
|
|
|
Millllla
|
#17
|
Posts: 10302
05. Gru 2010. 11:33:36
|
Vraæanje ukradenih stvari
Još sam bio na odsluženju vojnog roka. Dobio sam nekoliko dana odsustva. I tako jednoga dana, dok sam ležao na krevetu i razmišljao o svojoj promeni i moguæem odlasku na BTI, posmatrao sam jedan crtež. Bio je uramljen u jedan fini, beli ram. Na crtežu je bio prikazan Isus sa trnovim vencem. U jednom trenutku kroz glavu mi je proletelo: "Taj ram je ukraden i ti ga moraš vratiti!" Još nisam uspeo da se saberem, a ta misao je postala u meni još snažnija i dublja. Uspeo sam nekako da se umirim misleæi da æu to nekako rešiti, ali ne sada veæ kad doðem iz vojske.
Kada sam se posle par dana vratio u kasarnu, skoro svaki put kada sam želeo da se molim setio bih se rama. Sve èešæe sam o tome razmišljao i u sebi se lomio. Sve dok jedne veèeri nisam potpuno odluèio da æu prvom prilikom kada to budem mogao, otiæi i vratiti ram vlasniku.
Jednoga dana isprièao sam jednom bratu ono što sam pre uèinio i ono što sam sada odluèio. Zajedno smo se pomolili i krenuli na mesto gde je trebalo da vratim ukradeni ram. Ram je bio vlasništvo jedne osnovne škole u kojoj sam ja trenirao kung fu. Ušli smo u školu i raspitali se gde je direktor. Saznali smo da je odsutan i da je tu zamenik koji je trenutno na predavanju. Odluèili smo da ga saèekamo.
Predavanje se vrlo brzo završilo. Saèekao sam da uèesnici izaðu iz uèionice i onda sam prišao ženi srednjih godina, onižeg rasta i ljubazno se predstavio. Zamolio sam je da ostanemo nasamo ako ima malo vremena. Pristala je i ja sam poèeo da objašnjavam. "Pre nekoliko godina, u ovoj školi sam ukrao jedan ram. Pošto sam sada hrišæanin, oseæam dužnost da vam to vratim. Molim za oproštaj i ako je potrebno ja æu novèano da nadoknadim štetu".
Žena me je za trenutak zbunjeno, otvorenih usta gledala, a onda me zamolila da ponovim svoje ime i sve ostalo. Ponavaljao sam dok se ona glasno išèuðavala onom što je slušala. Nije mogla da veruje u to što se dogodilo. Još par puta je insistirala da joj ponovim svoje ime, a onda je rekla da ne treba ništa da plaæam. Ponavljajuæi "ovo je neverovatno da neko vraæa ukradenu stvar posle èetiri godine" zbunjeno je otišla.
Bio sam presreæan. Izašao sam iz škole i isprièao bratu šta se dogodilo. Ali to je bio tek prvi vraæeni dug. Trebalo je da vratim još neke ukradene stvari. Imao sam nekoliko ukradenih knjiga kojih sam se setio par dana posle rama. Otišli smo pravo u jednu od knjižara u kojoj sam ukrao èetiri knjige. Ponovilo se isto, s tim što je èovek ostao bez reèi. Jedino što mi je rekao bilo je: "Hvala, ne treba ništa da platiš. Živ bio momèe!" Otvorenih usta i oèiju je gledao za mnom dok sam izlazio.
Mir i radost koju sam doživeo posle toga ne mogu opisati. Samom sebi sam se èudio. Bilo mi je neverovatno da mogu uæi u knjižaru punu kupaca i vratiti ukradene knjige pošto sam jasno i glasno priznao šta sam uèinio tom poslovoði. Naravno, njemu sam se obratio u prostoriji koja je bila širom otvorena. Bilo je to još jedno od mnogih èuda koje sam doživeo sa Bogom, sa Isusom.
Samo dan pre nego što sam krenuo na BTI, vratio sam poslednju knjigu u jednu knjižaru.
-----------------
Love Is In The Air
|
|
| Puslapiai : Ankstesnis 1 [2] |
|
You haven`t enough privilegies to reply in this forum.
|
